Телевизор не гледам већ годинама, једноставно немам добар разлог. Пре или после човек схвати да нас циљано трују. И нас и нашу децу са неким бљувотинама и тотално небитним информацијама. Оно што заиста треба да чујемо или је забрањено или модификовано, спаковано у неке полуистине. Чак штавише ни "забавни" програм на телевизијама је изгубио сваки смисао.
Када хоћу да чујем славуја пој, онда идем на етно концерт, да се душа окрепи. Зато ми је било више него драго што сам видео да ће у крипти светосавског храма на Врачару бити у петак вече 7. априла приређен концерт. А имена учесника само су ми подизала адреналин јер то и код мене у кући нон-стоп се слуша. Иако сам то вече морао на пут у свету србску земљу, свеједно нисам имао дилему да ли доћи или не. Била је то уствари одлична увертира, да не кажем испраћај.
Нешто пре 18 сати прилазим храму, а време је било неко суморно, надвили се сиви облаци па киша по мало пада. Мислим у себи ко ће по овом времену доћи. Лењим људима често буде изговор да негде не дођу управо киша или лоше време. И преварих се овај пут.
У храму прво целивах иконе, а онда упалих свеће. Сачекам да видим да ли ће бити неког мени познатог. Спуштам се доле у крипту степеницама. Крипта је иначе прелепо урађена.
На уласку ме чекају организатори. Улаз се није плаћао, али је прилог био добровољан. Било је више цурица са кутијама које су биле задужене за тај део посла. Срећем и домаћина Петра. Он се обрадова, а рече како њима није дошао фотограф или како већ, па да ја ускочим као џокер. Их... ја се још забринуо да неће бити какав проблем са мојим снимањем, јер после то неко тумачи на погрешан начин. А уствари све је то борба против шунда и туђе (не)културе која нам је већ деценијама наметнута.
Долазе и Личани из удружења Завичај, један млади и два старија. И они су жељни чути славуја пој, што наравно радује. Крипта се тако мапо по мало пунила, тако да је на послетку било преко 500 људи у публици. Иако не мислим да је битан број, већ сој, делује охрабрујуће за саме учеснике, поготово најмлађе.
Док сам ја заузео стратешку позицију, то су школарци односно девојчице и дечаци из хора "Растко". Под диригентском палицом Јелене Јешић, они су одлично оптпевали Оче наш.
Мирјана Бараћ, девојка из Косовских Божура била је и учесница и водитељка програма. Поздравила је све које су дошли и честитала празник Благовести. Захвалила се храму на уступљеном простору, као и организатору - Србија за младе. Најавила је све учеснике, а деца из "Растка" су наставили да појају "Богородице дјево".
Мирјана је наставила да прича о самом манастиру Благовештење, који је смештен у Овчарско-кабларској клисури. Ко и када је подигао манастир, када је рушен и обнављан, зашто је значајан итд.
Након тога, наступио је вокални солиста: Асим Сарван, са своје две песме. Одлично је одсвирао је то на гитари. Прва песма му је била о светлости, а друга песма му је била позната обрада косовске песме: "Ајде Јано кућу да не дамо"...
На ред је дошао и глумац Лазар Дубовац, који је уз помоћ колеге фрулаша одлично причао о задужбинарству, тачније о србским великашима, кнежевима, краљевима, царевима који су у Средњем веку подизали своје задужбине: цркве, школе, болнице...
Једна девојчица школског узраста је вероватно накнадно убачена у програм и имала је задатак да одрецитује чувену песму владике Николаја Велимировића "Народ цркве Богу диже". Добила је велики аплауз. На млађима свет остаје.
Младе девојке обучене у србске народне ношње из певачке групе "Вез" (стара не више од годину дана) су изашле на сцену и дале свој велики допринос са изворним песмама Косова и Метохије.
На сцену долази и ансамбл Косовски Божури у пуном саставу са Иваном Жигон и Гаврилом Кујунџићем. Не вреди то да описујем како је изгледало, треба доживети. Зато сам и снимао, да могу људи да чују и уживају. Да пробају да доживе то. Певали су о Николајеву песму "Царици тишине", о кнезу Лазару, Великој Хочи, вери православној, Косову и Метохији, Ораховцу...
Девојка из Божура, Јелена, добила је прилику да одрецитује своју песму у вези манастира Благовештење... Ивана Жигон је рекла велику похвалу Гаврилу Кујунџићу, наставнику музике у Великој Хочи, рекавши: - "Шта би Србија без Гаврила? Ко би писао тако лепе песме о Косову и Метохији"...
Занимљиво ми што пред крај концерта, приметих комшиницу Нану... где се денем ја, ето ти и ње. Не... не прати ме, већ нас спајају исте ствари и интересовања. И драго ми је због тога.
На крају је остало још да продиваним пар речи са Иваном, млађом, из Божура, да се званично упознамо, иако смо се ми сретали до сада бар десет пута и договоримо за неку будућу сарадњу. А тих пар речи се претворило у пола сата дивана. С тим да је после и Жигонка дошла, па се сетила мене из Крушедола пре неких осам-девет година. И она је вољна да помогне.
Заиста, нисам ни могао да замислити лепши испраћај на Космет то вече. И срце и душа пуни, а у глави ми одзвањају стихови:
Нека запева цела Србија,
нек' нас чује мајка Русија,
и помоли милом Богу,
да запева песму ову:
ДОГОДИНЕ НА КОСОВУ!
Милан Чучковић
10.4.2017.