У центру Београда, на ободу парка, немо сам пролазио поред гомиле наслаганог камења, за које сам мислио да су остаци неког неуспелог грађевинског подухвата, који престоници нису страни. Занемео сам кад сам чуо да говори. Нема обавештења, које би пролазнике наводило и обавезивало да приђу, ништа не указује да се ради о несвакидашњем споменику. Камење су српски војници донели са Кајмакчалана, односно, војну осматрачницу са његовог врха, пренели у главни град, да сећа на дане херојске епопеје и саборце пале на том крстоносном походу.
Увек има оних који споре веродостојност приче, али, зар је важно? Важно је да постоји меморијални споменик културе, камен који, на симболичан начин, преко табли са ликом и именима најистакнутијих српских и француских војсковођа, одаје почаст свим погинулим савезничким војницима, казујући о слободи, као идеалу који нема цену, чак и када се животом нерођене деце плаћа.
У свим књигама, ратним дневницима и записима са бојишта, наши су официри и војници, без разлике, истицали храброст и пожртвовање француских савезника, браће по оружју и сапатника из ровова. И комад црног мермера, поклон једног француског генерала, уклесан на коленима фреске Светог Архангела Михаила, у манастиру Грачаница, спаја две земље и два народа из ратног периода: France – Serbie 1914 – 1918. Толико је значило, у смртној агонији, имати пријатеља и на муци познати јунаке.
Паде ми на памет Црква у Самодрежи. У знак захвалности војницима француског КФОР-а, који су је предано чували, преко једне од фресака, урезано је срце у којем су локална терористичка организација, светски полицајац и земља припадника ових јединица, велики савезник из Великог рата, у љубави. Виде ли потомци француских ратника завет својих предака? Чују ли зов даљине док сведоче лажима међународне истине? Не могу им спочитавати, не знам колико је неистине у мени, али сигурно им није овакав развој међународних односа остављен у постратовском аманету поделе света.
Крај осматрачнице, један путоказ, ипак, стоји, показује удаљеност до Кајмакчалана. Тих 629 километара, ако Бог да, убрзо ћу прећи.
Да једини додир с мученим каменом не буде у парку, већ на крвавом белегу, са ког се вазнео у небо, широм отворивши Капију слободе за будуће нараштаје. „Кајмакчалану у походе – стазама славних предака“ назив је новог ходочашћа, а на њему благи успон и велики наклон. Траговима које зуб времена није изгризао, модернија историја обрисала, ни туристи разнели.
Овог 15. септембра навршава се 108 година од пробоја Солунског фронта.
Два дана раније, торба и ранац су спаковани. Друже мој, како се истинито-шаљиво дозивамо, и ја, спремни смо на подухват. Пријавио се чим сам му поменуо где сам намерио. На овакав пут, треба поћи с неким познатим, драгим, с ким делиш размишљања, ставове, с ким осећаш да присуство оног другог увећава тај подвиг и мултипликује осећај припадности и поноса. Како он једном констатова – како смо се нашли. Али, не може све бити као у причи. На крају се испостави, какав јунак, такав и подвиг.
Због фудбалске повреде колена, на врх нисам могао пешке. Друг је био спреман да, као прави Солунац, упрти рањеника на леђа и изнесе до коте, на коју се и тада, немислећи на цену, морало доспети. Пао мi је терет са срца, кад сам сазнао да се до горе може уз много мање муке, савременим теренским возилом. Спреман сам био да прогутам мало стида, само да стигнем на циљ, а тамо ћу већ некако. Кад већ има начина, због болне ноге, нисам смео то да пропустим.
Кад је у питању оваква врсту поклоничког путовања, ходочашћа, авантуре, историјског туризма, како год је назвали, у разговору с људима, схватиш да се, махом, можемо срстати у две колоне. Једну нешто необјашњиво вуче да се поклони сенима историје, сведоцима живе вере, духовној чулности, и спремна је на сваки труд и напор. Чак и кад чујеш да је неко био, одушевиш се, поздравиш идеју, интересовање, намеру, осећај, потребу. А петоколонаше одмах препознаш по утврђеном питању: Шта ћеш тамо?
