Извештај из Туниса септембар 2019 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

20. септембар 2019.


ИЗВЕШТАЈ ИЗ ТУНИСА СЕПТЕМБАР 2019


У Београд из Беча стиже 28. јула 1914. године објава рата, због тога што је Влада Краљевине Србије одбила ултиматум односно непристојну понуду Аустроугарске због наводне умешаности у Видовдански атентат у Сарајеву месец дана пре тога када је Гаврило Принцип, припадник Младе Босне убио аустријског престолонаследника и надвојводу Франца Фердинанда. Засвирале су ратне трубе које су објавиле мобилизацију... По трећи пут србски сељаци облаче униформу и постају војници... Почиње Велики рат!

Прво су у Мачви имали жестоке окршаје средином августа 1914. са аустроугарском балканском војском коју су углавном сачињавали Хрвати, Словенци, Срби, Чеси, Словаци и покоји Србин, док су Аустријанци и Мађари попуњавали официрски кадар. Чим се отворила шанса Срби прелазе код својих.

Прштало је на Церу све у шеснаест, да би 2. Топлички пук "Књаз Михаило"  из Моравске дивизије однео превагу у осудним моментима. Мало затишје и прегруписавање снага, а онда нови удар у Подрињу почетком септембра те године око Гучева... затим кланица на Мачковом камену од 19. до 22. септембра 1914. године. Србска војска је за кратко узмакла...

Аустријски генерал Оскар Поћорек шаље још нових солдата јер жели да уништи Србе и долази до нових борби око Сувобора, Рајаца и у долини Колубаре. У другој половини новембра 1914. године дефанзива наше војске, да би аустроугарска војска 2. децембра 1914. заузела Београд и одмах изводила победоносну параду. Јављено је у Беч како је питање дана када ће Србија капитулирати. Већ наредни дан креће жесток противнапад Прве армије по наређењу Живојина Мишића, када за пар дана победоносци, постају бегунци. Гвоздени пук осваја брдо Кременицу код Лазаревца, а Кајафини борци из Дунавске дивизије као лавови у Конатицама код Обреновца сламају кичму аустроугарима и фронт пуца... Главом без обзира Поћорекови борци сада беже преко Дрине у Босну. Србија ослобођена 15. децембра 1914. године.

Наредних неколико месеци није било борби али су сахране биле редовне, пошто су војници и цивили умирали од пегавог тифуса. Октобра 1915. године Аустроугарска добија помоћ од Немачке и Бугарске. Скоро милион војника креће ка Србији да је уништи, али Врховна команда одбија капитулацију и наређује повлачење ка Грчкој. Како није било могуће преко Вардарске удолине, то су Срби прелазили преко Албаније све по зими и снежним олујама до Јонског мора, а онда бродовима све до Крфа, Корзике и Туниса... На том путу црногорска војска под командом Јанка Вукотића је код Мојковца на Божић 1916. године подела огромну жртву да би заштитила србску војску у повлачењу.

Тамо на грчким острвима и у Африци Срби су се опорављали и прикупљали снагу. Затим су у лето 1916. године пребачени на Македонски фронт и одмах у жариште борби. Прво Горничево, а онда Кајмакчалан... Пет хиљада Срба изгибоше на том делу за месец дана крвавих борби. Дошли су Срби на праг отаџбине. Наредне две године је мировао фронт, али није у отаџбини. Топличани дигоше устанак у фебруару 1917. године, који је званично трајао месец дана и крваво угушен, па је и ту плаћено са најмање 20.000 живота.

Македонски фронт је пробијен 15. септембра 1918. године, а само два и по месеца је требало да се ослободи домовина, Бугарска баци на колена и Аустроугарска разбије у парампарчад. Немачка је 11. новембра те године потписала капитулацију у Компјењу чиме је завршен и Први светски рат.

 

*   *   *


Још у току доношења одлуке за летовање у Тунису, априла месеца ове године, почели су планови за одлазак у Мензел Бургиб и Бизерту. Још тада, увидео сам да та организација неће бити лака, нити без нервирања. Тако је и било.

