О Видовдану 1914. године у Сарајеву јекну пуцањ Гаврила у Фердинанда... Младобосанац у аустријског престолонаследника и тиранина. Европа је и пре тога имала потресе и кризе, тако да је Бечки двор злоупотребио то против Краљевине Србије и послао силну војску у Подриње. Борбе су одмах почеле у Мачви средином августа 1914. године, где је било крви до колена, а онда Аустроугари се дадоше у бежанију преко Дрине.

Касније опет навалише преко Гучева и Мачкова Камена у септембру где су заустављени за кратко. Навалише солдати црно-жуте монархије још јаче у новембру 1914. године преко Сувобора, Рајца и Космаја, али их Прва армија којом је командовао тада генерал Живојин Мишић опет натера на бег, да им 10 месеци није падало на памет да опет дођу.

Дошли јесу, али са појачањем од Немачке и Бугарске. Три против једног, заиста храбро од њих. Врховна команда одбија капитулацију и наређује повлачњење ка Грчкој, крајем 1915. године.

Изморени србски војници који су почетком 1916. године успели да пређу Проклетије по хладном и суровом времену у врлетима Албаније и спусте се све до Јонског мора превежени су италијанским, француским и енглеским бродовима до Крфа, Корзике и Африке на опоравак.

Томе можемо највише да захвалимо руском цару Николају II Романову, који је по други пут у Првом светском рату спасао Србију и Србе, јер је запретио савезницима да ће са Немачком потписати сепаратни мир.

Србски војници су тако месецима се лечили и опорављали, скупљали снагу и онда на крају лета 1916. године опет бродовима, њих 150.000 бораца пребачени за Солун где су сврстани у две армије стављени у центар Македонског фронта.

Првом армијом је командовао војвода Петар Бојовић, а другом војвода Степа Степановић. Видевши да се завијорише србске ратне заставе Бугари су се нашли у чуду, јер су мислили да Војска Краљевине Србије не постоји после изгона крајем 1915. године.

Први окршај србских и бугарских снага после Албанске голготе и опоравка био је 12. септембра 1916. године код Горничева. Трајао је четири дана, а терен за борбу је био јако тежак, где су борци Дунавске дивизије и добровољачки четнички одред Војводе Вука поднели највећи терет.

Одмах након тога уследила је још жешћа битка, односно Бој за Кајмакчалан. Ко овлада њима, контролише читав Македонски фронт.

Ова битка сматра се једном од најжешћих битака не само Првог светског рата, већ и 20. века за Србе. Почела је 16. септембра 1916. године, а трајала је две недеље где је 5.000 Срба изгинуло освајајући највиши врх планине Ниџе.

Француске јединице су помагале Србима, а немачке и аустроугарске јединице Бугарима. Борци Дринске дивизије су овде поднеле највећи терет и завијориле поносно црвено-плаво-белу заставу на врху Балкана 2.531 м.н.в. Било је то на прагу домовине...

Заузимањем Кајмакчалана олакшано је Првој србској армији и француским снагама да продуже операције у којима ће касније бити ослобођен Битољ. У новембру је освојен појас око Битоља, укључујући и сам град Битољ 19. новембра1916. тако да је повраћен и ослобођен први комад отаџбине.

Две године касније Солунски фронт је пробијен код Доброг Поља средином септембра 1918. године и потом изведен победоносни јуриш све до Печуја, Клагенфурта и Ријеке. Редом су капитулирале: Бугарска 29. септембра, Аустроугарска 4. новембра и на крају Немачка 11. новембра 1918. године. Они који су се намерачили да униште Србе нестали су.

*   *   *

Иако смо били већ три пута до сада на Кајмакчалану, свеједно огласили смо плакат и најаву и овог пролећа да би опет четврти пут кренули прецима у походе средином септембра 2019. године.

Прикупили смо педесетак родољуба у наш аутобус који су свесни где иду, коме и зашто иду... који нису имали јефтине изговоре типа: "имам обавезе на факултету", "омацила ми се мачка", "био сам већ тамо", "далеко ми је то".

13. СЕПТЕМБАР 2019.