Од тебе зависи да ли ћеш се и колико упуштати у образложење, слушалац те, и тако, неће разумети. То је нешто јаче од тебе, што имаш или немаш. Што те дирне или не. Драго ми је што сам, иако нисам сигуран како и колико, стао у први ред. Недостојан, али решен да заискрим зрном светлости и за трен пробудим наслеђена сећања. За дуг који никад одужити не можемо, толико смо обавезни.
Равнодушност води у заборав, а он је погубан по дух и идентитет народа.
Традиција се тешком муком ствара, тешко се баштини, потребна је широка свест појединца и јака воља заједнице неби ли се очувала, али се њен занос са поносом носи и истиче. Нема много осећања која се могу поредити с делићем националне културе и историје које чуваш у себи, па несебично делиш с другима. Покушај да осетиш како груди надима култура сећања и поверена јој осећања.
На Српском војничком гробљу у Битољу, станици пре Кајмакчалана, дочекао нас је председник Удружења Срба у Северној Македонији. Упознао нас је с настанком гробља, историјом Срба у, некадашњој, Старој Србији. Ретроспективом живота оних који се именом предака и данас зову, кроз осврте и паралеле, приближио нам је тековине и проблеме староседелачког народа у новокомпонованој држави, која је, после осамостаљења 1992. године и име морала да промени.
На гробљу је 1.320 крстача, испод којих нема тела. Она су похрањена у крипти, над којом стојимо. По наређењу краља Александра I Карађорђевића, овде су пренете кости погинулих за ослобођење Битоља у Првом балканском рату, који су сахрањени у једном селу, недалеко одавде. Тако је оно објединило страдалнике и ослободиоце из два рата.
Запрепастила ме је чињеница да је, 1980-их година, много костију покрадено, најчешће од стране доктора и студената медицине, којима су биле потребне за вежбе и огледе. Какав варварски чин. Један доктор однео је цео скелет. После десетак година, нешто му није дало мира, вратио га је и данас је то једини очуван скелет у крипти. Док је било живих Солунаца, долазили су, пели се на Кајмакчалан, сећали се и одавали пошту ратним друговима.
Седамдесетих година 20. столећа, један од њих, идући на штакама, попео се до Капије слободе. Због стрмих, готово вертикалних степеника није могао да се спусти у крипту, где су сахрањени или, боље рећи, положени делови тела ратника, разбацани по голетној планини, сакупљени с љутих војишта, околних гробаља и јама, након пробоја фронта. Четири војника помогла су му да се спусти.
Са полице на којој су посложене лобање, скинуо је сваку, пољубио и опростио се говорећи: „Другови, ја вам више нећу доћи.“ Колико емоција у свега неколико речи. Потресна сцена за двадесетак присутних, који су углас плакали. Интересантно, пре чувене пионирске штафете, она се спуштала са Кајмакчалана. Пламен исконске љубави према отаџбини и пример беспоштедне борбе за слободу, носио се до Битоља.
Из првог лица, слушамо о асимилацији, боље рећи, македонизацији Срба, за време комунистичке власти Тита и његових следбеника. Матичних и црквених књига, од пре Другог светског рата до педесетих година после рата, нема. Нестале су. Од тада, затиран је траг ослободиоцима и стваран је неки нови, бољи, погоднији народ. Сви знамо за примере надгробних споменика, на којима се дедино презиме пише са "ић", а синовљево или унуково уподобљава са "ски". И поред свих жртава за ослобођење ове, данас, суверене државе, тек у актуелној влади седи први министар који се Србином пише.
Шта нас то гони па и у миру, небројено страдамо, какав нам то усуд траг брише и затире?
Одавде се лепо види планина Ниџе, али не и њен највиши врх. Кајмакчалан је у облацима и измаглици, што не обећава могућност пењења. Свесни да, због толиког страдања, његово место јесте ближе небу, ипак, надамо се да, под теретом густог црнила, неће устукнути и да ће нам дати прилику да му се поклонимо.
