Јула 1914. године у Краљевини Србији је разглашена нова, тј. трећи пут мобилизација за последње три године. Овај пут нам је Аустроугарска објавила рат јер су послали у Београд ултиматум са десет тачака. Њих није занимао одговор, пошто су се за рат припремали годинама, само им је требао изговор у виду Видовданског атентата у Сарајеву, када су Младобосанци убили аустријског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу.
Тако је започео Први светски рат... Подршку Србији одмах пружају руски император Николај II Романов и црногорски краљ Никола Петровић.
Аустроугарска је послала на Србију две армије: Пету и Шесту, односно преко 250.000 солдата који су били под заповедништвом генерала Оскара Поћорека, који је уједно био и војни гувернер аустријске покрајине Босне и Херцеговине. Он је имао лични мотив да уништи Србију, јер је био поред Фердинанда у моменту убиства.
Врховна команда Србије је имала три армије сврстане у неколико дивизија и четири добровољачка четничких одреда, које су сматране за елитне формације за посебне задатке. Драгоцено искуство србски војници су имали из Балканских ратова (1912-1913), када је ослобођена Стара Србија и тиме је остварен вишевековни сан предака. Штавише, неколико месеци Срби су имали преко Скадра и Драча излаз и на море, али је то одлуком Великих сила, пре свега Енглеске, заустављено и створена је Кнежевина Албанија.
Први удар солдатије Бечког двора био је у Подрињу и Мачви, али одлучујућом контраофанзивом Друге србске армије под командом тада генерала Степе Степановића бивају поражени и протерани са Цера. Повукли су се у нереду и паници према Босни. Пар недеља касније уследио је други удар, познат као Битка на Дрини, при чему су најкрвавије борбе вођене на планини Јагодња, платоу Мачков камен. Док је Бој на Гучеву познат као прва рововска битка и сами окршаји су били међу облацима. Генерал Оскар Поћорек остварио је ту пирову победу.
Трећи удар је био у касну јесен 1914. када су се огорчене борбе водиле од Београда до Ужица (Колубарска тј. Сувоборска битка), фронт око 160 км. Мудрошћу генерала Живојина Мишића и храброшћу његових војника Прве армије средином децембра дошло је до нове србске победе која је далеко одјекнула и створила затишије десетак месеци на Балкану.
Да би већ у октобру 1915. уследио четврти удар познат као Тројна инвазија, јер су Аустроугарској у помоћ прискочиле Немачка и Бугарска. Врховна команда одбија капитулацију и наређује повлачење ка југу, у Грчку. Тиме је започела голгота Срба преко албанских гудура и врлети, јер је била зима. Црногорска војска око Божића 1916. под командом сердара Јанка Вукотића код Мојковца успева да заштити уз надљудске напоре за кратко бок Србима у повлачењу. Савезнички бродови тако пребацују стотине хиљада Срба на Крф, Корзику и Тунис.
Након вишемесечног опоравка србски војници су пребачени лађама на Солунски фронт у лето 1916. Бугари су били у неверици када су видели да се виоре србске тробојке поново. Знали су да им сада следи освета.
Прво је за пар дана ослобођено Горничево, јер то је било само увод оно што их је чекало на планини Ниџе.
Бој на Кајмакчалану је трајао пуне две недеље крајем септембра 1916. када су борци Дринске дивизије водили једну од најтежих битака у нашој ратној историји. Због геостратешких прилика, временских услова ова битка је запамћена као Пакао на земљи. Бугарски војници су имали стратешку предност висине, митраљезе... а Кајмакчалан су наизвали "Борисов град". Борбе су биле крваве и жестоке, мртвих на све стране.
У помоћ Дринској дивизији долазе дивјунаци - четнички одред Војводе Вука (Војина Поповића), који су однели превагу на србску страну и коначно се попели на Капију слободе. Пред њима се указала отаџбина.
Сачекало се још две године да дође до нових договора међу савезницима, а онда историјски јуриш од Доброг Поља 1918. када је пробијен Солунски фронт и ослобођени су сви јужнославенски народи, док се Аустроугарска распала, а Бугарска и Немачка су капитулирале.