Тунис, дивна земља на северу Африке, изузетно је богата историјом, културом, природним одликама, лепо уређеним градовима, једноставно земља која одише лепотом. Осим више култура и цивилизација, древне Картагине, Рима, Византије, до арапске најезде и културе, берберског старог индетитета и староседеоца, ова земља је и јако плодна. Одише маслинама и урмама од којих уз туризам Тунис зарађује.

Таква  земља погодна је за спољне утицаје, па је тако и политички нестабилна. Услед "арапског пролећа" и терористичких напада, ова земља је коначно постигла какву-такву политичку стабилност. Са свим тим знањем, по доласку, а по претходно стеченом искуству из Египта прошле године, кренуо сам у реализацију одласка у Мензел Бургибу.

По слетању у Тунис у Монастиру, и смештању у Порт Ел-Кантуију, већ сутрадан причао сам са Србином који живи и ради у Тунису. Замолио сам га за помоћ, јер је одлазак у Бизерту и Мензел Бургибу био од изузетне важности за мене. Ту су ми се лечили прадедови, са Топличким Гвозденим пуком, Милунком Савић, Флором Сендс.

Добијам обећања, али и сазнања да се до сада ишло само једном. Јавља се нас 4 из нашег хотела, где нас је било најмање, уз моју другарицу Јармилу, иначе Словакињу из наше Војводине, која је сем туристичког интересовања, увидела и моју жељу за одлазак тамо. Међутим, за одлазак нас је требало бити минимум 12.

У том тренутку у Тунису је било преко хиљаду Срба. Како их сазвати, организовати...Поред Марка, контактирам и Тунижане. Ту су тек "танталове муке", под утицајем Француске, Тунижани добро причају француски, а очајно енглески. Срећа у свему је, под навалом Руса, они заиста солидно као и ја причају руски. Сазнајем, мораћу таксијем или возом алтернативно. Али, далеко је... око 230 км. Додатни проблем јесте, на тај дан у недељу 15.09.2019. су председнички избори. Све стаје. А свуда хаос (што се после показало као тачно, јер смо "изненадили" особље ресторана за ручак). Мислим се, неће моћи, али не губим наду.

С друге стране, Марко и поред својих пословних обавеза, својски се труди да Србе размештене у десетине хотела у више градова контактира и организује. Све време смо на вези...Јури он, јурим ја, па шта Бог да.

Долази четвртак 12.09.2019.  Након уживања у лепотама нашег места, на плажама, мору, дружењу са Русима, Пољацима, крећемо на излет у Тунис, главни град ове државе. Ту сазнајем, иде се у Мензел Бургибу и Бизерту, Марко је успео. Пресрећан уживам у обиласку прелепог и модерног града, у чијем центру уз "Биг бен" стоји и споменик који је свом другу Хабибу Бургиби, реформатору, председнику Туниса и једном од оснивача "Покрета Несврстаних" поклонио Тито.

 

Бургиба "Ослободилац" је на коњу и победнички јаше. Човек који је модернизовао и покренуо Тунис, због њега су данас независни... Обилазим базаре, упознајем се и сликам  са прелепим Сенегалкама (што би председник удружења "Србски светионик" Чуле рекао: "Како су баш  тебе нашле да питају за пут до плаже"...али, не лези Предраже враже). По доласку у хотел, сазнајем да има одустајања. Опет је одлазак неисвестан. Уз то, оде и посебно мила Настја са друштвом Русима, са којима сам се дружио.

Шта сад радити... опет гледам, како возом, како бусем. Пролази петак 13.09.2019. присећам се Чкаље и Туте Бугарина, мислим на баксузлук. Свиће субота 14.09.2019, Марко ми доноси срећне вести. Има нас 14, дефинитивно се иде...Шта рећи, осим да сам у води плутао пресрећан. Припремам ранац, смештам шајкачу, нашу лепу тробојницу, љуту топличку препеченицу. Свиће зора, на пут се мора!