У освит Великог рата, на заклетву краљу и отаџбини, позвано је око 700.000 регрута. Од школованих официра, до неписмених сељака и тек замомчених ђака, сви су пошли где се мора, јер друге нема. Слобода се пушком стиче, пушком се и брани. Њих 120.000 дошло је до Капије слободе, а нешто више од половине, кроз ту капију, на својим ранама, донело је слободу. Ако је историја она вечна књига која држи огледало човечанству, како је говорио Гете, бојим се да је огледало света давно напрсло и даје нам криву слику.
„Из ровова непријатељских као да је сукљао пламен. Сви ми који смо преживљавали такве моменте, знали смо како тамо мора сада бити ужасно, и уживали смо у самртним мукама непријатеља. Такав је рат. Људи су постали бездушни.“
Стеван Јаковљевић „Српска трилогија – Капија слободе“
Чувена кота 2.525, ђуладима Дринске дивизије и дејством савезничке артиљерије, стесана је на данашњих 2.521 m надморске висине. Највиши врх планине Ниџе, на граници данашње Северне Македоније и Републике Грчке, био је поприште једне од најжешћих и најкрвавијих битака. Због конфигурације терена и добро утврђених бугарских дивизија, којима су подршку пружале немачке јединице, његово освајање представљало је самоубилачки подухват.
Ипак, на тактички важну позицију, морало се улогорити пре зиме. Без дозволе савезника, уз Дринце, војводе Живојина Мишића, добровољачки одреди чувеног Војводе Вука, као и добровољачки пук албанског војсковође Есад-паше, после скоро три недеље даноноћних борби, у силовитом јуришу, успели су се на највишу тачку, која се сматрала неосвојивом. После дуге године изгнанства, закорачивши на ослобођено парче домовине, одакле се, као на длану, догледа отаџбина, наденуше јој име Капија слободе.
Кајмакчалан није једна, већ низ битака, које су трајале два месеца, након чега је уследило, скоро, двогодишње рововање. Борбе су се водиле готово за сваки камен, да би, тадашњи командант свих савезничких снага на Солунском фронту, француски генерал, Морис Сарај, приметио:
„Срби, ви сте први отворили пут, ви сте најзад видели наше непријатеље у бекству“.
Капија слободе била је отворена, врата пробоја Солунског фронта одшкринута, а непријатељ се чудом чудио прежаљеним Србима, који, као авети прошлости, насрћу да поврате отето, да поново осете своје.
„Око 30.000 мртвих и рањених - само са наше стране - коштала је битка за освајање Кајмакчалана, који је постао за нас планина славе и смрти.“
Станислав Краков „Живот човека на балкану“
Подножје планине, с Грчке стране, плодно је тло. Појени водом Островског језера, нижу се воћњаци и виногради. Посложена у војничким редовима, зелене се плодоносна стабла јабука, шљива, брескви, трешања и засади винове лозе. С последњим данима лета, грожђе чека да га преточе у вино. Неколико села, у крилу четинара, последњи су призори цивилизације, која се полако окреће зимском туризму.
Што више кривудамо надморском висином, шуме је све мање. Смењује је средње и ниско растиње, док се не преточи у пашњаке и ливаде. Коњи и краве слободно лутају пољима, ово је, сада, њихова планина. Ту где стене почну да пробијају травнати терен, осетиш да се дах смрти издиже из камена и пење до голетних врхова. Не застајкуј, не осврћи се, само продужи, јер знаш да идеш небу под облаке.
Спретни Северни Македонац за воланом џипа, скакуће по планини, вешто прелазећи разлокане стазе, возећи нас на камену голет, без икаквог растиња, без иједног жбуна, ма без корова који би изџигљао из полегнуте траве, изложене непрестаној ветрометини. Ко је, и у сред лета, провео сат времена на неосвојивој коти, могао је да види шта значи сурова природа. Шта значи смена сва четири годишња доба у неколико минута. Од облака који сакрије и прст пред оком, до погледа који, преко крша и планина, пуца са свих страна, прелази се у трептају ока.Толико је потребно чуду природе да подигне кров од облака и понуди тренутак за уживање.