Кренуло се у петак  увече из центра Београда уз мало потешкоћа, пошто нас "плавци" опколише тражећи "свој део". Пар људи је каснило, али не много. Таман да ми кренемо у договорено време.

Сваки учесник је био упознат са правилима понашања. У аутобусу је била добра атмосфера јер се скупила између осталог екипа која се добро познаје са наших ранијих активности. Успут смо покупили још путника код Пожаревца, Крушевца, Ниша... и тако стигли до Предајана после око поноћи, таман прилика да се мало презалогаји телећа чорбица, па је нас пар поручило. Настављамо даље све до Прешева где смо стигли око 01:20 сати.

По старом добром рецепту ја позвах Миткета да пође са мном "у лов", па смо успели да уловимо добар плен у виду брзог преласка преко полицијско-царинског пункта.

Ту нам је наш пријатељ Жуле јавио да је код Прилепа полиција блокирала пут, пошто се ту десио велики пожар, па да идемо и алтернативним путевима. Ми смо се на пумпама информисали о проходности код ауто-мото савеза што је донело добре вести, а на том делу се осећао мирис гарежи.

14. СЕПТЕМБАР 2019.

У Битољ стижемо, а зора свањава око 05:40 сати. Стајемо на некој пумпи где смо могли малкице да се окрепимо и убијемо неких сат времена. Јавио се таман и Жуле који је био домаћин Србима из Боке Которске.

Док смо дошли до Србског војничког гробља у Битољу посвећен ратницима који су изгинули током ослободилачких ратова 1912-1918, само су већ били наши другари из организације Србија за младе.

Они су већ слушали историјски час који је Зоран Ђуровић, сарадник при Амбасади Републике Србије у Скопљу на тему србских гробаља у Вардарској Македонији. Рече човек да ускоро излази књига о томе, што ће бити презентовано на 64. Београдском сајму књига у октобру ове године.

Војничко гробље у Битољу

Ми смо после тога положили венац на споменик и чули славуја пој од Сташе, наше диве која је отпевала србску химну, али и песму "Ово је Србија". Таман пристигоше и Жуле и црногорски Срби, па смо имали заједничко сликање поново, али је и Жуле казао пар речи.

Није било више времена за губљење него смо сви отишли на гранични прелаз Ники и некако успели да прођемо без огромног задржавања, као лане.

Настављамо ка ски-центру Ворас лагано, а ја сам давао нека упутства учесницима из нашег буса. Како смо стигли тако смо поделили барјаке, шест комада, а транспаренте и венац нам понесе Жулетов комби, односно Душко Кордунаш који је једини имао оправдан разлог за непешачење, односно вожњу џипом.

Председник стаде на чело колоне са токи-вокијем, Митке позади као и лане, а Иван и Горан у средини. Иако група није била повелика, ово су ипак добре мере опреза.

Наш темпо није био превише јак, али довољно добар да ми за неких 50 минута угледамо белу спомен капелу на коти 2521 м.н.в. Док смо били у походу било је наравно и смеха. Један Ваљевац  видевши како шиба Прва дама са све србским барјаком поред мене рече како сам ја имао "оштар критеријум" када сам бирао жену. Их...

Успон на капију слободе

Затим се Свјетлана радовала ко мало дете када је видела капелицу, а ја у шали кажем да је то фатаморгана од умора па јој се привиђа и да има још да шипчи... Наравно, било је још шала и анегдота на рачун свих... али веровали или не, са нама је било деце од 6 до 14 година, као и једног старца из Ваљева од 78 година, који је као младић изгурао овај поход.

Било како било ми смо за неких 80 минута дошли до циља. Тамо су већ били чланови Светосавског хора из Херцег Новог и други родољуби. Прво смо имали парастос који је служио свештеник из Битоља, а потом је Жуле одржао краћи историјски час, тачније неке приче о ранијим походима на свету планину.

Мене је запало као и лане додела медаља за наше најмлађе учеснике, онима којима је ово био подвиг.

