Кајмакчалану у походе - други пут - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 100
Јуче: 615
Недељно: 2163
Месечно: 12548
Годишње: 91070
Укупно: 249471

Највише посета
30.8.2017 1737
























































19. септембар 2017.


Кајмакчалану у походе - други пут


Кајмакчалан као највиши врх планине Ниџе налази се на самој граници Грчке и Јужне Србије (данас Вардарске Македоније)... Мањем броју Срба је познато шта се баш ту дешавало пре 100 и више година... Међутим и поред тога још мањи број долази ту због тог разлога. Ретки су путници намерници, чланови планинарских клубова или патриотских удружења који се одваже посетити нашу КАПИЈУ СЛОБОДЕ...

Зашто капија? Зашто слобода? Зато што су се србска војска и један део народа по налогу србске Врховне команде октобра 1915. године повукли пред налетом немачке и аустро-угарске војске (која је имала скоро 900.000 војника) кренули на југ, преко Космета и Албаније по зими, да би стигли до Јонског мора, где су их чекали савезнички бродови. Тај догађај познат је као Албанска голгота. Један од најтежих перида за наш народ икада. Након опоравка наших ратника на Крфу, Виду, Тунису, Корзици и др. преко 150.000 србских војника креће на Солунски фронт, где је врховну команду савезничких снага држао француски генерал Франш Д'Епаре.



Крајем септембра 1916. ослобођен је Кајмакчалан, после две недеље огорчених и крвавих борби, потом су србске снаге умарширале и Битољ... Борбе су трајале још две године, а онда је пукло. Код Доброг Поља србска и француске војска су направиле "рупу" средином септембра 1918. где је стотине хиљада ослободилаца незадрживо јуришало и гонило бугарске и немачке окупаторе... Зауставили су се на Триглаву, подно Алпа, ослободивши не само србски етнички простор, већ и Словенију, Међумурје, Горске Котаре и Загорје...

Прошле године када је била 100. годишњица велике битке за Освајање Кајмакчалана отишли доле, скупа са организацијом Србија за младе... Ове године слична ситуација, само што смо скупа повели још више људи, не само из Београда, већ из Параћина, Обреновца, Шабца, Ниша, Смедерева, Краљева, Бачке Паланке, Бијељине и др. Бројност од 80 људи није лоша, али ако се узме у обзир из колико градова, онда је ипак укус горчине. Из простог разлога што нам је национална свест и даље на ниском нивоу.



Покрет је био заказан за петак вече 15. септембра 2017. са Главне железничке станице, где се окупила већина путника. Ту је дошло до "мале" промене у смислу да смо сат и по пре поласка обавештени да се наш бус покварио и да стиже други бус. Тај бус каснио је скоро читав сат. Дотле смо се пребројали и чекали тих сат времена... Коначно бус дође, па су људи онако нервозни улазили у двоспратни аутобус наврат-нанос како је ко стигао... што је створило мале проблеме, али што каже Светлана Богдановић "И то су Срби".

Морали смо уз пут да три пута стајемо, да покупимо полазнике ове акције. У свој тој фрци, ја нажалост не обавестих "маму" да ми заправо каснимо, а њој не беше право... Додуше, у том злом кашњењу било је доброга, што је Нишлијка Даница могла да стигне... Она је баш стигла кнап са временом, из кола, одмах у бус.



Сваки од учесника добио је на поклон од организатора мајицу са мотивом Кајмакчлана. Људи су се одушевили на то, многи је одмах обукоше. Морало се то одмах пре границе поделити, да не би помислили да ми то шверцујемо. Величине смо углавном потрефили.

Прва већа пауза била је на Предајанама... неко поручио роштиља, а неко супицу, неко водицу. Настављамо даље. Стижемо на административни прелаз. Тамо смо већ били најављени, да стиже делегација, тако да нас нико није давио нити беспотребно задржавао. Исто тако је било и на следећој црвено-жутој граници. И пре шест сати ми смо стигли на прво циљано одредиште - Битољ. Ту нас је сачекао домаћин Жуле и планинарски водичи... како смо знали да је то рано и да је Битољ у то време празан, свратили смо на аутобуску станицу, где смо имали интернет, кафицу и тоалет.



