Концерт Појаца у Дому синдиката 26.11.2016 - www.srbskisvetionik.org.rs

27. новембар 2016.


КОНЦЕРТ ПОЈАЦА У ДОМУ СИНДИКАТА 26.11.2016


Субота вече је обично време када у великим метрополама излазе младићи и девојке у провод. С тим да свако себи бира гушт, да ли ће у дискотеку, локални кафић, концертну дворану, на утакмицу и сл.

Када смо већ код тих утакмица ја сам одавно престао да идем и у халу и на стадион. Једноставно не видим више никакву шансу да тамо "гинем" за једну велику превару каква се покушава подвалити свим расама, класама, половима, узрастима... Али, једино што ми је остало од тих времена јесте глас и руке.

Последње суботе новембра месеца 2016. године је група Србски Православни Појци правила свој велики концерт у дворани београдског Дома синдиката, поводом пет година рада. То јутро сам чак и одбио чика Љубета да ми нађе карту за тај концерт јер нисам знао да ли ћу стићи, због својих обавеза у кући. Па нисам ни хтео да завлачим било кога, а најмање не њега.

Око шест сати поподне рече ми Бојана да она и њен брат Момчило (ваљда се тако човек зове), из удружења Стуб Краља Стефана, доћи у престолницу баш на концерт Појаца и то ако она буде средила на послу што јој је успело.

Већ око седам сати увече, зове ме другар Коле, па вели да хитно дођем код њега у Земун. Шта је толико важно и ђе гори, мислим се. Седам у кола и право код њега. А тамо засео јуришни батаљон за стол, па све пршти колико су навалили на клопу коју је (чика) Богдан испекао. И ја се примакао за стол... а Зоки је имао тајни план да нас води негде на музику. Како ја нисам хтео сести у кола док не чујем ђе је то, мени он шапнуо, на шта сам им само пожелео срећан пут. Знао сам да ће то потрајати до ујутро, а нисам више за такве акције.

Тако се ја упутих ка центру града, ловећи паркинг, што је била мисаона именица наћи то вече, јер сам желео да будем добар домаћин Стубовцима, баш као што су они били мени пре десетак дана у Новом Саду.

Нешто пре 22 сата, улазим у хол Дома Синдиката, а тамо празно... Прилази ми један старији човек, те пита шта тражим. Ја одговарам са питањем: - "Када ће крај концерта?"... А он вели да уђем у дворану. Кроз поруке, сконтам да су Новосађани на балкону, стварно импресивна позиција, најбоља могућа. Слушајући тих пар песама појео сам се од муке што нисам био читав концерт, јер стварно је било очаравајуће.

 

Делиријум настаје на крају када су сви учесници запевали из срца:

Са Косова зора свиће,
свиће, свиће нови дан,
Грачаница сва у сјају
дочекује Видовдан...

Тада сам се вратио у нека прошла времена, пре десет и више година, када сам био један од најгласнијих на трибини где десет хиљада људи као један пева ову песму Љубе Манасијевића, сви у глас. Један неописив осећај. Док смо Момчило и ја били у трансу, Бојана је снимала на телефон све.

Након завршнице где су се Појци захвалили свима који су им помагали да успеју, сви су позвани на коктел и част у хол. Била је то прилика и да човек мало продивани са посетиоцима, а заиста сретох ту пуно познатих и драгих људи. Бане је са својом женом збрисао раније, али ме прозивао преко телефона, да сам дошао тамо, само зато да би ме чика Љубе видео?!

Виде Бојана у једном моменту сувенире, које је моја комшиница Александра продавала за Појце. Поздравих се ја са њом, а Бојана пожели да купи све што је било на продају... ајме мени.

Шалим се мало. Драго ми је то се ипак купују сувенири са србским симболима, а не овим западњачким мотивима.

Јесте да је већ било и касно, али хтео сам да одемо негде на пиће, иако је Момчилу у глави било само да му паук не однесе ауто, јер шта ће онда... Ипак, кренусмо ми пешака у Касину, јер ем је близу, ем тамо ради сестра мог пајтоса Саше. Али, док смо ми прилазили близу, тако спазисмо повећу групу ванземаљаца, буквално речено. Ликови који не само да су промашили град, државу, већ и планету. Било ме стварно срамота, где сам то довео људе... али онда обиђосмо круг и нађосмо један релативно добар кафић.

Прилика да се још мало издиванимо и угрејемо са пићем. Пошто је већ било и касно, то нисмо могли остати до ујутро, без обзира што је субота у питању. Тако смо прво ишли у потрагу за њиховим аутом, који смо нашли из друге... а онда сам им показао малкице како ће најлакше да се дочепају аутопута.

Њихову поруку да су стигли срећно кући нисам ни чуо, баш као ни позив ових мојих клапаца који су се проводили уз завичајне звуке, тамо преко Дунава.

Углавном, као што рекох, свако себи бира провод. Мени је било стварно лепо.

 

Милан Чучковић
27.11.2016.





Посећено је: 2883  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






KULTURA   NASLEDJE   SRBSKI POJCI   DOM SINDIKATA   BEOGRAD  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај са Коларчеве задужбине 12.01.2018

Концерт Појаца у Коларчевој задужбини 12.01.2019

Последњи плотун у Београду 12.06.2019