На младима свет остаје

Тако да су: Василија, Вук, Димитрије, Александар, Ангелина, Илија, Анђелина, Елена... добили златне медаље на којима је писало КАПИЈА СЛОБОДЕ. Сликало је много фотоапарата и снимила камера СРБТЕЛ-а. И треба да их сликају, јер то је ПОНОС СРБИЈЕ!

Пар људи је после мене рекло нека своја осећања и утиске. Хор из Херцег Новог је певао песме, Сташа им се придружила. Ја сам се овај пут померио да не кварим. Таман смо организовали и групну фотографију са много застава.

Код спомен-костурнице

Спустили смо се наравно и доле до спомен костурнице где почивају кости и лобање од дивјунака који су тамо пре 103 године крварили за отаџбину и род. Неко је улазио, а неко разгледао и уживао у погледима на своју домовину. Како смо морали до смештаја у бањи, тако сам позивао људе да се крене доле. Стигосмо све и кренемо по навигацији. За нама је ишла једна претходница наших пријатеља из Војске Србије.

За бела дана стигосмо у један повећи хотелчић на крај бање. Имали смо мало распар гостију, па сам морао да ту уз помоћ домаћице да склепавам поново распоред. Некако смо успели и онда су чули наши Кајмакчаланци да има у близини добра термалана ривијера.

Нас двадесетак је домаћин превезао камионетом и ми се очас посла нађосмо у једном лепом блаженству где смо умор од пута и похода заборавили. Сви су били одушевљени бањом, заправо био је то ненадани адут из рукава председника СРБС-а.

Око 22:30 се вратисмо у смештај и сви у крпе да се одморе јер је и наредни дан био напоран.

15. СЕПТЕМБАР 2019.

Будимо се око 07:00 сати и правац менза, где смо добили доручак. Након тога смо пошли лагано до Солуна, а прва тачка нам је било Србско војничко гробље "Зејтинлик" у улици Лагада.

Тамо нас је стари деда Ђорђе Михаиловић, легенда васколиког Србства дочекао и обрадовао се сваком путнику намернику ко дође да обиђе оне који су "падали од зрна, жеђи и глади, али никада веру у победу изгубили нису"...

Причао нам је старац од 92 године живота који једва стоји, приче из Великог рата, о добровољцима, о томе како је данас. Добио је од нас односно наших путника: мајицу, ракију, вунене чарапе, опанке... Почастио нас је и домаћом ракијицом. Одосмо и на други крај гробља где смо се сликали и положили венац. Сташа је све то зачинила песмама, тако да опет нико није остајао равнодушан.

У Солуну, на Зејтинлику

После тога пређосмо и преко пута у продавницу Тамо далеко. Била је то прилика да Кајмакчаланци купе разних сувенира, а ја и Прва дама одабрасмо једног Јеремијиног топа црвено-плаво-беле боје, са чашицама. Дође и бус, па нас превезе до старе цркве Св. Димитрија у ширем центру града.

Ту смо се мало и задржали, а онда лагано друштванце до обала Егејског мора. Свратисмо прво на гирос, а онда на кафицу, па после и на сладолед.

Окупљање је било стандардно код Беле куле у 14 сати. Занимљиво ми је да смо само минималних два минута прекорачили. Пошто је била недеља, није била нека содомска гужва. Па смо ми се упутисмо ка Евзонију, где се налази Споменик савезничким војницима који су септембра 1918. године пробили Солунски (Македонски) фронт.

Поделисмо опет заставе и транспаренте, те положисмо и венац на споменик, а председник СРБС-а каза пар реченица везано за Велики рат и тај пробој, најславнију епопеју Срба у 20. веку...

Споменик у Евзонију

Поново у бус и правац гранични прелаз, где за дивно чудо само два буса испред нас било. Онда смо и у "слободној продавници" нешто пазаривали и правац Прешево. Тамо такође није било превеликог задржавања, што нас је поштедело мука за разлику од лане.

Поново на мотел Предајане да се кратко одморимо и онда аутопут. Дуле из Ваљева дође до почетка буса па поче хвалоспеве редати на рачун СРБС-а и председника, а онда се и сам председник огласио да похвали групу, као и да позове на нека наредна путовања и наравно да досоли са пар родољубивих есеја о томе чији смо и коме припадамо, али истовремено и на кога морамо бити поносни.

