Надирањем Турака Османлија из Мале Азије на Балканско полуострво још у 14. стољећу све хришћанске државе потпадају под њихов утицај односно постају дио њихове царевине. Тако се и србска средњовјековна држава урушила неколико деценија након Косовске битке на Видовдан 1389. године. Турци су незадрживо ишли све до Беча гдје су поражени у два наврата. Након тога креће њихово повлачење.
Турске аге и паше су ведрили и облачили стољећима над хришћанским народима, свакако је била присутна и исламизација православног живља. Њихова моћ је била таква да су над Србима успоставили три правила: Трећина приноса, Право прве брачне ноћи и Данак у крви. Не желећи да трпе такав зулум и терор многе србске породице се исељавају на сјевер и запад Балкана гдје су Срби у неким крајевима већ били насељени.
На примјер у Далмацији су православни манастири и цркве зидане још прије Косовског боја, односно царица Јелена, сестра Цара Душана помогла да се узида манастир Крупа, код Обровца, а мало касније су узидани и манастири Крка и Драговић исто у Далмацији.
Насељавањем србског православног становништва на граници између два царства, Бечки двор је оформио посебну територијалну јединицу Војна Крајина 1533. године, која је била аустријском цару директно подређена. За разлику од хрватских сељака и кметова, Срби нису плаћали порезе, али су зато имали обавезу да увјек иду у ратове против Турака...
Тако је Крајина постала србска земља крвљу плаћена. Таквим животом је живило стотине хиљада граничара, гдје су оружје, гробови и смрт били дио свакодневнице. Срби су се показали као одлични ратници, па су Хазбурговци кад год је било негдје тешко и опасно увек слали Крајишнике у рат.
Војна Крајина је опстала све до 1881. године када је Бечки двор укинуо Војну Крајину, јер је Османлијска царевина изгубила некадашњу моћ и пропадала. У међувремену Срби су херојским пожртвовањем кроз устанке и ратове створили себи националне државе: Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора, које су на Берлинском конгресу јула 1878. године добиле међународно признање.
Још од средине 19. вијека на тим подручијима гдје су били Срби православци Ватикан је покушавао на све начине да их покатоличи, јер се плашио Православља у својој близини. Видјели су и они љуте борце који се боре до посљедње капи крви. Касније су средином 20. вијека све покатоличене Србе претварали у Хрвате, тачније тако је хрватска нација енормно увећана.
У Првом свјетском рату многи Срби Крајишници су мобилисани и послати на Италију, Србију и Русију... а не мали број њих се предавао Русима и Србима јер нису жељели да гину за интересе германске царевине против својих. Када је 1. децембра 1918. године створена прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца Срби Крајишници су били подјељени у некакве бановине. С једне стране било је то остварење сна предака да сви Срби живе у једној држави.
Краљевина Југославија је нападнута 6. априла 1941. године од Њемачке, Италије и њихових сателита, што је значило нову опасност и страдање. Тачније већ 10. априла 1941. године по благослову Ватикана усташе у Загребу изабирању Анту Павелића као поглавника НДХ. Управо та квинслишка творевина је прогутала преко милион и по Срба. Међу Србима Крајишницима се одмах у првом реду јављају два покрета отпора: четнички, који је предвођен војводом Момчилом Ђујићем и партизанским који су предводили комунисти.
Рат у Југославији је завршен у мају 1945. године поразом Њемачке и усташа, док су се Ђујићеви четници повукли према Италији јер нису жељели комунизам нити Јосипа Броза Тита као вођу. Касније су отишли већином у Аустралију, САД и Енглеску. Добар дио Крајишких Срба је попуњавао партизанске јединице гдје су политички комесари били већином Хрвати, тако да су у националној структури НОВЈ Срби на територији НДХ све до јесени 1944. године чинили апсолутну већину.
Комунистичка власт је и у рату али и послије рата забрањивала да се прича о злочинима над Србима (Јасеновац, Јадовно, Садиловац, Шегестин, Јастребарско, Дудик, Сисак...), па су тако и многе јаме гдје су Срби бацани бивале забетониране. Хрватски шовинизам је био тако притајен све до 1971. године када су Савка Дапчевић-Кучар и Мирко Трипало покренули тзв. Хрватско прољеће, гдје се врло брзо показала проусташка наклоност. Гушењем МАСПОК-а, Хрвати се поново притајавају са својом мржњом према Србима, да би крајем 1980-их дошло до васкрсавања усташлука у СР Хрватској и појединим дијеловима БиХ.
