Извјештај са помена за сарајевске Србе у Београду 15.03.2020 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 546
Јуче: 950
Недељно: 5.104
Месечно: 21.451
Годишње: 174.044
Укупно: 708.259

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у августу

Посјета нашим западним етничким крајевима 23.08.2019

Извештај са десетог Церског марша 18.08.2019

Извештај из Мишара 11.08.2019

Извештај са парастоса жртвама "Олује" 05.08.2019

Јавни школски час у Кнез Михаиловој улици 04.08.2019

Пребиловци 6. август 2018

Извештај са парастоса жртвама Олује 05.08.2018

Извештај из Крупе 28.8.2017

Позив на Гучевску литију у Бањи Ковиљачи 2.9.2017

Извештај са осмог Церског марша 20.8.2017

Извештај из Куманова 1.8.2017

Извештај из Мишара 13.8.2017

Бојкот филма Матилда у Београду, прва акција

Извештај из Пребиловаца 6.8.2017

Извештај са парастоса жртвама Олује у Београду 5.8.2017

Спомен соба за косметске жртве у Палати Београд

Извештај са парастоса србским жртвама из Сиска у Београду 21.8.2016

Извештај са Седмог Церског марша 14.8.2016

Извештај из Пребиловаца 6.8.2016

Извештај са парастоса жртвама Олује, у Београду 5.8.2016



15. март 2020.


Извјештај са помена за сарајевске Србе у Београду 15.03.2020


Како је славни писац говорио прије више од пола вијека:
- "Боснa je дивнa зeмљa, зaнимљивa, нимaло обичнa зeмљa и по своjоj природи и по своjим људимa. И кaо што сe под зeмљом у Босни нaлaзe руднa блaгa, тaко и босaнски човjeк криje нeсумњиво у сeби многу морaлну врeдност коja сe код њeгових сунaродникa у другим зeмљaмa ријeђe нaлaзи...".

Главни град наше светосавске земље Босне већ стољећима је Сарајево, варош бурне историје, јер готово да нема неког значајног догађаја на Балкану, а да се то није осјетило у граду на Миљацки. Само у 20. вијеку колико је ратова, буна и потреса прошло туда.

Први свјетски рат је како каже историјска читанка започео у Сарајеву... Пуцањ у аустријског надвојводу Франца Фердинанда из пиштоља младог Гаврила Принципа, члана револуционарног покрета Млада Босна који је означио почетак краја аустроугарске ере у том крају која је започела још 1878. године када су Велике силе на Берлинском конгресу аминовале да Бечки двор пошаље своју војску у БиХ. Једна тиранија је замјењена другом, умјесто Турака сада су Аустроугари терорисали православни живаљ на тлу Босне и Херцеговине. Сарајево је тада био већински србски град, гдје се налазило сједиште Дабробосанске митрополије.

Током 1914-1918 из читаве Босне и Херцеговине, а највише Сарајева и Подриња, шуцкори (аустроугарски жандарми) по налогу њиховог цара су хапсили Србе и православне свештенике те их насилно одводили и тамничили у преко 50 логора колико их је било на тлу Хазбуршке монархије... Хиљаде босанских Срба, без обзира на пол, старост, имовинско стање... никада се није вратило у отаџбину, већ је своје кости оставило Араду, Омолуцу, Ашаху, Нежидеру, Маутхаузену, Великом Међеру, Јиндриховицама, Броумову и др. Био је још један најозлоглашенији - Добој, око 150 км сјеверно од Сарајева.



И у Другом свјетском рату ново зло се надвило над Сарајлијама, када су Павелићеве усташе уз помоћ Њемаца ушле у Сарајево и присвојили Босну и Херцеговину, те прогласили Независну Државу Хрватску, чедо Ватикана које је имало за циљ да елиминише православне Србе са подручја од Дрине до Сутле и од Драве до Јадрана.

Иако је град Сарајево у том периоду имало више концентрационих логора за Србе, Јевреје и Роме... много Сарајлија је одведено до Јасеновца и тамо убијено. Чувена пјесма "Ђурђевдан" је и настала од сарајевског младића који је био у том Возу смрти. Међу њима свакако познати старац Вукашин правог имена Спасоје Мандрапа ктитор старе Саборне цркве у Сарајеву.