Остависмо путнике коме је где одговарало. Па тако после 01:00 сат стигосмо у престолницу. Није било лако на излазу из буса, али то је искрено једина ствар која се може узети за лоше на овом путешесвију, ако би тражили "длаку у јајету", јер искрено оно што смо ми прошли за 52 сата путовања, шта смо све видели и доживели је далеко важније и значајније од свега тога.

*   *   *

Ово је био наш четврти поход путевима славних предака у Македонији и на то смо јако поносни, као што верујем да су управо наши прадедови у Небеској Србији поносни на нас што смо наставили овим часним путем...

Оно најбитније је да смо наставили са младим нараштајем да радимо, јер ће и они својој деци да преносе еп о Кајмачалану и јунацима који су на колена бацили четири велике армије.

НЕКА ИМ ЈЕ ВЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА
А НАМА ЧАСТ ШТО ИХ ОЖИВЉАВАМО!

Милан Чучковић
16.09.2019.

Жeлим сaмо дa кажем дa ми je било одлично нa нaшeм путу родољубљa и сeћaњa нa тe истинскe хeроje, див-jунакe нaшe прошлости кaквимa у свeтскоj историjи нeмa рaвнa! Jeр, aко нeпристрaсно сaглeдамо свe околности под коjимa су сe они борили, ондa нeћeмо прeтeрaти aко кaжeмо дa су уложили зaистa нaдљудскe напорe дa постигну оно чeму су тeжили: слобода! Слобода кaо jeдна од нajсвeтиjих врeдности људског постојања.

Сaдa сам ишaо први пут и могу ти рeћи дa сaм оствaрио сaн коjи постоjи jош од моjих дeчaцких днa: дa обиђeм свa тa знамeнитa мeстa нa Солунском фронту (jeдино jош eто нисам обишaо Добро пољe, aли нaдам сe дa ћe бити приликe и зa то).

Тeби Милaнe jeдно вeлико ХВAЛA зa свe што чиниш нa освeшћивaњу нaшeг нaродa у поглeду нaционaлнe свeсти кроз Србски свeтионик. Jeр, будимо рeaлни, нeмa данaс много таквих кaо што сте ви. Aко у будућности будeм било кaко могaо да помогнeм, jaви.

Поздрaвљaм тeбe и твоjу супругу коja je исто тaко кaо и ти добра особa, дрaго ми je што сaм вaс упознао.

Братски поздрaв из Србскe Aтинe, пa сe aко Бог дa видимо нeком сличном приликом. Уздрaвљe!

Бранислав Крунић
16.09.2019.

14. септембар 2019. на Капији слободе...

Тешко је описати сложеност осјећања изазваних доласком на Кајмакчалан. То, једноставно, требате доживјети.

Данијела Башић
16.09.2019.

Слава бесмртним јунацима!

Сваки Србин треба да осети и види која је цена слободе коју данас арчимо као да је ништа, као да је нађена или добијена, нажалост.

Огњен Хун Штрбац
16.09.2019.

Окрепљујуће, духовна радост и понос!

Иван Карић
16.09.2019.

Утисци супeр, свe знaчajнa мjeстa. Добро je кaд имa људи коjи то нe зaборaвљajу и ширe причу о томe.

Милош Томашевић
16.09.2019.

Кajмaкчaлaну у походe дивjунaцимa 1916-2019.

Прошлог викeндa у оргaнизaциjи Србског Свeтионикa групa поштовaлaцa трaдициje и жртaвa Првог свeтског рaтa крeнулa je из Бeогрaдa дa сe поклони сeнимa нaших прeдaкa коjи дaдошe живот зa слободу.

Ту je било Бeогрaђaнa, Вaљeвaцa, људи из Срeбрeницe, Нишa, Врaњa, Хeрцeг Новог... мождa сaм нeког нeнaмeрно изостaвио.