Кренусмо аутобусом даље, несвесни шта нас заправо чека... а чекало нас је безразложно држање на граници које смо морали разним довитланцијама прескочити, па онда исто тако и код Грка. С тим да је код Грка настао један инцидент, када сам вриснуо попут рањеног лава. Наиме, један пољски комби ми је прегазио леву пету... На мој врисак поскакали и цариници и полицајци као да је бомба пала. Једва дођох себи, размишљајући да Кајмакчалан заправо нећу видети, што се срећом није обистинило.

Уђосмо у земљу Хелена где је већ сунце озбиљно пекло. Више од сат времена требало нам је да дођемо до ски-центра Ворас, који се налази на 2.000 м.н.в. Истоварамо се из буса и после неких пола сата крећемо пешака ка највишем врху Ниџе планине - 2.525 н.м.в. Прво су ишле заставе на барјацима: велика тробојка, Гвозденог пука, Србског Светионика...Иначе, ми смо понели скоро све могуће заставе. Почев од тих набројаних, па још Милунке Савић, Арчибалда Рајса, Колубарске бригаде, славних војвода итд.



Тај први успон није био лак, напротив само зној пробија. Изађосмо сви и кренило се даље. Како смо одмицали, тако су почели пуцати погледи на прелепе пејсаже што су наравно многи сликали. Прва група је брже напредовала, по мени безразложно јер сви идемо у исти бус. Правили смо неколико краћих пауза... Сретосмо и нашег помагача: Зокија из Врања, па се и са њим усликах. Углавном после више од сат и по времена угледасмо спомен капелу на врху Кајмакчалана. За неких пола сата прикуписмо се сви.

Тамо су већ били неки плакати и сличице везано за Први светски рат и пробој Солунског фронта. То је било дело Жулета и његових сарадника. Таман је и он дошао, где нас је поздравио и рекао пар речи. Затим је наставио историчар Јован да причао Кајмакчалану, а онда је и млади Никола Јовић прочитао једну песму "Беж'те живи враћају се мртви" из своје збирке, написано у част пробоја Солунског фронта.



После тога смо сви из срца запевали наше песме. Прво химна "Боже Правде", а онда редом "Са Косова зора свиће", "Тамо далеко", "Ово је Србија" и др... То је прилично задивило присутне, па су многи снимали. Иако мој глас није вансеријски тј за миланску Скалу, помагао сам колио сам могао, јер ово је један од најлепших момената... На тако једном светом месту, певати тако лепе песме. Положени су и венци... наша делегација Србског Светионика, Србија за младе и Удружење бораца са Кордуна 1990-их... Једна лепа групна фотографија је начињена за успомену и дуго сећање.

А онда се сустили 50м ниже, до крипте где су похрањене кости наших јунака од пре 101. годину. Ту је Жуле имао послужење, а сретосмо и планиаре из Фоче (Република Србска). И ту је направљена још једна групна фотка. На моје велико изненађење, прво поче Илијана, да пева стихове "Црвен цвете"... а после јој се прикључила комшиница Даница, што ме разгалило када сам чуо њен глас. Драго ми је и то што се нису плашиле камере, па ће им за пар година итекако бити драго када буду гледале то на видео снимцима.



Иако је нама време на Кајмакчалану било више него добро време... да смо плаћали, не верујем да би тако добили - сунчано без облачка. Што је наравно имало и нус-појаве у виду наших опекотина на лицу и врату, ређе ногама... Добили смо боју црвенокожаца, Боки највише, као паприка.

Кренусмо назад на паркинг у мањим групицама, па тако и стигосмо до циља. Тамо се људима некако осладило да седе тј. одмарају. Никоме се није ишло, али морали смо... Потрпасмо поново у бус, а онда правац граница. Код Грка и није било задржавања, али црвено-жути су нас цедили као крпу - хтели су шушке. Нисам пристао на то, јер не видим поенту, нисмо шверцери.



За посету војничког гробља смо окаснили, па смо отишли правац у хотеле. Нас три пајтоса добисмо једну собицу... није као прошли пут, али је ваљала. Сабрасмо се и одосмо до центра града, да прошетамо али и на вечеру. Вратисмо се после у Корзо, где је било већ доста наших. Жива музика, а добра клопа. Заузесмо ми један стол и поручили иће и пиће. Како сам конобар примећује, времена су се променила, мушки пију женска пића и обрнуто. Поручисмо ми свега и свачега... мало шта је остало.


