"Пјесма нас је одржала, њојзи хвала" - давно је то записао у својим стиховима Јован Јовановић Змај, дјечији пјесник и велики родољуб, који је стварао крајем XIX и почетком XX стољећа у Србском Војводству, међу дунавским Србима за вријеме аустроугарске окупације.
По угледу на наше великане, од прије три године одлучили смо направити једно саборовање поетских витезова. Да младим или пак недовољно популарисаним поетама дамо крила тј. вјетар у леђа, да својим стиховима крепке нам душу и јачају наш патриотски ген, који вјерјуем кључа свима у нама и око нас.
Да се ми не би везивали само за једну врсту пјесама, нити да имамо само три медаље, ми смо направили седам категорија, па у свакој по три медаље. Управо то је довело до тога да имамо мноштво ордена, односно доста поета има шансу да се окити нечим одличијем.
Као и ранијих година сам чин додјеле медаља је резервисан за крај марта мјесеца. Међутим, како су организатори у то доба оправдано одсутни, онда смо помјерили за викенд раније, односно у договору са Оцем Јованом то је била субота од 13:00 сати.
Тако да смо и ми нешто послије подне дошли у београдску Хумску улицу бр. 26. То је зато што смо намјерили послагати столове и скромно послужење, чисто да госте односно награђене како ваља и доликује. Столови су већ били послагани, али ми смо прекрили са финим бордо столњаком и Прва дама изнела своје колачиће "чар на дар".
Мене је запало пиће, односно поставих киселу воду, ракију и домаћи сок од вишње. Управо то је широм отворило очи нашег духовника који је пристао на посне колаче, а за ракију рече да не смије јер иде послије Сабора у парохију. Мало смо се нашалили око тога, јер он воли шалу поготово са својом духовном дјецом.
Како се приближавало заказаних 13 сати, тако су нам почели приститати гости. Прво они из далека: Ацо Деспотовић из Зворника и Славојка Кокић из Теслића. Нећу да кажем РС, већ Србске Босне. Не треба нама странци да цртају границе и говоре докле допире наша отаџбина.
Мало касније дође Иван Теофиловић, са читавом четом навијача. Њему је заправо ово посебан дан, јер иако је до скоро неафимисани пјесник, овају пут добио три медаље. Стандардно већ трећи пут за редом ту је и Миленко Милић, који запуца из Краљева. Да би на самом крају дошао и Димитрије Анђелић - "бомба" овогодишњег Сабора, јер је човјек добио пет медаља, од чега четири златне. И он је повео делегацију за прославу.
Када смо сви посједали, прво је Отац Јован очитао молитву, а онда одржао бесједу у којој је објаснио какве везе има Србски Светионик са Гавриловским храмом. Затим је моја маленкост такође поздравила присутне, захвалила на доласку људима и мало о нашем "србовању".
Прво сам уручио Димитрију икону Пресвете Богородице, ручни рад, који се ради у манастиру Брњак, на сјеверу Косова и Метохије. Њему је то припало као свеукупном побједнику овогодишњег Сабора.
Након тога усљедио је тај званични дио за уручивање медаља по категоријама. Отац Јован је прочитао двије пјесме из духовне категорије, а онда су остале награђени сами читали. Заправо, једино је Миленко своју изрецитовао из главе, што би рекли. Емоције су га "дрмале" и вјерујем да му није било свеједно. У сваком случају потпуно заслужено злато је добио у породичним пјесмама.
Такође, грмаљ од два метра Ацо је прочитао своје двије пјесме. Иначе он је припадник некадашње елитне јединице ВРС - "Вукови са Дрине", којима сам ја прије неку годину написао и посветио једну пјесму, која би ако Бог да угледала свијетло дана можда и ове године.
Славојка Кокић, на сваком нашем Сабору добила је бар по једну медаљу, али није долазила по њих. Данас је она са сестром дошла и прочитала своје стихове са посебним емоцијама. И тачно се види колико је емотивна особа, односно колико јој ове медаље значе. Заправо, медаље су ту симболика више, није злато све што сија. Она је подијелила своје књиге гостима.