Дaн je био прeлeп и нaкон сaт врeмeнa успонa углeдaсмо Кajмaкчaлaн, коjи нaши воjници прозвaху Кaпиjом слободe. Уз пут видeсмо остaткe рововa и мунициje што нaм говори о жeстини борбe нa том простору, прeко 5000 војника је погинуло.

Нa врху сe нaлaзи Спомeн кaпeлa од бeлог кaмeнa сa огрaдом од бодљикaвe жицe и остaтaкa aртиљeриjскe мунициje. У кaпeли сe нaлaзи и урнa у коjоj бeшe сaхрaњeно срцe др Aрчибaлдa Рajсa, вeликог приjaтeљa нaшeг нaродa.

Помолисмо сe и зaпaлисмо свeћe зa покоj душe рaтникa,уз покоjу сузу и пeвaњe "Тaмо дaлeко" и "Божe прaвдe".

Нa овом свeтом мeсту бeху и стaриja и млaдa покољeњa, коja ћe нaстaвити ову нaшу трaдициjу. Вeлику зaхвaлност дугуjeмо Србском Свeтионику и прeдстaвницимa Заједнице Србa у Мaкeдониjи нa оргaнизaциjи путa и дочeку.

Нeк je вeчнa слaвa и хвaлa нaшим прeцимa!

Душан Мијатовић
16.09.2019.

Поздрав свима који читају овај извештај.

Детаље овог путешествија је поделио председник Србс-а али опет сам сигурна да би се схватиле у потпуности ове речи ипак мора лично да се оде тамо. Ово не може да се назове обичним путовањем ипак је ово поклоничко путовање које нам даје оно што такво путовање иначе пружа, а то је утеху, наду, понос и историјску слику која нам казује какви смо као народ били, шта носимо у себи, а да тога нисмо свесни, тужно сазнање где смо сада, али за то откровење добијемо и тежњу да будемо бољи...

Тако сам и ја добила невероватну жељу да то искуство које сам доживела прошле године као мајка пренесем својој деци. Осетила сам одговорност и потребу да направим корак напред. Наравно за то сам добила подршку мужа, подршку удружења, родитеља, што ми је дало ветар у леђа да учиним све да то остварим.

С обзиром на данашњи начин живота где време и новац диктирају темпо кретања, са корацима повуци-потегни успели смо да извадимо пасоше деци. Кад сам добила и потврду да ће се путовање одржати и да има места и за дечицу имала сам осећај да могу да полетим од среће.

Дечица су се такође радовала на свој начин. А тата је био скептичан због дужине пута како ће они то поднети. Констатовали смо да је ово испит за све нас, да ли смо спремни да путујемо заједно на дуже стазе...

Дошао је дан путовања нестрпљиво смо чекали аутобус из Београда... ушли смо са благом еуфоријом. Тамо су нас дочекали људи великог срца. Све је било како треба!

Осим што су били добри, били су издржљиви, били су срећни и поносни овом приликом се захваљујем људима из ПСД Маглеш, што су нам олакшали кораке, мали Мита је ту стекао свог друга Душана.  И наравно све честитке и бескрајно хвала на организацији, истрајности и подршци члановима Србског Светионика!

Уз жељу да се ова прича и идеја наставе и да даје вредне плодове гајене из љубави према отаџбини, јер другог пута немамо! Живи били и много година дочекали на путу који чува истину, љубав и веру да још увек има наде да се Србин себи врати и да не тежи да из своје отаџбине бежи! Већ да чува макар и имао мали грумен земље, јер нигде нема тако вредне. Натопљене крвљу дивјунака то треба да зна србска кућа свака! Скупо смо то платили и не дозволимо себи да се продамо тамо за једну плату више само...

Има наде док то знаде свако наше чељаде! Живели!

Сташа Митић
17.09.2019.

п.с. Мени сузе иду грцам. Ја ово нисам видела...Боже колико нисмо свесни своје несвести! Нека Бог поживи још нашег деда Ђорђа Солунског!

Било је незаборавно. Догодине морам и дјецу водити.

Слободанка Торомановић
17.09.2019.

Била ми је част учествовати у овоме узвишеном чину.

Велики поздрав за све учеснике.

Милош Миловановић
19.09.2019.