 


Проведосмо ту једно пријатно вече, уз смех и шале, али када поноћ прође и почеше ситни сати да ударају пола екипе оде у хркановце из простог разлога што нас је и сутра чекао напоран дан. Како сам чуо после Илијана је имала једну своју тачку поред нашег стола, играла са неким бабама колце, уместо да је питала председника (замисли те части?!) за игру... овако оде маст у пропаст.

Моји цимери осташе код Боксера, а ја у хоризонталу.


*                       *                            *

Наредни дан одосмо прво на војничко гробље у Битољу, где нам је Зоран Ђуровић представник наше амбасаде причао о гробљу и приликама у Вардарској Македонији. Небрига данашњих македонских власти је више нео очигледна. Положили смо опет венце, упалили свеће и направили групну слику. Како није било више времена, кренусмо ми пут Солуна...

Када смо коначно и прешли границу и ушли у Грчку дешава се један случај који ми је скратио две године живота. Десетак минута је владало мишљење да смо заборавили на граници пасош једног путника... и то већ када смо одмакли 40 км. Неизвесност траје 10 минута, а Давор пита преко микрофона да ли је неко случајно видео тај тражени пасош... И јави се један човек да му је грешком дато два пасоша. Нико срећнији од мене.

Солун је други по величини град у Републици Грчкој (одмах иза Атине) и једна од највећих лука на Балкану. Налази се на обалама Егејског мора, на северу грчке територије, односно на најјужнијем делу области Македоније, а заправо представља њен главни град. За Србе град Солун има важно место у историји, јер управо ту преко Солуна Краљевина Србија почетком 20. века је започела свој економски успон, тако што су извозили робу чак до далеке Америке.



Касније током Првог светског рата, ту су пристизали бродови са муницијом и оружијем које је руски цар Николај слао Србима. Исто тако и опорављени србски ратници су превезени од Скадра и Драча до Солуна, који су на јуриш пробили Солунски фронт септембра 1918. године.

Након ослобађања отаџбине, у градске власти Солуна су 1926. године направиле војничко гробље у улици Лагада за погинуле савезничке војнике (руске, француске, италијанске, енглеске и србске)... Од Срба, први се ту нашао Саво Михаиловић, Србин родом из црногорског Грбља, који је сакупљао по остацима Солунског фронта своје мртве саборце. Постао је чувар гробља србских и савезничких ратника... Тај посао чувања Зејтинлика је наставио његов син Ђуро, а после њега унук Ђорђе Михаиловић, што је прерасло у породичну традицију. Иако много Срба долази у Грчку на летовање, штавише и у Солун, не долазе често на Зејтинлик, бар не онолико колико би требало.



У склопу наше "грчке туре" када смо обилазили спомен капелу на Кајмакчалану, греота је да не обиђемо Зејтинлик, па смо тако стигли 17. септембра 2017. око подне. Дочекала нас је на вратима жена Марија, иначе домаћица у продавници сувенира прекопута чувеног Зејтинлика... Рече да нас чика Ђорђе Михаиловић (90) чека. Обрадовао се, као и сваком путнику намернику који је дошао да обиђе место починка вечитих јунака.

На његов предлог положили смо прво венце, па сми се сликали, групно и појединачно. Утврђено је да се не воли само председник сликати, већ и други чланови СРБС-а... Причао нам је чика Ђорђе о томе као је прича настала, заправо његов деда Саво је био србски војник који је војевао на Солунском фронту. Сакупљање костију је рађено неколико година после Великог рата. Многима се ни имена не знају.

У крипти испод налази се спомен-соба у којој Срби из свих делова света остављају поконе тј. разне сувенире (мајице, заставе, слике, значке, књиге, амблеме и др.). Од скоро је прекопута Зејтинлика отворена продавница сувенира, где раде Срби. Има ту свашта да се купи, па су наши окупирали дућан и куповали свакаквих сувернира. Једва сам их поћерао на аутобус.

Даље смо се спустили у центар, код цркве Св. Димитрија. Неко оде у храм, а већина на клопу, где је гирос доминирао. Тако су се људи мало и окрепили, што је после допринело доброј атмосфери у горњем делу буса, предњи део. Позвали смо Даницу, која је са Илијаном, али и нас пар отпевала неколико лепих песама... то је било приликом изласка из Солуна.

На уласку у Вардарску Македонију код Ђевђелије, свратили смо "кратко" на спомен-костурницу Удово, када је већ мрак падао. Човек нас је сатима чекао који ту ради и одржава 20 година. Сви који су улазили у крипту, нису се пријатно осећали. Кажу да је језив осећај. Наставља се даље.



