Крајем 14. века започела је пропаст средњовековне србске државе, којом је управљала династија Немањића. Србска властела и кнезови су били у неким размирицама, а цар Урош Нејаки, неспреман да то реши. Османлијска војска је надирала из Мале Азије и дошло је до сукоба са србском војском, коју је предводио Кнез Лазар.
Турска војска није остварила убедљиву победу на Косову Пољу 1389. године и поред значајне бројности. Наредних векова на Балкану је наставила своје силовите и крваве походе све до Беча. Србија и већи део Србаља се налазио у подређеном да не кажем робовском положају од средине 15. века па све до почетка 19. века.
Управо тада у срцу Шумадије појавио се један маркатан јунак тј. хајдук Ђорђе Петровић, који је у Марића Јаруги, код Орашца 15. фебруара 1804. године окупио око 300 сабораца. Изабраше га за вожда, односно вођу србских устаника. После више векова турске окупације и угњетавања упаљен је пламен слободе... Србска држава је тако васкрсавала! Заређало се бојева са Турцима свуда... Силна турска војска коју је предводио Сулејман-паша Скопљак нагрнула према Сави, желећи да униште србске устанике.
Око града Шабца, на Мишарском пољу средином августа 1806. године почело је концентрација турске војске и србске. Карађорђе је окупио своје војводе и направили су план како да изненаде Турке, који су били и бројнији чак четири пута, а и боље опремљенији. Изграђен је чувени шанац.
Бој на Мишару је трајао два дана. Силовита борба у којој је прштало на све стране. Јер турска коњица је упала у Карађорђеву замку и то је донело значајну предност Србима. Србска коњица је изненадила турску артиљерију и неутралисала је. Карађорђе је тада наредио отварање шанца и јуриш на Турке, што је довело до жестоке борбе "прса у прса". Преко 3.000 Турака је изгинуло, а међу њима и бројне паше.
Видећи да су доживели велики пораз, Турци су кренули у бежанију, али их је прота Никола Смиљанић сачекао у заседи и још 1.000 Турака посекао. Карађорђе се у овом боју показао као велики војсковођа који је домишљатошћу победио турске паше и натерао их у панични бег. Тиме је србска епопеја настављена, а устаничка држава да се развија.
Два столећа касније ове чињенице јако мали број Срба зна. Знају Србљи информације из света масовне (не)културе, детаље из живота разних спортских личности, трачеве са естраде и слично. Просто да се запитамо где ми живимо и да ли је жртва и напор Карађорђа и устаника била узалуд!? У шта се то потомство претворило и да ли су их достојни?...
Јако мали број људи које смо звали имали су неко валидно оправдање. Већина их је имала ништа друго до бедне изговоре. Међутим, како нама у Србском Светионику није важан број већ сој, отишли смо Зоки и ја пут Шабца данас на обележавање 211. годишњице Мишарске битке, коју смо и најављивали на нашем порталу и друштвеним мрежама.
Нажалост и у Шабцу није боља ситуација. Свега 200 присутних је било из Мачве и Поцерине на данашњем обележавању. Додуше јесте било присутних из Војске Србије и градске управе, али све је то недовољно (по мени чак и лицемерно), с обзиром на труд који су наши преци пре два столећа уложили да би смо ми данас постојали.
Тамо смо срели и наше другаре из удружења грађана Церски марш: Банета, Богоја, Свету, Божу, Митра... Богоје нам је чак и учинио услугу са венцем цвећа... хвала на томе! Пригодан програм је по мени скоромно начињен. Могло је то далеко боље... а видео сам и да никоме није стало како ће да се застава на јарболу вијори. Као да је туђа, а не наша тробојка.
Нека девојка Катарина је извела химну Републике Србије "Боже Правде". Што смо сви са миром послушали, иако се види да југославенштина још није изашла из многих, који ћуте и не певају свечану песму своје отаџбине.
Затим је свештенство СПЦ одржало парастос за храбре јунаке устаничке Србије, који су херојски изгинули у овом боју.
Кренуло полагање венаца на споменик Мишарским јунацима, који је подигнут на 100. годишњицу велике битке, у доба Краљевине Србије, којом је управљао краљ Петар I Карађорђевић, унук Карађорђа. Тако смо и ми из СРБС-а положили венац.
На микрофону се касније обратио шабачки градоначелник, а после њега и државни секретар Владе Србије. Врло чудно излагање је имао, морам да признам. Помислих на трен да су побркани неки лончићи, а онда се сетих да су нагодину локални избори, па да је заправо кампања већ почела...
После тога су глумци шабачког позоришта извели игроказ са тематиком Боја на Мишару. Лепо је изгледало. Тиме је обележавање завршено. Позвани смо у музеј Мишарске битке, који је ту одмах поред, што нисмо хтели да пропустимо.
Занимљивих слика и детаља има, што свакако радује. Улаз се није плаћао, ја сам сликао и три лепе девојчице у народној ношњи, које ми се похвалише како су чланице КУД "Абрашевић". На изласку сретох и једну старију госпођу која је водила програм, а сазнадох да је водитељ на Радио Шабцу, па смо разменили контакте.
Вратисмо се Зоки и ја до споменика, те начинисмо пар слика са нашим заставицама. Не зато што се ја волим сликати, како би Станко рекао, већ зато да употпунимо ову нашу причу. Сликање поред наших (историјских) светиња је далеко важније од сликања поред бесних аутомобила или "јавних личности".
Како су мене чекале обавезе кући, тако смо прескочили неки диван и кафу са Шабчанима, јер се ионако видимо наредне недеље на Осмом Церском маршу. Долази Колубарска бригада из Београда. Пријаве су већ почеле код Станка.
Нас ни киша, ни хладњикаво време није спречило, нити натерало да одустанемо од доласка на Мишар, јер ко ће ако нећемо ми? Када, ако не сада? По чему је данас фестивал кича и пива у Гучи важнији од Карађорђа и Мишарске битке? Размислите за себе...
СА ЧИМ ЋЕТЕ ПРЕД ВОЖДА?
Милан Чучковић
13.08.2017.