Госпић је малена варош у Лици, поред реке Новчице, одакле се лепо види Велебит и Пљешевица, ако је лепо време. Крај који је одувек рађао тј. стварао горштаке. Просто, природа динарских Алпа је таква.
Није познат само као општина у којој се родио један од највећих научника свих времена - Никола Тесла... нажалост, познат је и по злочинима у два рата. У оном Другом светском рату, Госпић је био део система концентрационог логора Јадовно-Госпић-Паг, где је за 122 дана постојања убијено преко 40.000 Срба (90%), Јевреја и Рома.
У овом сада рату 1990-их хрватске власти су одлучиле да истребе Србе, тј. да их ставе на задовољавајућих 3.0% или чак мање. Тако је у скоро свим градовима где су Срби имали релативну или чак апсолутну већину, направљено етничко чишћење или пак геноцид.
Лето и јесен 1991. у Госпићу није била, као раније... оних 1980-их година, када су људи живели спокојно. Напротив, све више се могло видети повратника из усташке емиграције и њихових потомака. Јавно су пуштане "забрањене песме", о Јури и Бобану, о Поглавнику и сл.
Тако су формиране паравојне формације, где није постојала јасна селекција кандидата. Било је довољно да будете послушни. Кренуло је са минирањем кућа и локала чији су власници Срби. Касније су направљени на улазима, излазима из Госпића полицијски пунктови, који су строго контролисали промет људи и робе. Искључиво Срби су позивани на информативне разговоре, а мало ко да се вратио жив.
Претње, уцене, ноћни телефонски и вређања позиви постали су незаобилазна свакодневница госпићких Срба. Уселио се страх, а тензије су подигнуте на највиши ниво. Србси су очекивали заштиту од ЈНА, која је то била дужна по Уставу СФРЈ да учини... али ништа. Почетком сепртембра 1991. уклоњен је споменик Николи Тесли из центра града. Зашто? Добро питање... зато што је Србин, да не измишљамо неке теорије. Уклоњени су сви ћирилични натписи, као и онда 1941. када је то Поглавник наређивао.
Све то није било довољно. Срби нису имали кривице па су остајали кући. Крајем септембра 1991. почело је хапшење и незаконито одвођење Срба, али у већем броју. До тада је било појединачно. Формиран је и тзв. Кризни штаб, неограничених права.
Да би показали своју надмоћност, хрватски паравојници су напали касарну ЈНА "Станко Опсеница", и за пар дана је освојили. Тражена и обећана помоћ није никада стигла.
Томислав Мерчеп, Тихомир Орешковић, Мирко Норац, све лица сумњиве прошлости и морала 14. октобра 1991. организују састанак на коме је договорено етничко чишћење Срба из Госпића, што се почело остваривати два дана после састанка. На стотине србских цивила из своји станова, кућа је одведено на познате и непознате локације.
Процењује се да је тих пар дана убијено око 250 госпићких Срба од стране припадника Збора Народне Гарде, као и од Мерчепове јединице "Јесење Кише".
Годинама се о томе ћутало. Свако ко би јавно зинуо да о томе каже пар речи био би уклоњен, као например Милан Левар 28. августа 2000. године. Подметнута бомба испод његовог аутомобила. Сведока нема и случај затворен. Био је контактиран више пута 1999-2000 од хашких истражиоца...
Деценије су тако прошле а да нико се госпићких жртава није ни сетио. Немам објашњење за то. Тек 2015. године средином октобра месеца у Новом Београду, окупили су се људи, највише старије доби да запале свеће за личке (ново)мученике. Онда се годину дана после парастос "преселио" у насељу Борча, северни део Београда, код оца Славка, некадашњег госпићког пароха.
Тако и ове године... дође у Борчу свега 25 особа, највише Личана, претежно старије животне доби. Дошли су наравно и трећеразредни политичари ради сликања и са циљем да и тој малој групи људи увале своје "новине". Нас су срећом заобишли.
Парастос је почео у цркви нешто после 11.00 часова, а није дуго ни трајао. После тога је отац Славко одржао пар речи, где је објаснио везу страдалника у Госпићу оних из 1941. са онима из 1991. године. Позвани смо на групно сликање, али смо одбили, јер нам није пало на памет да се сликамо за "новине", које су у издању трећеразредне политичке странке, а друго што се баве блаћењем људи на најпримитивнији начин.
Сачекали смо да непожељне особе оду, да и да скупа са оцем Славком направимо једну слику. Зна он и шта пише на њему и даде нам благослов за то. После тога нам је држао слово о некадашњим приликама у Госпићу касних 1980-их година, када је био нападан од Срба који су се клели у Броза и поносили црвеним књижицама. Данас му се ти људи извињавају, веле да је морало бити тако. Ух...
Тако ми одосмо својим путем. Следећа је акција у Куманову, на Зебрњаку.
Милан Чучковић
15.10.2017.
О томе шта се све дешавало у Госпићу 1991. прочитајте ОВДЕ.