Ко заборави одакле потиче
тај не зна ни куда треба да иде
Овако су бесједили мудраци који су хтјели рећи младим нараштајима тј. послати поруку да не ваља бити тиква без коријена. Да се никада не заборави одакле су нам преци. Можеш проћи стотине градова и земаља, али увјек да ти је у памет гдје ти се родио отац и мајка, ђед и баба...
Моји преци су живјели скромно, радили су од јутра до мрклог мрака, материјално богатство нису имали, али зато их је вјера православна одржавала и духом су били јаки, те издржали све недаће које су их задесиле.
* * *
Дрина није само ријека, односно количина воде која протиче у кориту. То је кичма мога рода, која пролази у сред србских земаља. Од вајкада је мутна и крава, јер су долазили разни завојевачи да нам намећу своје законе, спроводе терор и тјерају да живимо као робови.
Изнад Вишеграда обитаваше моји преци, па сам увјек волио доћи на Дрину, купати се, чувати благо, дружити се са народом који је волио да му неко дође у госте. Сваки путник намјерник, односно гост је био дочекан као најрођенији. Никада нису гледали никога попријеко, али нису дали на себе.
Ипак, Вишеград није познат само по мосту, односно чувеном роману "На Дрини ћуприја", у којем је славни нобеловац Иво Андрић описао хронику овог краја. За вријеме Другог свјетског рата оружане снаге клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске су у касну зиму 1942. године покренуле акцију етничког чишћења источне Босне које је добило све облике геноцида.
Јуре Францетић, заповједник злогласне Црне Легије је постројио око 10.000 бојовника (Усташа и Домобрана) те их повео да гоне србску нејач од Хан Пијеска, преко Романије и Сарајева, па до Горажда... и све сабио према Старом Броду, недалеко Рогатице. Непрегледна колона хиљаде Срба, жена са дјецом, старчад, мушкарци са запрегама су били мета...
Италијанска окупациона војска је затворила мост. Тако су постали саучесници серије покоља над србским цивилима који су започели на Младенце 22. марта и трајали више од мјесец и по дана.
Према првим процјенама било је најмање 6.000 жртава, док су каснији посљератна истраживања показали да број жртава иде и преко 7.000 Срба. Тиме је Стари Брод заузео 4. или 5. мјесто на љествици стратишта у НДХ, по броју убијених.
* * *
Већ два мјесеца човјек из Опова у Банату вози једнодневне туристичке туре углавном по Републици Србији. Он ме питао да ли би могао да му помогнем и да организујем путешесвије до Вишеграда. Посао ме ометао да идемо раније, још у јуну је требало...
Прије десетак дана он ме поново пита и ја прихватим. Једини мој услов је био да посјетимо Стари Брод.
Он није знао зашто је то битно, тај Стари Брод, па сам му испричао шта и како се десило прије 80 година и зашто се мора ићи тамо. Ја ради других обавеза нисам могао ићи крајем маја када је била централна церемонија обиљежавања.
Возач се чудио како он до сада ништа о томе не зна и сам ми постиђено рече да је први пут чуо за то. Тако да се прихватимо ми тог посла и анимације наших комшија, ко би ишао са нама прве суботе августа мјесеца 2022. љета Господњег.
Дефинисали смо и датум па смо кренули раније, у зору да није ни сванило. Мини бус од 20 сједишта је био врло брзо попуњен. Ово је било добро пошто ми нисмо возили своје аутомобиле, а опет велики бус не може још да прође преко села Милошевићи, гдје су такође били усташки покољи.
Пар дана раније сам се чуо са Оцем Драганом и најавио наш долазак. Међтим, он није могао доћи ради својих обавеза, али ми је свакако захваљивао што ћемо довести нашу групу. Тако да сам ја се прихватио улоге наратора.
Већ око 11:00 сати дошли смо до ткз. границе, односно прво смо посјетили православни манастир Добрун. Ово је велико светилиште овдашњих Срба већ вијековима. Након тога смо се запутили одмах у Стари Брод. У бусу сам чуо коментаре типа: "Шта ћемо сад тамо...", али сам мудро ћутао.
Пређосмо нови мост и наставили на нашем циљу. Овдје је иначе велика стрмина која гледа ка Дрини, тако да су неки путници били уплашени. Ту се још ради пут, па смо један дио ишли пјешке. Када смо стигли фантастичан поглед пуца на Дрину... мојим сапутницима је застао дах. На тренутак је деловало да је вријеме стало. Они су помислили да су у рају.
Пошто нико сем мене и моје братанице Кристине није знао шта се овдје десило у марту 1942. то сам диванио више од 25 минута, све по реду. Такође, поменуо сам и то како су мјештани морали ћутати зарад лажног братства и јединства, односно терора који је комунистички режим Ј. Б. Тита спроводио према сваком ко би јавно причао и потенцирао теме о стратиштима Срба. То је наводно вријеђало осјећања муслимана чији су очеви и ђедови били слуге фашиста и сљедбеници Анта Павелића.
Док смо се налазили у меморијалном центру много њих је плакало и жене и мушкарци, и стари и млади. Прочитали су имена и видјели слике, те констатовали да ништа нисам слагао или увеличавао. Било им је свима много тешко и сви су ми одавали признање на овој посјети.
Након свега тога, повели смо их ка Вишеграду. Обишли смо наравно и Андрићград, односно добили су прилику да мало и уживају у Кустуричином остварењу, заправо да виде и Дринску Лазарицу, прељепи храм посвећен Св. Кнезу Лазару који је бранио хрићанску Европу од навале ислама 1389. године.
Готово да нема путника који није добио жељу да поново дође на ова мјеста. Мени је било срце веће од планине. Моја мисија је у потпуности успјела јер ће они сада ширити причу о Старом Броду и тако ће више људи чути и доћи у ове крајеве.
На култури памћења морамо радити сви, није довољан само један или двоје. Ако заборавимо, може и да се понови!
Написа: Мића Прелџија
07.08.2022.