Тај ужасни период 1941-1945 је од сарајевских Срба начинио да изгубе већину у свом родном граду, а још горе од тога је што посљератна комунистичка власт у име лажног братства и једнства намјерно прећуткивала злочине над Србима и прогањала све оне који би јавно причали о томе. И на Голи Оток је пуно Сарајлија одведено због невјерства у идеологију Ј. Б. Тита.

Ипак, развојем индустрије, културе, образовања, спорта и саобраћајница у Сарајеву седамдесетих и осамдесетих година 20. стољећа је начинило овај град да буде један од најпожељнијих мјеста за живот социјалистичке Југославије. Омладина Сарајева пошто је одрасла у мултиетничкој средини је била носилац тог духа заједништва.



Средином 1980-их година циљано је у Сарајево доведено хиљаде муслимана из Рашке области што је итекако нарушило националну структуру, па су муслимани постали већински народ у овом граду. Да би крај 1980-их година око Сарајева донео веома чудне ствари. Дугогодишњи робијаш, дисидент и аутор чувене "Исламске декларације" Алија Изетбеговић бива пуштен из затвора и добија право да се бави политиком... основао је екстремистичку Странку Демократске Акције, са Ејупом Ганићем, Харисом Силајџићем.

Ситуација је била таква да су они врло брзо освојили власт крајем 1990. године, на превару наравно, а мамац лаковјерим грађанима је био Фикрет Абдић звани Бабо... и јавно обелодањивали своје планове о одвајању Босне и Херцеговине од остатка СФРЈ, пошто је већ у љето 1991. године почео рат у сусједној СР Хрватској. Код Срба се појавио страх од новог геноцида, јер муслимани и Хрвати у коалицији те жеље нису ни скривали.

Пуцањ Рамиза Делалића Ћеле, пријератног криминалца 1. марта 1992. године на Башчаршији на србске сватове, када је убијен Никола Гардовић и рањен Раденко Миковић је означио почетак рата, јер се сарајевска полиција убрзо распала пошто муслимански функционери нису хтјели да одговорне злочинце изведу пред суд правде. За њих је то био патриотски чин.

Врло брзо су и добро наоружане муслиманске паравојне формације "Зелене Беретке" и "Патриотска лига", које су створене по налогу Сефера Халиловића, бившег официра ЈНА... напале колону возила са војницима ЈНА који су се мирно извлачили у складу са споразумом муслиманске Владе у Сарајеву, гдје је гаранције давао УНПРОФОР.

Сарајево је незадрживо срљало у рат, као и цијела Босна и Херцеговина... Био је то грађански, вјерски и братоубилачки рат, један народ са три вјере - једни против других. Западни центри моћи, али и цијели арабски свијет су отворено помагали босанско-херцеговачке Хрвате и муслимане против православних Срба. Хиљаде муџахедина из Саудијске Арабије, Пакистана, Египта, Ирака, Сирије, Турске, Авганистана и др. је долазило да ратује за Џихад. Они су чинили највеће зло, јер њима то Куран дозвољава.

Срби иако осташе сами нису се предавали, већ су се борили као Спартанци. Само у Сарајеву, србски браниоци из Илијашке, Вогошћанске, Рајловачке, Илиџанске бригаде су издржали преко тридесет офанзива на своје положаје. Мртвих као на Косову пољу.

Најгоре је било јуна 1995. године када је био страховити напад и гранатирање на Илијаш и много погинулих, али опет су по ко зна који пут издржали сарајевски Срби. Ниједан педаљ нису узмакли дивјунаци Сарајевско-романијског корпуса ВРС. Тако је овај рат изњедрио хероје попут: Боре Радића, Зорана Боровине, Миће Влаховића, Раденка Галинца, Срђана Кнежевића и многи други.

Сарајевске Србе није поразио рат већ мир, вјеровали или не. Србска делегација коју је предводио Слободан Милошевић, тадашњи предсједник Републике Србије је ставила 21. новембра 1995. године потпис на мировни уговор у Дејтону (савезна америчка држава Охајо). Према том (не)споразуму наша земља је подијељена на пола, а цијело Сарајево је постало дио Федерације БиХ, иако то муслиманска делегација није тражила, већ јој је поклоњено.