* * *
У том наставку 20. столећа се издешавало низ чудних и контраверзних догађаја у коме су све заслуге наших предака буквално обезвређене уласком у авантуре југославенске идеје. Нажалост и данас мноштво Срба не види погубности те приче, јер су стекли неке материјалистичке повластице од тога. Предака се ретко сећају и више ми то делује као неки формализам, а не истинска жеља за одуживање дуга према прадедовима.
Протекле две године нисмо могли ићи на Кајмакчалан због панедемије Ковида, што је од 2016. године постала редовна акција нашег удружења. Како се ове године ситуација мало побољшала огласили смо плакат пре три месеца. Почели су се људи јављати јер је сам појам Кајмакчалана духовно звоно које даје сигнал сваком правом родољубу којим путем треба походити.
Све до почетка септембра нама је број пријављених био врло мали, али онда пар дана пред пут усијава се и мени и Станку телефон, јер су људи пожелели да иду стазама славних предака. Почеше и децу да пријављују, што ме посебно радовало.
Кренули смо пут Македоније увече 16. септембра из наше духовне резиденције - Гавриловски храм у Београду. Пре путовања отишли смо код Оца Јована на молитву. Он нас је благословио као некад што су свештеници радили нашим прецима, са босиоком. У аутобусу је био спектар путника прилично разнолик, по годинама од пет до 75... а по месту рођења, од Кордуна, преко Босне, Срема, Баната и Славоније, па до Шумадије и Власиначке области.
Окаснили нисмо пуно, па када смо ствари убацили огласисмо и време за покрет. Прво смо покупили Димитрија код Мотела Јерина, а онда Сташу са децом и Маријану Рајковић код Наиса. На Предајанама је била прва већа пауза. На изласку из Републике Србије смо почекали два сата, јер је била богами велика гужва са аутобусима.
Тек око 09:00 сати стижемо у Битољ. Наш сарадник Жуле није могао да нас чека, већ је послао наше букете аутом на војничко гробље. Он је већ био на путу за Кајмакчалан. У Битољу смо имали краћи историјски час и полагање венаца. И ту смо на граничном прелазу имали доста утрошеног времена, па још сат времена до Вораса.
Док смо дошли горе кренуо је ветар да дува, видео сам да неће баш бити добро, али сунца је било на кашику, па ми је то давало наду. Уследило је наше пешачење, од већине путника, пар њих је само одустало јер су видели потенцијални проблем у стрмини и дужини пута. Што се организације тиче ту су ми помагали момци из Лознице и све похвале за њих, поготово Милојка који размишља унапред.
Скоро сат времена је требало да се попнемо до спомен-капеле коју је 1929. године подигао краљ Александар I Карађорђевић, а мало ниже тога је и спомен-костурница. Мене је ужасно плашио ветар који је почео да се појачава, што је била опасност да некога одува у провалију. То нам је био сигнал и да не развијамо транспаренте јер је такође била могућност да се униште од јаког ветра.
После неког времена погледао сам ка отаџбини и видех долазак Беле олује. Био је то црвени аларм код мене у глави и почео сам да терам људе ка аутобусу. У једном моменту Марко ми рече да су у спомен-костурници остали двојица одраслих и два дечака. Мислио сам да се шали у првом моменту, али како рече да је то сигурно, онда сам на трен размишљао шта радити. Ипак, одлучујем да се вратим по њих и да их потерам, што је била најбоља могућа одлука у том моменту.
Кренули смо и ми мало брже доле, а почиње и жесток пљусак и ветар олујне јачине се само појачавао. Град је заменио кишу, а магла нам је сакрила путеве. Ипак, одређеним знацима смо се водили, прво дрвеним стубовима, а онда и жичаром са леве стране. Ветар је помало размицао маглу па нам је то малкице био сигнал куда ићи.
Неша је говорио отприлике где смо са надморском висином. Нормалне путеве је киша претварала у потоке.
После неких сат и по времена смо се спустили на одређену надморску висину, само је требало видети да ли ћемо ићи лево или десно путељцима. Живан успева да добије Душка и да му каже да смо добро, али да нам треба још мало времена. Мени је лакнуло када рече да су они сви тамо, јер ми ћемо се извући упркос свему. Душко је предузео акцију прикупљања сувих ствари.