15. септембар Јармила и ја се налазимо са Симоном. Она и Марко контактирали су возача Фраџа, локалног превозника. У 6 сати, нас 6 кренусмо по остале у Јасмин Хамамет, око 100 км од нашег места, а наког тога пут Мензела Бургибе и Бизерте још 130 км. Након два сата од путовања, уз паузу на пумпи, накуповасмо слаткише за децу и напред. У мени се смењују емоције, након разговора са водичем Симоном, која познаје породицу која се стара о гробљу, договорили смо садржај обиласка. Емоције расту.

У глави одзвања: "Тамо далеко", "Креће се лађа француска", "Ово је Србија". Срце куца, очи влаже, не дај се ти Предраже! Након мало лутања, јер се село тешко налази, стижемо... Испред нас излази бака Вахдиа, која се са покојним мужем старала о гробљу. Уз сузе, нежно нас грли слабашним старачким рукама. Болесна и стара, смогла је снаге да нас поздрави. На тихом француском, благосиљала нас је, све упитала како смо. Љубила нас је и грлила. Деца, стидљиво нас гледајући, пришла су и узеће слаткише, а сину Мажупу дали смо пристојно скупљену донацију.

Уследио је обилазак. Ја натакох шајкачу на главу, уз речи: "Нека се види одакле сам дошао!", на понос свих присутних. Стадосмо крај споменика "Французи и Срби, пали за отаџбину", мислим се: "Где је сада захвална отаџбина?". Пред уласком у наш део гробља, сузе навиру. Осећања помешана. Понос, срећа, туга...све се врти:

"Не дам оку да плаче
и не дам сузи да сја.
Тешко је, певам све јаче,
нису сузе за Србина!".

 

Уз такве емоције, једна девојка налази прадеду. Гледамо лепо уређено гробље, скоро 2.000 мученика који се нису опоравили од страшне голготе и мука, почива под палмама и крсташким мачевима у облику крста. Мир влада. Туга лети ка отаџбини: "Тамо далеко... далеко од мора, тамо је село моје, тамо је Србија". Стежем  срце, окупљам са Симоном присутне и пењем на плато. Одржавам  кратак говор захвалности, свима који дошли, јер без њих, не би могао ни ја, кратко представљање и помен на прадедове из Топличког Гвозденог пука и пука Карађорђе, помена на Флору Сендс и Милунку Савић које су се лечиле ту са делом мојих прадедова из Моравске и Шумадијске дивизије и све муке наших јунака, са жељом да никад више ни један Србин не ратује, већ живи за све њих који су умрли за наш живот.

Отпочињем рецитовање песме "Век победника", чији сам аутор, посвећену јунацима Првог светског рата за стогодишњицу победе, а након ње, уз сузе присутних певам чувену "Тамо далеко". Сузе, дрхтаји, понос, туга... окрећем се, војничким поздравом и погледом упртим ка гробовима салутирам. Имам право на то. Потомак сам јунака, имам шајкачу војну капу и сам носим униформу. Србин сам! Урођени војник.

Уз аплаузе и јаке емоције излазимо, сликам се са Мажупом, сином баке Вахдие, који се сада тако брижно са женом брине о гробљу. Дошао је из њиве, да нас дочека. Извињавајући се што је неуредан. Човек је пресрећан. Више пута, у репортажама наших новина, молио је да Срби долазе и обилазе јунаке. Његова деца расту ту, маштајући и дивећи се нашим јунацима. Наша деца, ни не знају за њих. Поздрављамо се.

Утучени, крећемо пут Бизерте. По који уздах, суза и јецај у бусу. Долазимо у Бизерту, ту се лечило близу 60.000 Срба који  су ту пристали након Албаније, преплашени, гладни и болесни, 1915. и 1916. године, сачекивани су уз колаче и цвеће Тунижана и Француза. Место је прелепо. Град је мешавина модерног и старог. Обишли смо тврђаву: Медину Бизерте (Медина, на домаћем стари град), затим након разгледања највеће луке Туниса, уживамо уз кафу поред реке овог лепог града, којег називају и "Венеција Африке".