Као одговор на хрватски шовинизам и жељу за слободним животом Срби су послије жестоких ратних окршаја 1991. године на Никољдан у Книну прогласили Републику Србску Крајину. Била је то најзападнија србска држава која је опстала четири године... а онда је нестала 1995. године, у злочиначким акцијама "Бљесак" и "Олуја".
Стотине хиљада Срба Крајишника је тако напустило своје домове, имања, завичај и отишло пут беспућа. Један мањи дио прогнаника се вратио, остали су расути по свијету од Аљаске до Аустралије...
* * *
Удружење Србски Светионик је основано 3. октобра 2015. године, са циљем србског националног дијеловања. Да се чува наша култура, традиција, наслијеђе и сл. До сада смо урадили пуно активности, па је тако синула прије мјесец и по дана идеја да ваља обиљежити на достојан начин Никољданско проглашење Устава РС Крајине у Книну. Један свакакако битан датум, тим прије што нас подсјећа на стварање, а не на нестанак.
Резервисана је сала у ГО Стари Град и направљен најавни плакат гдје су уписани говорници и пјевачи који су предвиђени да наступају. Мјешавина пјесме и приче се до сада показала као најбољи модел јер одржава људима пажњу. Знали смо да не смије бити дуже од сат и по времена пошто је заказано радним даном. Сатница је свакако била незгодна људима који раде, али није могло другачије. Наредни термин је недељама прије нас већ био заузет.
Изворна група "Славонија у срцу" нам отказаше два дана раније наступ због техничких недостатака, па сам одмах питао Стеву Бекића из КУД "Петрова Гора Кордун" да ли они могу да убаце своје пјесме... Стево ми каже да може, тако да смо успјешно то надомјестили.
Скуп нас учесника је био заказан за 17 сати, односно малоприје почетка академије. Тако да сам ја са Трајчетом муку мучио да намонтирам наш нови транспарент "КРАЈИНА ЈЕ ОД ВАЈКАДА НАША МАТИ, МЕЂА ЂЕ СУ МНОГИ ОРЛИ ПАЛИ", гдје смо поред грба Крајине ставили знамените Крајишнике и значајне грађевине и православне светиње.
Успут говорим водитељки Бојани шта се мења у програму, јер се и Богдан Радека разболио од прехладе, као и већина људи у Београду, тако да смо имали у лету корекција. Иначе, Бојана иако није водитељка по професији маестрално је одрадила ту улогу. Текст је сама саставила.
Дошли су: Драган Јокић, Синиша Рудан са кумом, Слађа Далматинка, Ацо Кордунаш и др. Дошла је у помоћ и моја земљакиња Александра, тако да је и она домаћински одрадила послужење пића, односно коктела након свечане академије. Дошло је и доста мени непознатих људи који су видјели нашу најаву.
Већ како је прошло 17:30 сати, тако су говорници посједали за предсједавајући стол са водитељком: Саво Штрбац, Лука Мркобрада, Душко Дејановић и моја маленкост.
Водитељка поздравља присутне и најављује химну "Боже правде", тако су сви присутни устали и одслушали свечану песму наше земље. Иначе, да не буде забуне, сем што је "Боже правде" химна Републике Србије, она је својевремено била химна и РСК.
Након тога Бојана је кратко направила увод и објаснила за оне који не знају, јер било је ту и људи који нису пореклом из Крајине или су малолетни, шта је обухватала РСК и када и како је настала.
Затим је на сцену изашла женска пјевачка група КУД "Петрова Гора Кордун" те отпјевала не званичну химну "Ој Крајино". Јежио сам се док сам слушао како умјетнице грме у сред оне сале. Свака ријеч је погађала у центар и мени осмјех није силазио са лица. Невјероватан понос човјек осјети у тим тренуцима.
Затим је Никола Ђапић описао једну истиниту причу из 19. вијека о животу наших Крајишника и какви су односи онда владали међу обичним људима, о узајамној помоћи и побратимству. Та прича је иначе записана у књизи "Свак' своју рече", његова ђеда Илије Т. Радеке.
Послије тога излази мушка пјевачка група КУД "Петрова Гора Кордун", гдје су они загрмили "Ако питаш пријатељу одакле сам ја"... Иако је ријеч о старијим људима, тачно се види дугогодишње искуство и они су код свих присутних унијели емоцију. Пјесма је носила поруку, а то је најважније.