Коначно и магла се диже па смо угледали асфалт. Правимо слалом козијим стазама, па смо дошли до цесте, а онда и табле где смо видели да је Ворас удаљен 3 км. Погледам боље на пут и видим једну рупчагу коју са препознао када смо долазили. Позва Живан опет Душка и рече да сиђу доле бусом по нас.
Долази полицијски ауто и питају нас шта ту радимо мокри. Објашњавам да смо ишли заобилазним путем и да чекамо нашу групу. Они су дошли на позив Драгане која се баш ангажовала да нас пронађу. У бусу је било весеље када су схватили да је све добро прошло и да можемо у смештај. Мада је било и непримерених коментара о томе како треба ићи одмах у бању.
Ми смо се пресвукли и отишли до чича Христе.
Мени је списак путника са собама покисао па није ни вредело било шта гледати, али сам по сећању одређивао ко ће где ићи. Међутим, нас је било доста па се распоред одужио, то је стварало и нервозу код путника. Ипак, на крају успевамо да се сместимо, а и ја коначно да се после напорног дана опружим.
Ујутро смо имали лагани доручак а онда сви у бус па правац Солун. Ту смо прво посетили војничко гробље "Зејтинлик" у улици Лагада. Деда Ђорђе већ месецима није активан ту, јер богами гази десетом деценијом живота, како рече узео је 95-ту. Али нас је дочекала Олга, она са Крстимиром сада прича туристима о историји и значају овог светог места.
Нако што смо чули њену причу, направили смо ту наш церемонијал, односно златне медаље предвиђене за врх Кајмакчалана смо доделили баш ту. Наших 10 малишана је добило орден са ликом Војводе Вука, као успомену на један велики подвиг. Било је емотивно, а Сташа је тада певала "Знаш ли одакле си сине...". Нешто је и снимљено.
Наши путници су разгледали гробнице, улазили у капелу и палили свеће. Након тога смо отишли са супротне стране храма где смо направили једну групну фотографију. Излазимо испред капије гробља где смо чекали наш бус. На згради прекопута је била једна србска тробојка на тераси. Претпоставио сам да је то стан Деда Ђорђа.
У том нашем чекању које се одужило Бог шаље благослов. Излази супруга Деда Ђорђа, која позива и њега да изађе. Почиње скандирање његова имена, а онда речем Сташи да запева "Тамо далеко", што она чини веома сентиментално... после тога певамо "Боже правде", на шта Деда Ђорђе скида своју шајкачу. У трансу настављамо "Ово је Србија, говоре гробови ратника...".
Поред нас су пролазили грађани Солуна у неверици шта се ради то на сред улице. Нама то није било важно. Свако је имао осмех од увета до увета и бивао поносан на своје претке. За крај остављамо песму "Видовдан". Дошао је у бус, па смо отишли до цркве Св. Димитрија.
Многи од нас су обишли ову светињу која и међу нама Србима има велики значај, а локално становништво је врло поносно на то што су ту мошти свеца. Слободна шетња је била 2.5 сата, па смо лагано ишли до обала Егејског мора. Свратили смо традиционално на гирос и онда после и на топлу чоколаду у једном кафићу.
Већ је било време за полазак у 14 сати и сви код Беле куле се окупљамо и смештамо у бус. Мало кашњења није било за љутњу, али градска гужва јесте. Нажалост морали смо прескочити Евзони, јер ми је свет возача био такав. Рекоше, да у то време крећу многи туристички аутобуси из Вардарске Македоније и да ће на Ђевђелији бити слом живаца.
Преко микрофона сам објаснио детаље везано са Споменик савезничким војницима који су пробили Солунски фронт пре 104 године.
Заиста, на граници је било великог чекања, да би један грчки полицајац то све убрзао, а овај македонски само пропустио. Наставили смо даље све до Београда, у који стижемо мало после поноћи. Брзопотезно истоварање и разврставање, свако тражи свој ауто.