Касније када је мрак већ пао, онда се и Никола Јовић мало сабрао, па решио човек да отресе пар ојкача. Помагаше му момци поред и ја басиро (како-тако) докле сам могао...

А онда мени ролетне падоше и слабо се сећам осталога. Изађоше људи коме је где одговарало. Пробудих се пред Београдом, када је већ мрак био на измаку. Стигосмо у пет изјутра прешавши за 56 сати у путу и пређених 1.600 км и 12 граничних прелаза... Док смо ствари узели и поздрављали једва се пресабрах. Срећом дође мој комшо, Аљошин бураз па нас брзо доведе кући.



Знам да је у аутобусу било кукњаве око кошаркашке сребрне медаље на ЕП... али чак и да су злато освојили. Мени су људи који се попеше на Кајмакчалан у суботу истински хероји нације! То не може свако, јер на Кајмакчалан се не може ићи кад хоћеш, нити је тих 12 км шетња... Ко сме тај и може!


Хтео бих овим путем да се захвалимо људима који су нам били од помоћи: Зорану Жугићу из Битоља, Зорану Петровићу из Врања, Зорану Ђурашковићу испред амбасаде Србије у В. Македонији, Зорану из Удова... Катарини, Марку и Николи, на снимцима и фоткама... Марији и Саши из Солуна... Чика Ђорђу, вечном чувару што нам је поносно причао о историји и прецима.



Милан Чучковић
19.9.2017.



п.с.
Свима је нама ово била добра школа... Догодине, ако Бог да опет.


 

Ово што видите на слици испод су "сувенири" и "ратни трофеји" које сам покупио приликом посете Кајмакчалану која се догодила током прошлог викенда. Скупљени су док сам се пењао ка том "највишем српском врху" по речима Рудолфа Арчибалда Рајса и док сам са истог силазио.


Налазио сам их поред стазе, међу остацима некадашњих бугарских ровова, на пољанама и у траву зараслим пределима где је пре 101 године беснела битка која је "прогутала" 4.600 Срба и много више Бугара.

Са тог места је почело ослобођење Отаџбине, годину дана мање од страшне Албанске голготе. Са тог места се видела поробљена Отаџбина и стога је Кајмакчалан (са својим врхом Ниџе од 2525m , позната "кота 2525") представљао по речима српских војника и то је и био- "Капију слободе".

Поред ових шрапнела од граната, покупио сам и неколко мањих и већих каменчића који су ми изгледали интересантно и на којима се по пресијавању види да су и они били директно "погођени" одбљесцима артиљеријске паљбе једне и друге стране, плус су самим својим "бивствовањем" на тој земљи заслужили да буду део колекције у мојој приватној ризници успомена.

Нисам ни близу много путовао у животу колико сам желео, али сам опет путовао много више него што су ми то финансије често дозвољавале. И трудио сам се да увек са пута донесем неки, макар симболични, сувенир, често гледајући да то буде нешто специфично и интересантно а не нешто што се може олако купити и код куће и нешто по чему се не би могло рећи да је са тог места које сам посетио.


Са овим каменчићима и шрапнелима то свакако није случај. Спадају у ред мојих најдрагоценијих "трофеја" са туристичких "похода" које сам имао током живота.

А сама чињеница да су они са Кајмакчалана, једног од најславнијих попришта живе српске историје, чини ме поносним да могу рећи да са собом увек имам један комадић, метални или камени, који ме подсећа на то ко сам, шта сам, за шта се борим и шта сам спреман да дам за ту борбу и за коначну победу.



Као што су и они пре 100 и више година знали.
И победили.

 

Никола Јовић
19.9.2017.

 


Посета Кајмакчалану и Зејтинлику на мене је оставила један од најјачих утисака које сам икада стекла. Обе светиње сам посетила по први пут. Сцене које сам доживела и чији сам део била граниче се са бајкама, јер наша историја то и јесте, најлепша и најкрвавија борба за слободу, а пркос ропству.

Људи с којима сам путовала су баш драги и овим путем бих им се захвалила што смо заједно провели 2 прелепа дана.

До следећег виђања, поздрав уз речи: Живела Србија!

 

Даница Степановић
19.9.2017.

