Крвава битка на Легет Пољу одиграла се 6. септембра 1914. године када је по налогу Савезника из Првог светског рата, Краљевина Србија морала да изврши пробој у Срему и тако одвуче снаге Аустро-Угарске монархије које су биле планиране за Источни фронт у Галицији. Ова битка је била нови сукоб са армијом Бечког двора. Јесте да је морал србске краљевске војске био изузетно велик, јер је ово била прва борба после Церске битке, односно победе, у августу 1914. године.
Србска војска је покушавала преко понтонског моста код Сремске Митровице, тачније, села Шашинци да пребаци своје снаге и да зада ударац аустроугарима. Међутим, лоша процена генерала Кондића, лоши временски услови довели су до једног великог пораза и стаховитог губитка од 6.500 бораца из Тимочке дивизије I позива, јер је река Сава тог дана била набујала, а Аустријанци су послали један велики ратни брод да уништи тај понтонски мост, што им је и успело.
Није било шансе да се тај понтонски мост одбрани, а самим тиме и хиљаде војника србске војске је тако остало на сремској страни, без подршке као глинени голубови пред аустроугарском артиљеријом. Око 5.000 србских војника је побијено и заробљено, те одведено у логоре у Мађарској, а 1.500 их се удавило у Сави. Мало ко је преживео тај ужас.
Било какав помен у историјским читанкама о бици на Легет Пољу, за време основног и средњошколског образовања нисам имао. Чак ни на телевизији већ деценијама то није спомињано. Тек на 100. годишњицу почетка Великог рата, почело је мало више да се спомињу неке битке, значајна места и др. Тако су прошле године два члана Колубарске бригаде отишла на Легет Поље, где су чули ову страшну причу и видели бели споменик код Шашинаца, тик уз реку Саву.
Ове године, исто као и прошле године, Свебор дружина "Свети Димитрије", организовала је Легетски марш, у дужини 15 километара, од Сремске Митровице до споменика на Легет Пољу. У нашем удружењу Србски Светионик, било је говора још пре месец дана да се обиђе ово значајно место за србску војску, односно хероје из Великог рата. Чак штавише, на лецима које смо делили у повратку са седмог Церског марша, једна од акција је била свакако и позивница за Легетски марш. С обзиром на мали одзив, решили смо да идемо са два аутомобила.
Пошто је колона у Сремској Митровици била планирана да крене у 6:30, тако смо ми морали да поранимо и да кренемо негде око 5:00 сати из Београда. Стигли смо на време, а дочекао нас је и домаћин марша Драган Сабљов. Добили смо нешто да презалогајимо и воду у флашицама. Укупно нас је на овај марш кренуло 12 чини ми се, што нажалост говори о нашој (не)свести. Није истина да баш нико није имао појма о овом маршу. Поготово данас у време интернета и модерних технологија.
Првобитно смо ишли сеоским путем, пртинама, а после и асфалтом. Није нам било тешко, напротив, шта је ових 15 км у односну на наш Колубарски марш зимус, од 39 км... мачији кашаљ. Митровчани су имали и два велика барјака са заставама који су били и прилично тешки и незгодни за ношење. Понудили смо се домаћинима да им помогнемо око ношења, јер смо што кажу момци у пуној снази.
Како су наши Колубарци диктирали темпо и предводили колону, то смо ми код споменика на Легету стигли и пре зацртаног времена. Таман да се мало одморимо и припремимо за пригодан програм, који је организован од Општине Сремска Митровица. Код споменика је било присутно негде око 300 људи, односно дошли су гости из Неготина, Трстеника, Ср. Митровице и др.
После 11:00 сати свештенство СПЦ је почело служење парастоса војницима Тимочке дивизије који су ту несрећно изгуинули пре 102 године. Након њих позване су већ планиране делегације да положе венце, а одмах потом су читани текстови који су везани баш за ову битку и њене последице, то су читали омладинци.
Са химном Републике Србије "Боже правде" и још три песме се представила етно група "Српски дом", што је добро звучало. Да би на самом крају предвиђеног програма учесници марша добили прилику да се провозају чамцем и то оним аутентичним пре 102 године, који је користила србска војска.
Оно што је мени било чудно код великог споменика на Легету, јесте грб. Тачније, није ми јасно зашто се на том месту стављао грб Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца... државе која у доба споменуте битке није постојала, а Хрвати и Словенци су, да иронија буде већа, ратовали на супротној страни, односно у униформи аустро-угарске војске?!
По повратку на обалу нисмо имали пуно времена јер нас је чекао аутобус, на нашу велику жалост, јер тако нисмо имали пуно времена да чујемо причу о Легет Пољу од госпође Станке Косановић, која већ деценијама, долази на ово свето место сваке прве суботе месеца септембра.
Нас је аутобус довезао до спортског цента у Ср. Митровици где смо оставили аутомобиле, а један од учесника марша Драган нам је домаћински показао неке знаменитости овог највећег источносремског града. Тако да смо обишли и Музеј Срема, где је већ била поставка легетпољске битке.
Већ је и врућуна чинила своје, те смо лагано кренули за Београд. Још једна "мала" акција Србског Светионика, где смо доста тога видели и научили. Бар да знамо су чим ћемо пред Милоша...
Милан Чучковић
3.9.2016.