Беше ово врло напорно путовање, али како ми рекоше утиске неки сапутници они су задовољни са оним што су видели и доживели. И треба да буду. Кајмакчалан свакако није близу, а и не може се свим данима у години ићи, нити можеш са сваким отићи.
Овде је добра ствар што верујем да су многи сапутници упознали истомишљенике и што ће наставити своја дружења.
Милан Чучковић
20.09.2022.
Ја сам већ на послу... Немаш на чему захваљивати. Нама је драго да нисмо одмогли ако ништа друго брате. И ми када смо се враћали неко троје се одвојило лево па смо их вратили на наш пут. Једва смо им објаснили да греше и вратили их. Неће да слушају. Мислим да си ти сам премало на овако велику групу.
Када се силази то је потпуно друга прича. Рељеф и оријентири су све другачији, али смо се снашли. Опет кажем, ми смо прошли врло мали део од онога што су наши преци преживели и услове имали.
Деда Ђорђе је лепо "зачинио" у Солуну са својим појављивањем.
Неки људи су пошли више са циљем шопинга него ове ствари ради којих смо ми ишли.
Кад смо чули да сте доле испод нас, свима је лакнуло. Није нам било свеједно. Штавише почеле су дезинформације да круже. Стандардно, српска посла.
Миодраг Стојнић
19.09.2022.
Хтио сам ти писати док се све мало слегне.. брате ти си ишао пети пут па вјерујем да си био узбуђен, а онда можеш да замислиш како је мени било.. једноставно сам пун лијепих утисака.. не могу да ти опишем.
Немања Јурић
20.09.2022.
Ово сам чекао дуго. Коначно ми се остварила жеља. Лепо искуство. Све похвале.
Душан Марковић
20.09.2022.
Мeни су добри утисци.
Дрaго ми je дa сaм сe попeо нa Кajмaкчaлaн, a Зejтинлик ми je билa одувeк жeљa дa одeм тaко дa сaм зaдовољaн гeнeрaлно.
Причаћемо више у недељу у Ваљеву.
Милојко Стојнић
20.09.2022.
Баш је било добро! Свака част на организацији.
Страхиња Јовељић
20.09.2022.
На путу својих предака увек је добро. 
Драган Којић
20.09.2022
По други пут на капији слободе - Кајмакчалану са Србским Светиоником!
Хвала деди на победи! Вечна слава нашим дивјунацима!
Упркос јаком орканском невремену које нас је захватило приликом спуштања низ планину Ниџе, поносан сам што сам био део овог поклоничког путовања
Радомир Ракић
19.09.2022.
Милане, хвала на свему. Нама је било заиста лијепо на путовању.
Најбитније од свега да све што се добро завршило, добро је и прошло. Одморите се и Ви.
Хвала још једном, ово је свакако једно посебно путовање и искуство које је вриједило доживјети. Хвала још једном.
Драгана Томанић
19.09.2022.
Хвала за организацију и труд.
Гаврило Продановић
19.09.2022.
Лепе утиске носим.
Лепо је што са твоје стране што си се несебично потрудио око свега.
Сара Врањеш
20.09.2022.
Нема даље... пресрећан сам.
Хвала ти. Увек рачунај на мене.
Марјан Томић
20.09.2022.
Mоје прво путовање са вама, морам вам се захвалити на предивном искуству, Bог вас драги поживио, да трајете на многаја љета!
Зоран Каблар
22.09.2022.
Извини зa кaсниjи одговор. Просто, нисaм хтeо нeшто крaтко дa нaпишeм, дa будe чисто рaди рeдa.
Искрeно, мeни je много знaчилa нa нeки нaчин комуникaциja сa свим упокоjeнимa, кaко год то звучaло. Знaм дa je то могућe и кaд ниси нa гробљу, кaд си дaлeко, у Србиjи, aли сe много тогa поклопило дa то будe интeнзивно нa том мeсту (Зejтинлик и Кajмaкчaлaн). Уз спонтaнe пeсмe и новооткривeнe дeтaљe коje нисaм знaо рaниje, оjaчaо je зaвeт дa своjим животом колико je могућe мaксимaлно испоштуjeм идeaл и вeру коjу су своjим жртвaмa свeдочили.