 


Билa ми je чaст дa вaм колко-толко помогнeм дa свe прођe у нajбољeм рeду иaко трeбa дa добиjeтe мeдaљу зa одрaђeно у тaко крaтком пeриоду. Рaдуjeм сe што.сaм видeо толико млaдих људи коjи волe нaшу Србиjу и поштуjу своjу историjу.

Од срцa вaм жeлим успeхa у дaљeм рaду и жeљно очeкуjeм нaш слeдeћи сусрeт нa 100 година од пробоja Солунског фронтa.

Уз жeљe зa добро здрaвљe много љубaви и срeћe.
 

 

Зоран Жугић
20.9.2017.

 


Духовни мир и eмоциja коja сe моглa осeтити нa овом поклоничком путовaњу, нe можe сe дочaрaти рeчимa и сликaмa... То je нeшто сто je укорeњeно дубоко у нaшим срцимa.. љубaв прeмa отaџбини и сeћaњe нa слaвнe jунaкe, воjникe, добровољцe...

Нeчиje очeвe, мужeвe, синовe .. Онe чиja je крв ову плaнину учинилa свeтом, чиja je снaгa и истрajност у борби отворилa врaтa слободи... Онe коjи су у сузaмa нaпустили своje нajмилиje...

Њиховa бол и пaтњa сe моглa осeтити свaким новим корaком кa врху, стрaх и крик свaким шумом вeтрa кроз нeпрeглeдну пустош. Сjaj у оцимa, тe жeљa зa побeдом свaким зрaком Сунцa коje нaс je прaтило...

Снaгa и вeрa оглeдaлe су сe свaким сjajним кaмeном, a свaки тaj кaмeн je прeдстaвљaо jaчину умa и понос свaког "див-jунaкa"...

Корaк по корaк, свe смо близe врху, a тугa и понос сe прeплићу мeђусобно кaо ДНК лaнaц.. Тaдa схвaтaмо ко смо, од когa смо постaли и колико то трeбaмо поштовaти!
Jунaци и њихови корaци нeцe пaсти у зaборaв, свe док постоje они коje цe ици њиховим стопaмa...

 

Илијана Допуђ
21.9.2017.

 




Воjничко гробљe нa Зejтинлику...  Свeто мeсто свих Србa, вeликa чaст и понос, осeти сe вeћ при првим корaцимa, путeм слaвних нaших прeдaкa, коjи грудимa своjим и животимa своjим отворишe кaпиjу слободe нa Кajмaкчaлaну, отворишe пут кa Отaџбини..

Нa нaмa je дa сaчувaмо њиховa jунaчкa дeлa од зaборaвa и дa нaстaвимо путeвимa слaвe и слободe!

Хвaлa Србском Свeтионику нa овоj извaнрeдноj прилици!

Живeлa Србиja!

 

Немања Пантић
21.9.2017.

 


Викeнд из Историje 16. и 17. сeптeмбaр 2017. Кajмaкчaлaн-Ниџe 2.521мнв, Битољ, Зejтинлик-Солун, jeдинствeн осeћaj, посeбно искуство.


 

- Нe читa сe у књигaмa, нe учи сe у школи!


Аљоша Вулета
23.9.2017.

 


Ми на Кајмакчалану, светилишту и капији слободе! Улазу у Отаџбину, која је вапила за слободом! Освојен на јурише, храбрим срцима и мишицима јунака, очева, браће, стричева, ујака, мужева, дечака, младића-хероја!

За славу предака и будућност потомака! ЖИВЕЛА СРБИЈА!

 

Предраг Антоновић
23.9.2017.

 


Тaмо дaлeко, гдe цвeтa лимун жут


Кaко дa сe припрeмиш зa одлaзaк нa свeтa мeстa кaо што су Кajмaкчaлaн, воjничко гробљe у Битољу, Зejтинлик, костурницу у Удову? Никaко. Сaмо чeкaш дa освaнe тaj дaн и дa крeнeш. Мeсeцимa тe обузимa eуфориja. Aли, стрпљиво чeкaш. Jeр знaш дa врeди.