Овај детаљ ће остати неразјашњен у србској историји.

Из пет сарајевских општина: Илијаш, Илиџа, Грбавица, Вогошћа, Хаџићи око 150.000 Срба је кренуло фебруара 1996. године у егзодус, у беспуће и неизвјесност… расули се широм Републике Србске, у Зворник, Пале, Братунац, Вишеград, Требиње, Брчко, Бијељину... а неки направише нови град Источно Сарајево. Са собом су Сарајлије морале све понијети, јер што год да је остало све су муслимански екстремисти похарали, уништили, па чак и убили. Понијели су и мртве, откопавали их из гробова. Преносили их на Соколац, тако је настао Мали Зејтинлик.



*   *    *


Прођоше ево већ скоро двије и по деценије...

Сарајевски Срби и њихов егзодус, и свеколико њихово страдање почетком деведесетих година 20. стољећа  полако пада у заборав. Ријетки су појединци који томе придају пажњу. Вјероватно, зато што тај немили догађај наше историје подсјећа навише на издају. А издају нико не воли, јер издаја боли!

Нама из Србског Светионика то свакако спада у битне датуме које обиљежавамо, јер циљ је створити културу сјећања. Немамо право да заборавимо наше јунаке, наше жртве, јер ко смо и што смо ако их заборавимо...

На крају крајева, ако заборавимо може и да се понови.

Зато смо најавили парастос и молитвено сјећање за сарајевске Србе у сред Београда за недјељу 15. март 2020. године у Гавриловском храму, одмах након литургије. Дошли смо већ око 09:00 сати и понијели жито, да принесемо. То јутро нас је Отац Јован само обавјестио да ће доћи и патријарх г. Иринеј на јутарњу службу.

Црква није била толико пуна као прошле недеље када је била Топчидерска литија... да ли због страха од вируса или нешто друго.

Жито је преузео студент теологије Стефан, а ми куписмо десетак свијећа и станемо скроз десно по обичају. Тамо се кратко поздрависмо са: Младеном, Марком, Милорадом, Николом... Служба у кући Божјој је већ почела, док су црквена звона звонила.

Након, што је пратријарх са братством Гавриловског храма и пријатеља тог храма одслужио Свету архијерејску литургију, то су момци са Стефаном ставили жито, вино и свијећу на сточић и ставили испред иконостаса. Отац Јован је споменуо патријарху и помен за сарајевске Србе, што је он одмах и прихватио да одслужи скупа са осталим свештеницима.

Поред нама познатих људи у првим редовима било је људи и из Сарајева, односно некадашњих становника града на Миљацки, који су видели нашу најаву те дошли да се скупа саберемо у молитви за њихове ближње, а и да запалимо свијеће за душе оних чије душе лете изнад Балкана већ двије и по деценије.

На самом крају док су људи кусали жито преливено вином, то су сви одреда свештеници скупа са доктором Витом дошли за пјевницу и тамо сви у глас појили неколико пјесама. Између осталог и "Ово је Србија", јер се у стиховима спомиње и Зејтинлик (може да буде и мали што да не), крај Дрине... планине сиве... гробови ратника и сл. Има доста симболике у стиховима, иако је оргинална верзија везана за период Великог рата. Милина их је било слушати.

Вјероватно је прошло година и година, а да један патријарх служио помен или парастос за сарајевске Србе, тако да ето, ово ће људима који су из тих крајева значити да их нису сви заборавили, поготово не мајка Црква.

 

 

Милан Чучковић
15.03.2020.


 


Више о злочинима над Србима у Сарајеву можете прочитати ОВДЈЕ.


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице -

Купрес - Орашје - Наташа и Милица - Чагаљ - Чардак - Скелани Намјерна Сила 

Петровачка цеста - Брчко - Дретељ - Каменица - Силос - Бихаћки логор - Виктор Бубањ

Логор Оџак - Логор Челебићи - Чајниче - Ристовићи - Горажде - Кнежевићи

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - Тузла - Бравнице - Мостар - Ураган

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Сарајевска Голгота

Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Пофалићи - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 




Посећено је: 873  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:













ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај са Сокоца 20.05.2018



















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!