Тaко дa ми je путовaњe дaло снaжни вeтaр у лeђa зa свe оно што инaчe жeлим од животa. Хвaлa и њимa, aли и тeби и свимa коjи су били дeо овог путa! 🙏
Тaкођe, нeмоj ми зaмeрити, вeруjeм дa можe дa знaчи - кaд будeш рaзмишљaо о слeдeћоj години, види дeтaљну прогнозу зa Кajмaкчaлaн. Вeруjeм дa тaкви дeтaљи могу дa олaкшajу плaнирaњe. Свaкaко ћe и тeбe мaњe болeти глaвa.
Jош jeдном хвaлa зa свe, пa сe видимо нa нeкоj новоj aвaнтури.
Иван Миловановић
22.09.2022.
Крај ће лета, на пут ваља поћи
Бројах дане, пролазаху ноћи
Ваља ићи, јунаке обићи
И на места страдалничка стићи
Бог свевишњи, услиши ми жељу
Слава Христу, слава Спаситељу
А жеља ми још од давних дана
Да посетим врх Кајмакчалана
Да благослов добијем предака
Солунаца, честитих јунака
Да целивам мученичке кости
Свемогући, грехе им опрости.
Димитрије Анђелић
20.09.2022.
Заиста ми се свидео Ваш чланак и желела сам да притиснем 5, али сам случајно притиснула 4. Желела бих да знате да ми је заиста драго што сам била део овог путовања и да може дала бих 10.
Маријана Мијић
20.09.2022.
У очи годишњице обележавања пробоја Солунског фронта у петак, 16. септембра у организацији ''Србског Светионика'' на челу са великим србским родољубом Миланом Чучковићем, окупили смо се (нас осамдесетак) у порти храма Светог Архангела Гавраила у Београду да у храму добијемо благослов за поход до војног гробља у Битољу, Кајмакчалана и ''Зејтинлика'' у Солуну, са жељом да још једном одамо пошту нашим дивјунацима из Балканских и Првог светског рата.
Притиснути неверицом око онога што се спремало и шта ће се догодити у нашој престоници 17.септембра (није случајно изабран тај датум) одлучили смо да се изопштимо из та најављена дешавања од стране содоме и гоморе.Од блуда и разврата неке ђавоље деце пристигле из ада таме и зла,а под плаштом ''европских вредности''. Из исте оне Европе за коју су животе дали милиони србских душа,милиони храбрих ратника, којима ево ми,њихови потмци, кренусмо да па по козна који пут будемо са њима и захвалимо им на извојеваној слободи!
У некој чудној тишини која ум пара,изнад Битоља,стигосмо на војничко гробље. Зарасла у шумарку и растиње, заборављена спомен капела са костурницом где почивају остаци жртава турских и бугарских злочиначких хорди, дочекаше нас бели крстови.
Након скраћеног али веома интересантног часа историје који одржа наш водич Милан. Аакценат његове приче био је на жртве из Балканских ратова и историске припреме за пробој Солунског фронта, поклони смо се сенима нашим дивјунацима и настависмо наше ходочашће пут Кајмакчалана.
На крајњем југу, небу под облацима, на највишој квоти врлетне планине Ниџе, на пут дуг 65 километара, пењемо се аутобусом на 2521.метру изнад мора.
Успон до Кајмакчалана није нимало наиван, тешко је савладати моћну планину Ниџе. Лако га ''откривамо'' из далека. Сија на сунцу и ако се претећи тешки облаци ваљају на тој висини. Аутобус споро и некако предуго заобилазно му прилази, док ми нестрпљиво очекујемо сусрет с 'Ќапијом Слободе'.
Слике у пролазу које видимо из аутобуса просто остављају без даха.На моменте пуца и шири се прекрасан планински видик са безброј боја које није лако описати... На 60-ом километру атобус се зауставља.Осталих 5 километара мораћемо пешице...
Напорно и прилично ризично за оне који су у слабој физичкој кондицији. Ветар, изненађујуће баш прејако дува. Без капе, кабанице и скијашких штапова није препоручљиво кренути... ја ништа од тога немам али крећем са осталима. Успон је екстреман и захтева снажну вољу и издржљивост.
