Април 1941. године...
Немачки ратни авиони Луфтвавеа су злогласно забрујали изнад Краљевине Југославије, дошавши из правца Аустрије (тада већ анексиране), Румуније и Бугарске. Бомбе су падале по нашој отаџбини, али за чудо само по насељима у којима су Срби имали релативну или апсолутну већину. Био је то почетак Хитлерове освете за пораз у Првом светском рату.
За неколико дана југославенска Војска је капитулирала, док су Влада и малолетни Краљ Петар II Карађорђевић евакуисани преко Грчке до Лондона, где су држани до краја Другог светског рата у некој врсти кућног притвора окружени енглеским обавештајцима.
Балкан је раскомадан и подељен међу непријатељима који су попут хијена нагрнули на жртву. Највећи део је припао клеро-фашистичкој НДХ (Загорј, Кордун, Банија, Босна, део Далмације, Херцеговина, Дубровник, Лика, Славонија, Срем, Горски Котари), Словенија је већином ушла у састав Трећег Рајха, а Мађарска је окупирала Барању и Бачку. Нишавски, вардарски, тимочки и јужноморавски део су добили Бугари, док је Албанија присвојила већи део Космета, скадарски, дебарски и охридски регион. Црна Гора је постала италијански протекторат.
Србија је сведена на границе из 1878. године, с тим да јој је придодат Банат, али са посебним статусом где су главну реч водили ткз. Дунавски Немци (Фолксдојчери). Владу је формирао генерал Милан Недић који је 24 сата био под присмотром ГЕСТАПО-а и морао да извршава све њихове жеље, а сваки погрешан корак је значио смрт за хиљаде Срба.
Врховна команда Вермархта за Србију је одмах почела са формирањем концентрационих логора где су утамничили, мучили и убијали хиљаде Срба. Бањица, Бубањ, Црвени Крст, Бараке на Сави, Сајмиште, Топовске Шупе... су само неки од казамата који су били гробница за многе Србе, али и Јевреје и Роме... јер су они по Хитлеровим размишљањима били "непододобни народи".
Једино у Србији од читаве поробљене Европе је важило правило: "Убити 100 Срба за једног Немца, а 50 за рањеног".
Устанак је букнио већ 13. маја 1941. године на Равној Гори, који су подигли официри ЈВуО предвођени пуковником Драгољубом Дражом Михаиловићем, а тек два месеца касније и комунисти најављују да се и они дижу на оружје.
У јесен 1941. године одлуком опуномоћеног немачког генерала Франца Бемеа у циљу застрашивања Срба и спречавање ширења устаника доноси се геноцидна одлука да се побије хиљаде Срба... Тако је за два месеца од Дрине до Мораве и од Саве до Ибра ликвидирано око 35.000 Срба, што су Немци назвали операцијом "Крвави талас". Међу тим покољима колико је познато издвајају се три у октобру:
- Краљево, од 15. до 20. октобра убијено скоро 2.200 Срба
- Драгинац, од 15. до 19. октобра убијено преко 2.900 Срба
- Крагујевац, 20. и 21. октобра убијено преко 2.800 Срба
Управо тај Крагујевачки масакр је остао у колективном памћењу многих Срба као застрашујући јер су Немци хапсили ђаке, децу која нису ни 14 година старости навршила, те су их водили у Шумарице изнад града и ту стрељали са наставницима. Било је то велико страдање библијских размера, непојмљиво здравом људском уму.
Правде за такав злочин никада неће ни бити на овоземљском свету... међутим, један од припадника ЈВуО, Веселин Шијаковић поносити Никшићанин се једне ноћи у марту 1943. године у Врњачкој Бањи ушуњао у кућу немачкох официра који је руководио ликвидацијама у Крагујевцу и убио га.
* * *
Иако су многа ратна злодела послератни комунистички прваци у Југославији скривали и гурали под тепих, поготово оне које су починили хрватски и муслимански фашисти у НДХ... један од ретких злочина о коме је смело јавно да се прича јесте овај у Крагујевцу.
Штавише, о томе је шесдесетих година снимљен и један филм.
Једна од најпотреснијих поема које су испеване икада јесте "Крвава бајка". Написала ју је педсетих година 20. века Десанака Максимовић, наша књижевница и чланица САНУ.
Последњих година чак и многи мање познати песници су дали свој допринос култури памћења тако што су опевали страдање Крагујевачких ђака који су постали новомученици, јер их је Свети Синод СПЦ пре двадесетак година канонизовао и уврстио у свеце.
* * *
Прексиноћ док сам слушао најновију врло емотивну песму Маје Ковачевић, наше Мајке Храбрости... схватим да је јуче 80. годишњица од Крагујевачког масакра. И не само то, схватим да никада нисам био на том обележавању и Шумарицама 21. октобра... Није ми требало пуно, преломих и рекох да идемо баш тамо, баш у Крагујевац. Многа места обиђох широм Балкана, али Шумарице ми некако измакоше.
Изјутра кренусмо за Крагујевац, али преко Младеновца и Аранђеловца да се дивимо нашој лепој Шумадији коју је сунце обасјало тог дана.
Пуцајте! Ја и сад држм час...
После неколико минута трагања нађосмо и прави пут који води за Шумарице и меморијални комплекс. Мноштво народа, велики број деце из основних и средњих школа, регистарске таблице Београда, Горњег Милановца, Новог Сада, Смедерева... Колоне људи крећу се ка јединственом споменику. Баш зато што је било доста људи мало се и окаснило на почетак. Да ли је боље или не, видећемо. Полиције у цивилу је било на претек, рекоше после и да је Први човек долазио.
Сам почетак позоришне представе са темом Крвавог октобра ми се није баш свидео. Искрено, не знам који је позоришни режисер и сценариста овако нешто осмишљавао, али пет пута да се глумац дере како Бог не постоји и слично, ми делује више него антипатично. Тачно се види да се ти остаци титоистичког духа тешко лече у нас Срба.
Мол'те Бога за нас..
Мноштво деце је доведено декора ради, нажалост, јер њима се не појашњава ужас Крагујевачког страдања, а сви на гомили делују прилично незаинтересовани за читаву причу, јер само је мали део успео да дође до бине, споменика и централног дешавања. И ови гости око мене, старији су добрим делом куцали у телефон.
Како прође церемонија, кренусмо ка цркви посвећеној Крагујевачким новомученцима. Тамо поред сретосмо и владику шумадијског Јована од кога добисмо благослов. Ушли смо у храм целивали врата, иконе и упалили свеће... а ја осетих олакшање.
Подсетник и опоменик
Вратисмо се назад до споменика одакле се и разишла маса људи, па ми било око срца драго када развукосмо транспарент КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА. Није то обичан транспарент нити парче крпе, већ опоменик, сликопис који сваког од нас тера на размишљање о страдањима која нам се дешавају: 1914, 1941, 1995, 1999, 2004...
Како су нас чекале обавезе, то се ми покуписмо и правац Београд.
Ово је сигуран сам наш почетак у овом делу Србије, а ако Бог да здравља и среће јуначке, ето нас и неки други пут. Не мора то да буде баш 21. октобар нити округла годишњица. Меморијал какав је овај свакако заслужује да се обиђе и да се поклонимо невиним жртвама још десетине пута. Да дођемо и да певамо тужбалице над хумкама деце која пострадаше као прави Христови анђели који походе рајским насељима.
Милан Чучковић
21.10.2021.