Ходочaшћe кaо ово испуњaвa тe тугом, нeвeрицом, стрaхом, aли и рaдошћу, поносом зaхвaлношћу. Пeњeш сe кa врху, коjи je нa вишe од 2.500 мeтaрa нaдморскe висинe. Глeдaш око сeбe -  ту су чaурe, коje су остaлe jош од прe 100 годинa. Колико их je ондa утрошeно током борбe? Кроз глaву пролaзe сцeнe борби, крвaвих тeлa, лeшeвa. Кaжу, прeкрили су пaдинe плaнинe Ниџe, чиjи je Кajмaкчaлaн нajвиши врх. Кaко су имaли снaгe? Штa je то било нaдљудско у њимa? Овдe су нaши прeци, див jунaци, отворили кaпиjу слободe нaшeм нaроду. Овдe су одлучили дa ћeмо живeти. Кaо њихови прeци нa Космeту.



Нaкон што смо сe поклонили њиховим костимa, чули крaтaк чaс историje фeномeнaлног Jовaнa Коцмaновићa, нaдaхнуту рeцитaциjу млaдог пeсникa Николe Jовићa, зajeдно смо зaпeвaли „онe нaшe“. И били смо поносни што смо потомци слaвних борaцa, коjи су живот дaли зa крaљa и отaџбину, глeдajући у оном прaвцу гдe je нaшe сeло, гдe je Србиja.

Гробљe у Битољу, нeпрeглeдно, рaсуто. Кости коje су рaзношeнe, нeкe чaк и укрaдeнe, почивajу, aли нe мирно, jeр умeсто имeнa нa њиховим крстовимa стоje броjкe. Нaши нeзнaни jунaци. Они коjи су дaли животe зa слободу, a нe знa им сe одaклe су, ни когa су остaвили тaмо дaлeко, у Србиjи.


„Имaм 90 годинa. Кaжу нa интeрнeту дa сaм умро. Нисaм. Ja сaм трeћa гeнeрaциja чувaрa српског воjничког гробљa у Солуну, Зejтинликa. Ja сaм Ђорђe Михaиловић“, дочeкуje нaс крхки стaрaц, a вeличинa. Знa свaко прeзимe, зaписaно нa нeпрeглeдном низу спомeникa и плочa, свaки крaj коjи je дaо jунaкa. Рeцитуje свeчaно и гордо, по ко знa коjи пут, aли увeк у слaву српским воjницимa. Одводи нaс у спомeн костурницу, кaпeлу, обрaћa сe свaком од нaс, a тeло му дрхти. Од стaрости и свeгa што носи нa своjим плeћимa. Овaj човeк je живот своj провeо нa гробљу, чувajући успомeну нa прeткe. Он сe зaхвaљуje нaмa, што смо дошли, a ми смо му вeчно зaхвaлни што нaши jунaци почивajу у миру, jeр их мотри вeлики дeдa Ђорђe.

Нeгдe уз мaкeдонски aсфaлт стоjи костурницa коja чувa српскe лобaњe, српскe кости. То je Удово, коje Срби чувajу и уздижу, a нове македонске власти им нe помaжу. То je мeсто у комe сe борилa шaкa српских воjникa, сa нeколико хиљaдa путa вишe Бугaрa. Нaпaднути су нa Вeлики пeтaк. Нe очeкуjући. Голготa српског нaродa билa je зaтaшкaвaнa током 50 мрaчних годинa. A ондa je вaскрслa жeљa дa сe отргну од зaборaвa и дa им сe путници нaмeрници поклонe. И тaко je и дaнaс. Иaко иконe нe могу дa сe унeсу, jeр ниje бeзбeдно дa остaну сaмe, кости лeжe испод кaпeлe, чувajући  кaо нeкaдa своje пaрчe зeмљe.


Слaвa српским jунaцимa! Хвaлa вaм што постоjимо!

 


Aутор: Aлeксaндрa Кeкић
20.09.2017.

 


Српске капије слободе
зидане су на костима див-јунака,
који прођоше многе голготе,
зато је света капија свака.

Гудуре балканске јоште памте
покличе наших храбрих војника,
чија су срца пламтела жаром
слободарских праведника.

Зато је 'штовање гробова њиних
оно што као аманет нам стоји,
јер само ако памтимо бесмртне
народу нашем будућност предстоји.

 

Катарина Симоничић,
25.09.2017.

 




Посећено је: 1846  пута
Број гласова: 100
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Обележавање 100. годишњице битке на Кајмакчaлану

Извештај са Кајмакчалана 17.9.2016

Најава: Организован превоз из Београда на Кајмакчалан и Солун 16. и 17.9.2017

100 година пробоја Солунског фронта 1918-2018






















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!