Након сат ипо времена стижемо на том вису, где су Срби платили највишу цену моћних светских ''Крчмара''. Било је то 18. септембра 1916.године. Јунаци Дринске,Дунавске и дела Топличке дивизије од који је 4.600 погинуло, заузели су Кајмакчалан.
Ако је Отаџбину, чија су се врата на тој ''Капији Слободе'' тада отворила у крвавом боју (ма колика била и како данас изгледала) утемељена на племенитим слободарским идејама давног историског доба и заиста,њу ''Створио пепео мртвих'' онда и дуг нас потомака мора бити испуњен,зарад садашњих и будућих генерација. Део нашег дуга је је и увој посети нас 80-ак који дођосмо нашим прецима, нашим јунацима да заједно са њима још једном отворимо широм Капију слободе и докажемо онима на улицама наше престонице да кости наших дедова нису остале на вечној стражи планинског гребена планине Ниџе да би они,безбожници понижавали и aтаковали на наше србске породичне вредности, на нашу православну веру и цркву. Доказаћемо им, као безброј пута до сада, да је Србин, ''Тврд орах,воћка чудновата..'' и да Србију Светосавље храни a Господ Бог брани!
Изненада, ни од куда, облаци са северне и јужне стране се спојише, спустише се над нашим главама а киша као из кабла ношена јаким ветром поче да нас шиба... Ветар, као што кажу стари, ''овде најаче дува''. Осећамо на лицу сву његову силину. Магла је свуда око нас, затвара нам видокруг прегледности планинске низбрдице којом се насумице спуштамо ка коти са које смо крнули ''небу у облацима''
На лицу ми се тада развуче осмех...помислих, ''То нас Господ у име наших мученика искушава'' да осетимо макар део оне Албанске голготе кроз коју су прошли пре доласка на овој врлетној планини и заузимању Кајмакчалана.На једном, и ако у седмој деценији живота, добих неку, до тада непознату снагу и за 30-ак минута, скоро трчећим ходом, стигох до асвалтног пута где нас је чекао аутобус.
Ипак, повратак није био уопште наиван.Петоро се једноставно изгубило у магли, киши и ветру... позвана је грчка Горска служба спасавања и на сву срећу, захваљујући опет присебности нашег водича, Милана сви су Хвала Богу, успешно стигли до аутобуса.
Покисли и мокри до голе коже пресвукосмо се у атобусу па настависмо пут ка Солуну. На двадесетак километара испред Солуна сместили смо се у прелепу бању Лутраки и ту преноћили.
За разлику од бројних србских меморијала у различитом стању,али на броју у Солуну на локалитету ''Зејтинлик'' душа процвета, срце заигра од узбуђења а очи испуни меморијална капела која сија чудним поносним сјајем на сунцу. Чудан је и осећај, нешто попут Газиместана. Пред нама је потресна истина о најславнијој војсци из Великог рата.
Седам и по хиљада крстова, исто толико гробова сведоче потресну истину о наславнијој војној операцији првог светског рата. О пробоју Солунског фронта 15.септембра 1918. године. Овде на Зејтинлику у част и славу погинулим ратницима (међу њима и мој деда пуковник, Димитрије Милић, под редним бројем 161.) запевасмо у хору,на платоу испред Капеле, најпре ''Боже правде'' а затим и ''Тамо далеко''.
Овде сазнајемо да Деда Ђорђе (95.година), вишедецениски чувар овог нај масовнијег војног гробља ван Србије, није ту, да је болестан и да ретко долази. Спонтано кренусмо ка његовом стану у згради преко пута капије ''Зејтинлика'' и дозвасмо га песмом ''Ово је Србија''.
Радостан што нас види, изађе на терасу стана и поздрави нас салутирањем, а онда посла нам неколико пољупца. Ми му узвратисмо повицима ''Живео Деда Ђорђе!'' и срдачним махањем руку...
На крају поздрави смо се са њим песмом ''Тамо далеко'' и са сузама у очима кренусмо натраг ка Србији.
Миленко Милић
22.09.2022.