Оне бурне и сада већ далеке 1968. године у нашу домовину су се почеле први пут нашироко увозити грамофонске плоче са музиком страних аутора. Верујем да нико није ни мислио колико то може да наштети нашем народу. А јесте наштетило итекако. Јер све касније што је долазило са Запада ретко када је промовисало истинску љубав и праве вредности, него баш супротно... неморал, прикривена порнографија и разне друге бљувотине. Да би то код нас мутирало деведесетих година прошлог века у некакав шунд и лудило најгоре врсте.

Нажалост добар део наше омладине је прихватио туђу музику и културу заборављајући наслеђе своје земље, свог завичаја и својих предака. Тиме је укаљан образ свих нас тако да ретко ко може да одговори на стару србску питалицу: Са чим пред Милоша и Лазара?

Управо та борба за наслеђе, културу и традицију је борба за очување васколиког Србства и оно што издваја нажалост мањину од већине међ' Србљима.

*   *   *

Једни од ретких који се данас боре за очување наслеђа својих предака јесу Србски Православни Појци, а капело састав који постоји већ седам година, које је окупио Марко Качаревић, у то време студент Богословског факултета у Београду.

Синоћ су одржали свој пети по реду београдски концерт, овај пут, као и прошле године у Коларчевој задужбини. Наступили су у најјачем саставу: мушка и женска певачка група, а новина свима нама је била подмладак Појаца, веровали или не. То су углавном младе девојке и младићи, средњошколци из Барајева, Руме, Лазаревца који су прихватили да уче традиционалне и духовне песме народа из кога потичу.

Мени занимљиво је то што дан пред концерт су све карте биле распродате, а публика није била само из престонице, већ су људи долазили из далека. На благајни тако узех једну улазницу за седење, а једну за стајање.

Дођосмо до популарног Коларца Прва дама и ја са комшијама Декијем и Ољом. Испред зграде прилична гужва, тако да уђосмо и усмерише нас у неки пети ред. Дође и наш другар Алимпије да нас поздрави док је жену оставио да им чува место пошто рече да је тамо велика навала.

Скоро свако место је у сали имало балон, зависности од дела, били су то националне боје: црвена, плава и бела. А на тераси транспаренти са порукама: духовним и националним. Мало ме то све некако подсетило на стадион и халу где сам раније пре осам година знао често да идем. Овде је ипак боље и има све свој смисао.

Концерт јесте мало више каснио, али не мари, јер искрено вредело је. Сала је била испуњена до последњег места, бар тридесет људи је стајало.

Прва песма којом је концерт отворен јесте Светосавска химна, у славу нашег светитеља и првог архиепископа Растка Немањића - Светог Саве. Отпевали су је заједно и мушка и женска певачка група док су сви присутни устали. Затим су по традицији првобитно на репертоару биле прво духовне песме... где се свакако издвојила Ми смо деца неба...

Након тога наступио је сплет родољубивих песама са Косова и Метохије, као што су: Хеј црвен цвете, Пећка кандила, Суза Косова... затим за све босанско-херцеговачке Србе мушка певачка група отпевала чувену песму Романија. А онда и Шумадијо шумовита која говори о устаницима и борцима за слободу како у Првом и Другом србском устанку, тако и Другом светском рату.

Сем песама синоћ смо чули и једну лепу и поучну беседу од Милице Лазаревић, која је причала о селу, о прецима и наравно повратку на очевину и дедовину.

Највећи аплауз синоћ добила је Милица Милосављевић када је отпевала песму Кошаре слутим.

Оно највредније синоћ што беше јесте подмладак Појаца, двадесетак омладинаца. Реч је о томе да су се сами Појци прихватили учитељске улоге како би младим људима пренели своје знање, умеће и љубав према етно музици. Отворена је школа појања у Барајеву, али ту долазе и деца из околних места. Међу њима беше и девојчица из Руме, ћерка наших другара са Кајмакчалана Драгане и Владимира Ђукановића. И они су извели неколико нумера, а мени се свидела Ово је Србија, говоре гробови ратника. Постоје свега шест месеци и ово је њихов велики почетак. Даће Бог да се то шири јер само тако можемо да победимо кич и шунд око нас.

У неким паузама додељене су и захвалнице граду Суботици и општини Барајево, који су допринели да Појци наставе да раде оно што воле и умеју.

Оног момента када су се чули стихови добро познате песме Са Косова зора свиће читава сала устаје и настаје делиријум, да не кажем екстаза. Одличан завршетак читав вечери... иако је на бис отпевана једна песма: Ор'о кликће са висине...

Испред сале, када се концерт завршио сретох добро познато лице Ивану, моју Банијку... затим Новосађане: Боку, Раду, Драгану, а довели су и другарицу. Мало смо диванили, па нас Марко позва у галерију на коктел. Они остадоше мало више на дивану, а ми одосмо кућама.

Нећу вам писати закључак, јер на сваком од вас је да чувате наслеђе наших предака, како би и сама пословица каже: 

НИЈЕ СРАМОТА УЧИТИ ТУЂЕ ОБИЧАЈЕ
ВЕЋ ЗАБОРАВИТИ СВОЈЕ!

Милан Чучковић
13.01.2019.

Моje срцe и душa, Нaтaлиja, нeкa jоj Бог дa дa ово будe први вeлики концeрт од многих будућих вeликих концeрaтa нa коjимa ћe своjим глaсом рaдовaти поклоникe духовнe и трaдиционaлнe музикe. Вeлики пољубaц свим дeвоjкaмa и хвaлa свим поjцимa нa нeзaборaвноj вeчeри.

Драгана Ђукановић
12.01.2019.

"Глaдни смо сaмо нeбa, хлeбa нeбeског",

док су нeки нaпољу сa пиштaљкaмa били глaдни нeчeг другог...

Александар Крунић
12.01.2019.