Колико је њих пало само за тај трен, с мислима урезаним у тај поглед. Црква Светог Петра и Павла, ограђена чаурама граната, повезаним челичном жицом која је опасавала ратне ровове, подигнута је на највишој тачки. Шиљатим кровом, с крстом на врху, упире у небеса, шаљући им причу о неустрашивом праху стражара на прагу отаџбине. Гранични камен, с ознаком СФРЈ, једини је подсетник на постојање заједничке домовине из које се родила и та друга Југославија.
На пар корака од њега и на камену оштрицу од црквице, дубока провалија стрмоглаво води у неку нову државу, отцепљену од славних времена. Остаци болнице, на самој литици, још увек гледају у овај понор, баш као и крстоносна обележја, свако мало пободена у камене врхове планине страшног поноса. Ровове, још увек видљиве, полако брише и равна оштрица планинског невремена.
Док ми се прсти на рукама леде од студи, размишљам колико је муке било потребно копати их по каменој пустопољини. Од чега ли су ти људи били саздани? Ветар разбија грч у грудима па ни бол у колену не осећам, али пажљиво одмеравам сваки корак. Ипак, до костурнице не могу. Кроз измаглицу назирем њену белину, док чекам да је трачак сунца обасја. Замишљам косу која води до ње прекриврену мртвима, јежим се од секунде живота у ком се од смрти даље не види. Њихов вечни мрак, још увек, светли наше земаљске дане.
У оваквим условима, не могу замислити како изгледа рововати два дана, а две године у рату, под авионским бомбама, ударима хаубица, шрапнелским зрнима, на сталном опрезу, свакодневно шибани ветром, снегом, сунцем, кишом, потпуно је непојмљиво. Толика смрт и душевна бол човеку је немогућа, а није сломила дивјунаке. Тек на врху Кајмакчаланске врлети почињеш да схваташ да су били надљуди, али да појмиш не можеш.
Једино можеш да поштујеш и не смеш да заборавиш патњу и жртву поднету за слободу, за утемељење државе коју својом зовемо. Као и држава којима се диче дојучерашња браћа, а које су устале из пепела српског опанка. Ледени вихор струји телом, силним ударима, разгони ми мисли. Уздахом стежем зрно вечности, желим да га понесем са собом.
„На врху Кајмакчалана, био је пакао, покољ. Бугари беже, враћају се, јуришају. Онда довлаче свеже резерве. А наших све мање. Није било квадратног метра где није лежао мртав наш или бугарски војник. Ко ће још да сахрањује мртве. Све је похрлило да пољуби земљу и погине. Шест дана и шест ноћи трајала је та кланица... Код тог граничног камена сударила су се два света, два национална поноса, да се реши једном за вечна времена: да ли ће се тај камен звати Капија Слободе или Борисов Град.“
Стеван Јаковљевић „Српска трилогија – Капија слободе“
Сведоци ових битака, после толико ратовања и свега виђеног, кажу да се оно што су доживели на Кајмакчалану не да замислити. Верујем им. Није лако ни читати њихове записе. А њих официри нису, као оне које су гонили, пиштољима приморавали да не одступају. Метак у леђа није их гурао напред, вукла их је љубав према најмилијима, према родној груди. И после све те чемерне патње и невиђеног јада, зановили су народ и подигли државу.
Држање и херојство српских војника, у ратним борбама, посебно на Кајмакчалану, задивило је једног од највећих пријатеља нашег народа, доктора Арчибалда Рајса. Швајцарски форензичар, који је са српском војском преживео албанску голготу, оставио је завештање да му тело буде сахрањено у Београду, а да му се срце однесе на Кајмакчалан, где ће почивати са најхрабријим јунацима из Великог рата. Жеља му је услишена. Након смрти, срце му је положено у изграђеној капели, на врху Кајмакчалана. Поражени нису дуго чекали да, поново, постану окупатори па су се, због оданости новим-старим освајачима, осветили срцу овог племенитог човека. Урна је празна, али професорово срце, још увек, снагом истинитих речи, удара и бије. Чујте, Срби!