Сада већ срећни, поносни, упућујемо се даље у Сиди бу Саид,а онда назад у хотеле. Уз понос, примао сам честитке за идеју, стихове, изглед. Памтићу док сам жив речи:

- "Сине, памтићу ово до краја живота. Дуго година сећаћу се овога. Свака ти част земљаче, Бог те поживео.
Улепшао си ми летовање!"
.

Уз поздраве, растасмо се на нашима из Јасмин Хамамета и упутили у Порт Ел-Кантауи, срећни, поносни и весели. Могао сам мирне душе, испуњеног срца, да последњи дан посветим мору, плажи и уживању.

Након летовања у Тунису, а посебно након Мензел Бургибе и Бизерте, могу рећи да сам уживао. Те да је Тунис пријатељска земља са слободним и добрим људима, дивним морем и плажама. Могу свима препоручити да га посете, а обавезно обиђу ова наша места. Није ризично, није опасно, а ту су и Симона и Марко, Томислав и Драгана.

Захваљујем се тунижанској породици Жилер, баки Вахдии, почившем супругу, сину Мажупу и његовој супрузи на брижљивом чувању нашег гробља, њиховим потомцима уз жељу за здравље и срећу, затим Симони, на дивном дружењу и вођењу, Марку, на свом труду и подршци, целом тунижанском народу на гостопримству, уљудности и бризи за наше јунаке, свим земљацима који су са нама били у Мензелу Бургиби, Бизерти, као и свима који су нас подржали, другарици Јармили на подршци, снимању, фотографисању и стрпљивости, возачу Фраџу на помоћи и вожњи, а посебну захвалност посвећујем нашим прецима, којима сам посветио следеће стихове.



 

Мензел Бургиба
 

Тамо далеко
Где су маслине сиве
Почивају храбри
Којима се диве

Тамо далеко
Где су палме мале
Тамо је гробље
За наше јунаке пале

Дошао сам тамо
Јер водила ме брига
У каквом је стању
 Мензел Бургиба

Тамо далеко
Од Отаџбине дивне
О нашим  јунацима
 Други се брине

Тамо далеко
Где Срби и данас долазе
Својим прадедовима
Они ретко долазе

Дошао сам тамо
Јер водила ме брига
У каквом је стању
 Мензел Бургиба

Тамо далеко
Храбри су заспали
Ван кућног прага
Заувек остали

Жртвом и смрћу
Поносна младост
 Потомцима показа
Шта је љубав и храброст

Дошао сам тамо
Јер водила ме брига
У каквом је стању
 Мензел Бургиба

Тамо далеко
За потомство срећно
Почива једно читаво
Покољење вечно

Тамо далеко
Где пукови су пали
За наш живот
Они су животе дали

Дошао сам тамо
Јер водила ме брига
У каквом је стању
 Мензел Бургиба

Тамо далеко
Где мир вечни влада
Пошту је одала
Србадија млада

Стихове и песме
Уз сузе и емоције јаке
Са дивљењем певала
За наше јунаке

Дошао сам тамо
Јер водила ме брига
У каквом је стању
 Мензел Бургиба

Тамо далеко
Нека знају јунаци
Да нису остављени
Да нису сами

Нека  почивају тамо
Под палмама с миром
У царству Небеском
Над својом Отаџбином

Пуног срца
Мирне душе
Доћи ћу једном
И пред тебе Милоше

 

Доћи ћу тамо
Јер водиће ме брига
У каквом је стању
Мензел Бургиба

 






Написао: Предраг Р.  Антовић
Поносни потомак јунака
Топличког "Гвозденог пука"
20.09.2019.





Посећено је: 3238  пута
Број гласова: 109
Просек: 4,95
Оцените нам овај чланак:






AFRIKA   TUNIS