Књига је писани запис, документ, сведочење о догађајима и временима која су иза нас. Много пута смо се до сада сусрели са крилатицом "Ако нешто није записано, као да се није ни догодило".

Овако започиње страница једног нашег портала.

Овогодишњи 61. сајам књига сам посетио бар 4 пута. Долазио сам највише из разлога што ми је колега био одсутан, отишао далеко да се венча са својом драгом на посебном месту.

Тако сам уместо њега водио акцију прикупљања књига да се опреми библиотека у метохијском селу Осојане, општина Исток. Тамо сам сретао доста познатих људи, а често сам навраћао на штандове пријатеља са којима имам сличне погледе на свет око себе. Добије тако човек разне идеје.

Што се понуде књига тиче, нисам одушевљен, јер истини за вољу доминирају петпарачке приче, преко две трећине. Остало је литература за децу, техничке књиге, али има и неких историјских штива која су одрађена вансеријски.

ПРОМОЦИЈА САВИНЕ КЊИГЕ

Претпоследњег дана сајма Саво Штрбац, директор Веритаса добио је прилику у сали "Васко Попа" да презентује своју тек објављену књигу "Хроника прогнаних Крајишника 4". Иако сам пре десетак дана већ био на београдској премијери у градској библиотеци, није било згорег још једном доћи. Била је то прилика да подржим млађе говорнике, али и да видимо неке старе знанце које сам имао прилике летос упознати у Херцеговини.

Дошао сам уствари да снимим материјал на видео камеру, како би то публиковали на интернет, јер ако остане све између четири зида, истина неће имати снагу коју треба да има. А нама је то потребно, да ослободимо иситину и лансирамо у свет.

Промоцију је отворила ћерка аутора, Корана Штрбац, читајући текст из књиге о Тањи у црном капуту, односно преписку злочинца из сплитске Лоре и жртвиног сина Душана Марића.

На њу се надовезала "дјевојчица из колоне" Ђурђица Поповић, чија је исповест мало кога оставила равнодушним када је лансирана на интернет прошле године, преко нашег портала, иако је она своју причу написала и објавила пре седам година. Она је имала само речи хвале за г. Штрбца.

Како неки говорници нису били у могућности да дођу, то је прилику добила Мира Јовановић, бањалучка Србкиња, која већ деценијама живи у Швајцарској, али завичај не заборавља, па често и долази.

Она је такође говорила о Сави Штрбцу и његовом доприносу у борби за истину и правду. О томе да се приче из његових књига морају урезати у памћење сваком Србину, са циљем да се не заборави.

Поред женског дела, обратио се и Чедомир Антић, доктор историје, али и велики пријатељ Штрбца. Антић је описао Штрбца у једној реченици - институција. Тачније објаснио је да институције не чине зидови, односно зграде, већ људи.

На самом крају обратио се аутор, рекавши, како и он има трему. Споменио је једну важну ствар у својој књизи, а то је писмо генерала ВРС, Ратка Младића, које је лично њему упућено, где сам Младић већ види себе као осуђеника. Захвалио се присутнима, као и својим домаћинима из Чикага, Беча... поздравио је сестру Јована Рашковића, која је донације од својих књига даривала Веритасу.

Позвао је све присутне на коктел.

РАЗГОВОР СА ДМИТРОВИЋЕМ

Пре него сам дошао код Штрбца на промоцију књиге, отишао сам у халу 1. Тамо сам разгледао шта све има, али нисам одолио да не свратим на штанд Вечењих новости. Видех да се продаје књига "Крст на крижу" коју је недавно објавио њихов директор Ратко Дмитровић, мој земљак. Како је писало да он потписује књиге, реших да мало продиваним са њиме коју...

Када сам пришао његовом столу, вели ми: - "Седи".

Ја онако шетерски одговарам питањем: "Да седнем или шћеднем"... мала алузија на говор наших предака са Баније. Њему се брк насмеши, па ми одговори "да шћеднем". Пита ме одакле сам и ко су ми преци... Ја му рекох да су моји преци рођени од његове куће 40-ак километара. Рече ми како је и некадашњи министар саобраћаја рођен недалеко ђедове авлије.

У том моменту са спрата појави се неки манијак који је имао веома незгодан наступ и вређање са мог саговорника. На шта је његова секретарица одмах позвала обезбеђење. А Ратко добаци како се то све решава по кратком поступку... мени се оте узречица: - "Наопако".

Споменем ја и то како нам је остао дужник, за једну трибину што смо га звали, али га пословне обавезе одведоше на другу страну. Извине се и рече да ће следећи пут сигурно доћи.

ТРИБИНА О КОСМЕТУ

Ова трибина је била последњег дана, у сали коју је добила Канцеларија за Косово и Метохију Републике Србије. Ту су говорили наши другари: два Милоша, један Иван (братство манастира Св. Стефан из Сланаца) и један Зоран (из НУС "Сви за Космет"). Они су причали своја искуства у вези свете србске земље - Космета.

Ми нисмо стигли на сам почетак, али нам је било драго да се и овде чује глас истине. Красић је то веома емотивно изнео, јер је и сам рођен на Космету. А дошао у колони 1999. у централи део Србије, код рођака.

БРАТИЈА

Поред ових штандова често сам посетио братију из организација "Срби за Србе", НУС "Сви за Космет", Удружење Ћирилица... Ту сам увек нешто продиванио, грицнуо, разменио нека искуства.

Нека се нико не љути, али ми је убедљиво најлепши и најшармантнији штанд имао манастир св. "Јелисавета". Види се да се неко својски потрудио да то осмисли на један прави православан начин.

Трагично ми је било то што су неки штандови добили прилику по сили инерције, односно слову закона, али тешко да су оправдали своје учешће.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Роди се идеја да би могли и ми догодине на сајму да будемо излагачи. Нека људи чују мало за нас и наше акције. Ширење свести није на одмет, зар не?

Милан Чучковић
31.10.2016.