Након тога је Душко Дејановић, секретар Удружења бораца Кордуна испричао нешто из биографије Драгољуба Јеличића (1901-1963) иначе најмлађег каплара србске војске и јунака Великог рата, који је одликован више пута, чак и у Другом свјетском рату као партизански борац.
Он није био задојеник идеологије, већ се у ратовима борио за слободу свог народа. У мирнодопском времену био је успјешан позоришни глумац и редитељ.
КУД "Петрова Гора Кордун" опет излазе на сцену и пјевају крајишку пјесму. Прво су жене отпјевале "Газила сам брда и долине", а онда мушкарци славонски бећарац. Заиста мене су већ тада одушевили својим вокалним умјећем.
Лука Мркобрада, историчар по струци испричао је језиву причу о злочину у Глинској цркви, када је за неколико дана крајем јула 1941. године убијено 1.764 Срба не само из Глине, већ и кордунашких мјеста.
Мени се крв ледила јер је и мојих рођака тамо било убијено, а Мркобрада је наводио неке и мени непознате детаље, као што је посјета Алојзија Степинца (кардинала Римокатоличке цркве у НДХ) Топуском два дана прије злочина.
Такође је навео и потресно свједочење Љубана Једнака, преживјелог свједока тог морбидног и сатанистичког злочина. Послије рата православна црква у Глини никада није обновљена, а на том мјесту подигнут је касније Хрватски народни дом.
Пјевачи КУД "Петрова Гора Кордун" излазе на сцену пјевају једну од најпознатијих, али и најтужнијих пјесама са Кордуна, а то је "На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога". Сви присутни у сали устају и слушају ту тужбалицу из поштовања за све пале крајишке младиће. Не вјерујем да је ико у сали остао равнодушан а пар њих је и сузе пуштало низ лице.
Саво Штрбац је умјесто статистке из Олује, за коју га многи медији зову почетком аугуста причао једну причу из његове књиге "Хроника прогнаних Крајишника", гдје му је главни лик био Јово, његов земљак из Книна. Причао је то чика Саво да млађи нараштаји чују шта рат доноси, какве судбине... Његова порука и јесте била да је рат велико зло.
На крају се осврнуо на наш повратак у Крајину, како сам рече "на руским тенковима", вјероватно алудирајући на нове геостратешке и политичке прилике у свијету.
Никола Ђапић је импровизоавао једну пјесму Мирка Пајчина "Ако те ја не вратим, вратиће те моја дјеца", и то на личкој тамбурици. Порука је била свима више него јасна, и мени је драго да је успио на тај начин да пошаље поруку присутнима.
Мене прозива Бојана водитељка и најављује заправо моју пјесму: "Догодине у Книну"... од слогана су направљени стихови са јасном поруком да родитељи своју дјецу уче тако како би се једног дана вратили на своју ђедовину. Послије тога је и Бојана прочитала стихове своје пјесме... јер ето душа крајишка своју срећу или бол исказива кроз поезију.
Пјевачи поново на сцени и пјевају свима нама знану пјесму: "Нема раја без роднога краја". Тако се заправо завршио тај званинчни дио академије, а послије тога смо се упутили у хол, гдје је Александра већ припремила коктел за присутне. Била је ту и кутија за прилоге нашој дјеци на Косову и Метохији.
Причи никад краја, али без обзира на мању бројност по мени је важнији програм и оно што су људи чули, тачније да су им се пробудиле емоције. Бројност је нешто што расте, али нама је ово важно да смо посијали сјеме, које ће наредних година тек да клија... и наравно да људима одзвања порука са академије "Догодине у Книну!".
Хвала свим учесницима, гостима, помагачима, ово је само један пут којим ћемо наставити да идемо. Важно је да имамо захвалнист прецима и путоказ потомцима.
Остајем при реченом. Лепо, динамично, сетно... нове приче, одличан спој свега, баш како треба. Достојанствено!
Скупили смо 5.600 динара и 1 долар. Браво за све.
Александра Кекић
18.12.2018.
Било je дирљиво вeчeрaс. Морaм ти признaти дa мe je пуклa eмоциja и дa нисaм говорио кaко сaм плaнирaо. Нaдaм сe дa ниje смeтaло.
И сaм сaм потомaк поклaних пa нe могу то дa исконтролишeм потпуно. Било je бaш добрих и чeститих људи. Ja сaм бaр тaкaв утисaк стeкaо. Никола Ђапић ме одушевио, права момчина. Штрбац је као и увек занимљив.
Жив био.
Лука Мркобрада
19.12.2018.