У вечерњим сатима 20. октобра 2016. године, централни београдски трг био је пун, углавном младих људи, који су ту дошли да слушају музику прозападне културе поводом Дана ослобођења Београда у Другом светском рату.

Само пар стотина метара даље, у исто време господин Саво Штрбац, народни трибун Срба из западног србског корпуса, био је домаћин на промоцији своје 10. јубиларне књиге, под насловом "Хроника прогнаних Крајишника 4". Мени очаравајуће поред добро написаног штива јесте што на промоцијама књига људи стоје, веровали или не. Тражи се место више.

Тако сам и ја дошао мало раније са другарицом Наташом, али не да заузимамо место, већ смо дошли послом. Тачније, наш посао је био сликање и снимање, јер желимо да све ово не остане само у сали већ публикацијом на интернет и друштвене мреже што више људи чује истину и само истину.

Већ када смо ушли поздравили смо домаћина, али и доста познатих људи је дошло, највише прогнаних Крајишника, оних из августовске колоне 1995...

Једина мана наших крајишких промоција јесте што углавном долази старија популација. Међутим, једна Личанка Марија доведе свог клапца од шест година. Искрено, гест за сваку похвалу.

Промоцију је започео Никола Ђапић, наш другар кога деценијама познајемо, а и сам је дошао у Србију у колони заједно са оних 250.000 прогнаних. Ове године он иначе обележава 10 година своје групе Плитвице, која чува етно стваралаштво крајишких Србаља. Узео је стари србски инструмент - гусле и одгуслио "Ој Крајино, рано над ранама". Саво Штрбац је овако желео да пружи прилику младим људима, јер управо на младима свет остаје.

Након тога, Савина ћерка Корана, читала је чланак из књиге посвећен ужасном масакру српских цивила, инвалида у Двору на Уни, које су извршиле хрватске снаге за време "Олује" 7. августа 1995. године.

Први међу говорницима за столом присутнима се обратио млађани Јован Ивић, унук Јована Рашковића, крајишког великана који се у сумрак социјалистичке Југославије борио за политичка, национална и културна права Срба у СР Хрватској, када је усташтво васкрсавало у свом најжешћем облику. Он је широј јавности постао познат, када је на друштвеним мрежама окачио своју слику у чамцу негде на јадранском мору, нагласивши како се налази у западним србским крајевима. Наравно, хрватски медијима је ово био окидач за лавину оптужби и провокација на рачун дечака, који је рођен 1997. године. Он је говорио о томе како је аутор књиге, односно Штрбац постао његов идол и да ће његови потомци знати за Штрбца и његова дела.

Након Јована Ивића, реч је добио Милан Гулић, доктор историје, иначе комшија Саве Штрбца, што би рекао наш народ "село до села" у бенковачкој општини. Он је говорио о томе како је чуо за Штрбца и како га је привука његов рад. Показивао је и људима које је доводио у свој завичај где је Савина кућа.

Још један чланак прочитала је ауторова кћи Корана. Читала је преписку између Тање Бјелобрајдић, некадашње мучитељице из сплитског логора Лора и једног дечака Душана, чији је отац управо у том логору преживео стравичну тортуру од ње, њеног бившег мужа Томе Дујића и њихових стражара.

Трећи саговорник је био Чедомир Антић, доктор историје и публициста. Говорио је о Сави као свом пријатељу, прећутној издаји западног србског корпуса од стране србских власти 1995. и немерљивом доприносу за истину и правду за Србе Крајишнике, како је и сам нагласио "Време је за правду".

На крају се обратио и сам Саво Штрбац, који се захвалио присутнима, говорницима, људима који су му умногоме помогли да изда књигу на енглеском језику и др. Причао је како је изгледао његов боравак у Хашком трибуналу, када је ономад бранио генерала Ратка Младића, коме је спакована "хрватска оптужница"... како је боравио на простору федерације БиХ, када су обележавали злочин на Петровачкој цести и др.

Промоција како је почела, тако је и завршила - гуслама. Никола је одгуслао "Бјежи магло". Позвани смо сви на коктел у приземље.

Док сам се враћао аутобусом кући, прелиставао сам књигу. На задњем делу у одељку Култура сјећања, нађох слике и са нашег портала. Обрадовах се томе, јер добијамо призање да смо на правом путу.

Постоје људи који за живота постану легенда, као на пример: војвода Живојин Мишић, патријарх Павле... па тако и Саво Штрбац.

Милан Чучковић
21.10.2016.