А Србин је чудна сорта. Њему благостање, у крваво стеченом миру, дође као бољка. Кад преживи глад и завојеваче, проспе у заборав сву муку која га је човеком направила, преда се политикантству и себичном напретку. Док страда, он је дичан, кад не види излаз, вичан је да га на сваки начин нађе, да небеско не да за земаљско царство. А кад ногом на своју земљу стане, деци намени све што од њега остане, е, ту застане па неслогом вида непреболне ране, с небеских се врати у земаљске дане. Грдне ли нам накане.
Не могу и не желим да спорим милионске жртве Западног фронта, ни сурове услове вишегодишњег, рововског рата, нити, до избијања Октобарске револуције, милионе изгинулих Руса на Источном фронту. Муке војника са обе стране, на свим фронтовима, биле су исте. Глад, жеђ, снег, киша, жега, запара, смрад, вода, блато, болести, вашке, буве, пацови, змије, уз бесомучно убијање свим доступним оружјима и све окружено мртвима, показали су људима бесмисао трагедије којој су, по нечијем наређењу, из првог реда, били сведоци.
Зашто, онда, не рећи свету да су, поред великих сила, мрачни кутак светске историје обасјали и мали, слободарски народи, у тежњи да покидају робовске окове? Може ли им се то опростити или, због тога, за њих слобода не значи исто? Очито, слобода није право човека да живи и дише, својим језиком мисли и својим писмом пише. Слобода је право тог истог човека да се повинује наметима силе и својевољно је призна.
Наше је било само да, између чекића окупатора и наковња савезника, ћутке страдамо, кајући грехе за рат, који је спреман чекао пуцањ жеље за слободом. Али, превидели су снагу пркоса изгладнелог лица и кошчатих плећа, које своје парче земље воле као ближњег свог, за које су, не питајући за цену, спремни све да положе. Нису веровали у истрајност српског родољубља. Упркос свеопштој објективност, не може се скрити, чекајући коначни удар савезника, непријатељска кичма напукла је под опанком српског сељака. Та је напрслина сломила отпор агресора и дала крила Источној војсци, да похита ка центру Европе. И да нису, брже боље, позвали на мир, и агресори и савезници, могао је тај опанак да прошета неким европским престоницама, да им врати нешто од културе коју су му свресрдно донели.
„Тупи гласови преживелих сведока падају по нама као ударци џелатских бичева који су овде недељама и месецима секли људска тела. Овде скоро више нема ни девојака ни младих жена. Оне су пред очевима, мужевима и децом колективно силоване, пре него што су живе спаљене или шибане по трбуху док се утроба не проспе. Потом су бацане у бунар... Свако је имао своју породичну гробницу у своме бунару.“
Станислав Краков „Живот човека на балкану“
Зато, ово није тек неки обичан планинарски поход, уцртаним стазама обележен пут. Ово је ход по сопственој савести, у покушају да се, бар делом своје душе, поклоним непоклеку и беспоштедној жртви једног малог, а великог народа. Народа који је, вековну тежњу за слободом и сједињењем, платио будућношћу своје деце и, сваки педаљ земље, њиховом крвљу натопио, не би ли је, после вековног ропства, и данас, нека нова, из те крви изникла деца, звала својом и крстила се његовим именом. Људи, који нису имали ништа, дали су све и оставили историји узор жртве бесмртне. Слава им!
„Трагови се све више губе. Остатак болне и тешке агоније разносе туристи. Време брише из сећања успомену на људе који су створили легенду о Капији Слободе. Самохране мајке, утешите се!... На Кајмакчалану, заклоњена оним камењем што је некад штитило ваше синове, расте сада мирно... Gentiana verna.“
Стеван Јаковљевић „Српска трилогија – Капија слободе“
Дa и вaс кaо оргaнизaциjу помeнeм.
Имa људи коjи су плeмeниту потрeбу уздигли у морaлну обaвeзу дa, свeжим вeнцимa и упорним подсeћaњeм, отимajу зaборaву зaпустeлe и зaтрњeнe спомeникe и обилaзe свeжe хумкe штитоношa слободe, нajхрaбриjих плодовa дичног корeнa, врaћajући им зaгaшeну свeтлост србског свeтионикa.
Вaљaло би сe, мaло, углeдaти нa вас.
Владимир Ћулафић
септембар 2024. Љ. Г.