Отац Јован нас поздрави и оде својим путем, јер је обећао доћи својим парохијанима.
Ми смо наставили са додијелом, све до краја... а онда смо стали испред Храма и усликали једну фотографију за успомену. Заправо било је ту више слика, али не мари. Неће да шкоди, што би давно рекао Лане Гутовић.
Један дио присутних нас напусти, а Димитрије донесе гусле, мој омиљени инстурмент, па загусла фино, као да је подно Дурмитора. Пјесма бијеше тужна, али свакако чути гусле је велика благодет. Што би и сам Његош рекао прије два стољећа: "У којој кући се не чују гусле, тамо је мртва и кућа и људи".
Већ се приближавало вријеме када смо морали ићи, па се тако поздрависмо за драгим људима које до скоро и нисмо познавали, али ето не повезују нас само стихови, већ исте мисли, иста вертикала, али и хоризонтала. Она наша: Вардар, Морава, Сава, Дрина, Уна, Морача, Неретва.
И ове године нас послужи лијепо вријеме. Потпуни угођај и надам се догодине да ће бити још "жешћи окршај" међу поетским витезовима, на радост нас и жирија.
Милан Чучковић
18.03.2023.
Предивни су утисци. Као да сам дошла међу најрођеније. Дивни сте домаћини. У срцу радосни. Чувари нашег идентитета, наше славне прошлости.
Било је тренутака кад ми је толико душа нарасла, кад сам толико поносна што сам ту пред светим Храмом, са витезовима који чувају нашу бит.
Свештеник ме баш дојмио. Особа која се ријетко среће, хвала Господу што ме удостојио тог сусрета.
Сестра је као фотограф мало затајила. Мене није снимила док говорим пјесме…грешком, а хтјела сам то сачувати за успомену…неке фотографије због сунца нису лијепе, али носићу и срцу осунчане фотографије сусрета с дивним људима предивним поводом.
Најљепше од свега су дјечица, нада да ће твоју дивну мисију имати ко да настави… нека их драги Бог чува, толико су милости ми унијели у душу.
Хвала вам од срца
Славојка Кокић
19.03.2023.
Дивно. Продуховљено. Посвећено.
Породично. Богоугодно.
Александар Деспотовић
19.03.2023.
Тешко да све може стати у речи једне поруке, ма колико дуга била.
По први пут сам се налазио у друштву песника, колко год они били аматери и писали из душе опет ми је била част и привилегија!
Моја породица се одушевила, кажу да су поносни на мене а још један утисак се издваја, посебно када сте ти и Димитрије у питању. А тај утисак је као да вас однекуд већ познајем и то довољно говори о томе колико ми је пријатно било.
Иван Теофиловић
19.03.2023.
Част ми је била, провести поподне са пријатним људима у лепом амбијенту црквене порте.
Вредело је доћи и упознати људе, патриоте, који своју љубав према Србији показују између осталог и кроз стихове. И временске прилике су нас послужиле.
Изгледа да је и Богу угодно било сабрање, па је околину окитио цвећем, и подарио нам леп и сунчан дан, како би могли да се неометано окупимо , упознамо и поразговарамо. Надам се поновном сусрету догодине.
Димитрије Анђелић
19.03.2023.
Утисци су импресивни.Дух поетског искуства и младости ширио се над портом и Храмом Светог Архангела Гаврила.
Ораганизација сабора инзванредна.Домаћинска,у духу достојног србског домаћина.
Што се тиче стихова који су се чули итерпретирањем самих аутора,потврда су оне, добро, познате синтагме наших великана писаних рачи, да у Србији''Песници никада никада нису ћутали'' јер они су увек били део земље који је прогаварао пркосом и пером.
Они су њено срце и њена мисао.Путокази капљице светлости које ће помоћи да сване небесима и међу људима.
Миленко Милић
19.03.2023.