Србија је на врхунцу моћи била средином 14. стољећа. Било је то у вријеме владавине цара Душана Силног Немањића када се простирала на двије трећине Балкана.

Његова сестра Јелена зидала је православне манастире у западним дијеловима царства тачније Далмацији. Пред Душановим ратницима су многе војске поклекле и бјежале главом без обзира. Технолошки, војно, економски, духовно Србија је била велесила једна од најмоћнијих држава тадашње Европе.

Након Душана на престол долази његов син Урош Нејаки који нажалост није имао ту очеву харизму и храброст. Великаши су то осјетили и почело је распарчавање свега онога што су Немањићи у два стољећа сакупљали. Турци су из Мале Азије почели да надиру и да покоравају све хришћанске народе.

И србско царство урушило у Маричкој бици 1371. године и послије на Косову Пољу 1389. године. Ишли су Османлије све до Беча, када су поражени.

Свуда гдје су Турци успостављали своју власт било је ужасно јер су поданици били у робовском положају. Аге и бегови су узимали су трећину приноса, жену од младожење за прву брачну ноћ, србску дјецу су потурчавали и правили Јањичаре од њих итд. Сеобе Срба су биле неминовне.

У годинама након Косовског боја сваких неколико деценија из Старе Србије се исељавао један дио становништва и одселио на сјевер или запад Балканског полуострва. Тако је у Хазбуршкој монархији настала Војна Крајина од Срба, посебна област под управом Бечког двора. Њихова обавеза је била да ратују за Аустроугарску против Османлија. Војну Крајину су сачињавали: Лика, Банија, Славонија, Срем, Банат...

Тамо гдје су Срби долазили подизали су православне цркве, манастире... Рецимо један од таквих манастира био је Манастир Пакра Славонији 1477. године, затим Манастир Лепавина подинут 1550. године... али Срби су ове крајеве преко Саве насељавали и прије тих сеоба, у прилог томе говори црква  Рођења Пресвете Богородице у селу Копривна код Осијека, подигнута 1288. године. Наредних вијекова због терора Османлија пуно Срба насељава плодну славонску равницу.

Завршетком Првог свјетског рата, долази до распада Аустроугарске, па Славонија улази у састав прве јужнославенске државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Слобода је кратког вијека била, свега двије и по деценије, јер су Њемачка и њени савезници априла 1941. године напали Краљевину Југославију и распарчали је.

Славонија улази у састав наци-фашистичке Независне Државе Хрватске, која је створена са циљем истребљења Срба православаца, јер су управо они чинилили више од половине становника НДХ. Почињени су страшни злочини над Србима уз благослов Ватикана. Један од највећих логора и фабрика смрти Јасеновац налазила се управо у Западној Славонији. Ослобађањем земље 1945. године Славонија улази у састав НР Хрватске, односно потпада под патронат Загреба.

Свега 45 година је било привидног мира, да би Загреб добио финансијску, медијску и логистичку подршку са Запада и осамосталио своју авнојесвку републику. Број Срба је опет био "превелик", па су Фрањо Туђман и сарадници рјешли да то може да се смањи ратом. Прво су почистили Билогору у јесен 1991. године спроводећи етничко чишћење које су назвали "Откос". Мало касније и "Оркан" 1991-1992...само се наставило.

Након пар година, спроведена је и злочиначко-терористичка акција "Бљесак", с почетка маја мјесеца 1995. што је био увод у аугустовску "Олују"...

Званичници Хрватске су се пред свијетом правдали да је то полицијска акција и да има локални карактер, јер желе осигурати пролазак возила аутопутем... што је само био јадан изговор за јефтине Западњаке којима су они заправо служили. Статистика говори овако:

283 Срба убијено,
20.000 Срба протјерано,
5.000 кућа уништено,
150 радњи уништено,
65 цркава уништено,
20 гробља уништено,
1.450 Срба заробљено
450 бораца СВК погинуло
сви индустријски погони уништени...

Оно што највише боли у тој несрећи јесте мирис и укус издаје. Тачније, Србима у западној Славонији, која је била саставни дио РС Крајине није помогао ама баш нико. Србска Војска Крајине није реаговала баш као ни Војске Републике Србске... за Војску СР Југославије да не причамо. Једино је дошла специјална полицијска јединица из Книна, али њих је било врло мало, свега 240 особа.

ТВ Београд је тог 1. маја 1995. године емитовао забавно-музички програм... а читава нација је била у исчекивању 100. вјечитог дербија између Црвене Звјезде и Партизана који се одиграо пар дана касније без икаквих назнака да се догодила трагедија 330 км западно од стадиона...

Колоне западнославонских Срба су се сливале ка Босанској Градишки, јер су имале жељу да пређу преко Моста спаса и докопају се слободе. Многи нису успјели јер су авиони хрватског ратног ваздухопловства бомбардовали колоне злосрећника, тј. сипале смртоносни товар по цивилима... а било је и ножева у употреби од хрватских бојовника.

*   *   *

Двадесетак година касније ми Срби као народ нисмо ништа научили. Нити нас овај историјски увод занима. Слабо памтимо, а још брже заборављамо. Прави шампони, не само Европе већ и свијета. Данас су се многи Срби одлучили да остану код куће јер је било похладно и падала је киша. Да је било љепше вријеме онда би излетишта и шуме биле пуне због Првомајског уранка.

Ми смо обавјештавали путем друштвених мрежа овај 24. парастос за жртве "Бљеска", али тешко је било доћи до цркве Светог Марка на Ташмајдану, баш тешко. Дошло је једва 300 душа у кућу Божју.

Дође Мића са својом земљакињом Мином, Милена запуцала са Фрушке Горе, Миланче из Батаје... Тако да развукосмо новији транспарент КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА! А није случајно, јер су слике поређане хронолошли, да би људи могли схватити континуитет геноцида над нашим народом који се из 20. стољећа прелио у 21. стољеће. Врло чудно је то што је пар камера снимило тај наш транспарент. Раније телевизије нису ни то хтјеле. Изјаве су давали Драган Пјевач, Саво Штрбац и др.

Црквена звона зазвонише што је био сигнал да уђемо у цркву, што учинисмо. Купимо свијеће и уђосмо напријед према олтару. Свештеник СПЦ је већ почео са служењем парастоса и са разгласа су се чула имена западнославонских мученика. Ни парастос није дуго потрајао... свега пола сата. Али оно што је радовало јесте што свештеник је Бљесак називао правим именом: злочиначка акција, а не операција како то полтронски медији преносе годинама.

Како није никог било да се обрати присутнима изашло се напоље. Да се за часак упале свијеће и формира колона. Отишло се у Ташмајдански парк гдје је било предвиђено полагање цвијећа на "споменик", намјерно стављам наводнике, јер је сваком здраворазумском човјеку јасно да то не може бити споменик... Зна се како изгледа споменик жртвама. Али невоља и овде показује нашу неслогу и јефтиноћу оних који су пристали да им то буде "споменик".

Положени су вијенци цвијећа, а прије тога један од чланова удружења породица несталих и погинулих "Суза", младић од 14 године прочитао је шта је заправо био "Бљесак".

Оно што је занимљиво на овом парастосу јесте да на парастосу није било оних патриЈота који се бусају у груди са "Србијом до Карлобага"... Да ли их је одбило хладно вријеме или нешто друго, не знам, али можда и то није лоше на сву ову невољу.

Тако се може описати данашњи ламент.

Написа: Чуле
01.05.2019.