Од памтивека у нас Срба ратови су нешто што нас прати као зла судбина. Стално нас нападају, што са југа, што са севера, што са запада. Нападају нас због вере православне, због пркоса, због тога што хоће да будемо њихови поданици... а ми то нећемо, него се вазда Србљи на оружје дизали и бранили и своју нејач и веру и цркву, све оно што је дужност сваког слободољубивог човека да уради.

Тако нам сваки рат изнедри нове јунаке, оне који својом храброшћу, пожртвованошћу, луцидношћу доприносе да се порази непријатељ, окупатор и скине јарам с' врата. Само у Првом светском рату када нас је у лето 1914. године напала Аустроугарска монархија, касније и Немачка и Бугарска... са циљем да нас покори и уништи, наш народ и војска су изнедрили прегршт јунака. Нису то све били школовани официри и ратници, него већином обични људи земљорадници по занимању, занатлије, трговци, некоме коме војска и рат није професија, али је њихова дужност била да бране своју кућу, породицу, завичај... своју отаџбину!

Међу тим херојима из Великог рата стоји име Владимира Фијата уписано на списак имена који су одликовани медаљом Карађорђеве звезде са златним мачевима, то је највише војно одликовање Краљевине Србије. Поред тог ордена Владримир Фијат је одликован и медаљом Милоша Обилића, па и руским орденом Св. Ђорђа са крстом.

*   *   *

До скоро се о том јунаку Владимиру Фијату скоро ништа није знало, изузев да је рођен у јужнобанатском селу Самош, јер тамошњи Дом културе носи његово име. Све док Милован Лукић из панчевачке библиотеке није његова сећања обликовао у једну књигу назвавши је "Овејани Србин", баш онако како је и сам Фијат себе звао. Ту њигу је новосадска издавачка кућа Прометеј објавила пре пар месеци у оквиру своје едиције "Србија 1914-1918", поводом стогодишњице Великог рата.

Милована Лукића сам имао прилике упознати на Кајмакчалану односно путевима где је сам Владимир Фијат ходио пре више од једног века са својим саборцима. Тада ми је он и споменио књигу, и изразио жељу да му помогнем око промоције. Прихватих то на прву. Тако смо огласили плакат и позивали људе путем друштвених мрежа, али нас је и црквени радио Слово љубве промовисао и хвала им на томе.

Тако је среда вече 20. фебруар 2019. године у београдском храму Светог Архангела Гаврила на Топчидеру постала сециште родољуба, који су желели да чују нешто више о заборављеном србском јунаку.

На уласку у парохијски дом нас дочека Отац Јован, који воли оваква дешавања и душу му плене баш приче о Великом рату. Ми се поздрависмо, затражисмо благослов и уђосмо у салу коју смо почели намештати, окачисмо и две заставе: једна тробојка, а друга Колубарске бригаде ако због ничег другог онда зато што је Владимир Фијат током Колубарске битке 1914. године показао велико јунаштво.

Већ када се примакло 18 сати позвасмо људе да уђу у парохијски дом, свега двадесетак душа се сабрало. Нисмо имали класичну певачку групу односно хор, него је дошао један косовско-метохијски Србин Витомир на позив Оца Јована да нам вече улепша стиховима песама из Великог рата.

Пре него што је програм и почео брат Витомир је отпевао химну "Боже правде", свечану песму наше земље на коју смо сви устали.

Онда се у име организатора обратила моја маленкост где сам прво назва Бога окупљенима и подравио присутне рекавши да видим доста мени не познатих људи, на шта добих одговор: "Али ми тебе знамо...". Била је то алузија на ранија дешавања управо у овом храму која смо организовали и посећивали.

У неким краћим цртама објасних како и када је настао Србски Светионик и где смо све били протекле 3.5 године, где између осталог нагласих то чувено путовање у Грчку, септембра прошле године када смо обележавали стогодишњицу Пробоја солунског (македонског) фронта, а управо на том путешесвију били су и Милован Лукић, Драган Кљајић, Отац Јован, Горан Пауновић...

То је био добар увод, на шта смо чули од Витомира Перића одлично изведене стихове "Ово је Србија, говоре гробови ратника". Иако то њему није професија, глас му је био наштиман и оран за песму.

Наставља Милован Лукић који је причао окупљенима непознате детаље из живота Владимира Фијата, рекавши да је рођен у Самошу 1883. године у србској православној породици, као и дилеме да ли је Владимир Србин... Штавише, писао је и један допис листу Политика, у коме је демантовао Олгу Јанковић која је наводила да је он Румун. Читао је Милован и неке исечке из књиге где је и сам Владимир Фијат појашњавао муке око његовог презимена.

После је причао Милован и о биткама у којима је све учествовао Фијат, како је заробљавао на луцидан начин аустроугарске војнике, чак и једног високог немачког официра... тако што је говорио немачки одлично, баш као и мађарски па се довијао на разне форе. Али није био монструм да их мучи, већ се понашао човечно достојно свог порекла.

Последњи део приче о Фијату био је посвећен његовом послератном периоду када је радио на Белом двору у служби краљевске породице Карађорђевића. Тамо је био колекционар уметничких вредности па је за Кнеза Павла скупио непроцењиву колекцију слика на пример, где су могле да се нађу дела Рембранта, Паје Јовановића, Уроша Предића, све у свему скоро 300 слика. Управо је то Владимиру Фијату правило проблем након Другог светског рата, та блискост са Карађорђевићима па је пао у немилост југославенског комунистичког режима.

Владимир се вратио у Самош, своје родно село, како наводи Милован Лукић у позним годинама где је Дому културе предао своју изузетно вредну колекцију. Након његове смрти 1959. године, највећи део тих слика је нетрагом нестао. Иако већ остарио и болестан Владимир Фијат се бацио на писање својих сећања, које је деценијама касније дошло у руке Лукића.

Опет је на сцену ступио Витомир Перић те нам је отпевао чувену песму ратника без земље "Тамо далеко", стихови су иначе спевали србски војници на Крфу 1916. године док су се налазили на опоравку.

Дошао је ред и да се присутнима обрати Отац Јован, који је и сада одржао једну стварно лепу и поучну беседу повезујући много ствари... а мени драго што се дотакао нашег србског Јерусалима, наше свете земље. Срећа наша па смо то снимили и даћемо на увид јавности.

Било је дилеме шта да отпева Вито на завршетку програма, па је избор пао на песму "Пећка кандила". Песма у којој се спомиње цар Лазар, Приштина, Призрен... А онда смо бонус добили од Вите и песму "Сузе Косова"... душа просто жели овакве песме да чује, а Вито је знао да погоди јер управо и он потиче са Косова и Метохије, наше свете земље. Тако да је од нас добио два скромна поклона - календар и мајицу "Хвала деди на победи". Даће Бог па ће и он кренути са нама путевима славних предака.

Прва дама је послужила коктел за све посетиоце и учеснике на промоцији да се мало уста окрепе, јер душу су песме и беседе крепиле.

Тако да ово не сматрамо "малом акцијом" СРБС-а, него изузетно значајном... прво због посете кући Божијој, а онда и добро осмишљеног програма због којег су посетиоци могли да уживају.

У марту ћемо имати доста тужних годишњица страдања наших сународника које ћемо обележавати, тако да не мирујемо већ настављамо да осветљавамо пут.

Милан Чучковић
22.02.2019.