Двадесети вијек је многе Србе завио у црно. У три рата ми смо имали милионске жртве, мученике: дјецу, жене, старце... нејач.
Други свјетски рат је свакако преселио највише православних Срба у Царство небеско. Бомбе су почеле да падају по нашем народу у зору 6. априла 1941. године када су њемачки авиони бомбардовали само србске градове у југославенској краљевини и тако усмртиле хиљаде људи.
Потом су Силе осовине скупа са својим пријатељима: Италијанима, Бугарима, Мађарима, Албанцима... нагрнули на Краљевину Југославију и раскомадали је.
Највећи дио припао је Независној Држави Хрватској у чији састав су ушли: Загорје, Славонија, Горски Котари, Херцеговина, Лика, Срем, Кордун, Банија Босна, дио Далмације и Дубровник. Била је то квинслишка творевина под патронатом Ватикана, јер управо је жеља Папске државе била да на том подручију од Дрине до Сутле, од Драве до Јадрана смањи број православних Срба. За поглавника НДХ је изабран Анте Павелић, а кардинала Алојзије Степинац. Усташе и домобрани су били задужени за истребљење неподобних народа: Срба, Јевреја и Рома. Оснивани су концентрациони логори на више мјеста: Јадовно, Јасеновац, Даница, Крушћица, Госпић, Керестинац, Стара Градишка, Доња Градина, Сисак, Сајмјиште, Јастребарско...
Поред тога усташе су страшне покоље починиле у Старом Броду код Вишеграда, Глинској цркви, Драксенићу код Козарске Дубице, Дракулићу код Бањалуке, Пребиловцима код Чапљине, Петрова Гора, Козара итд.
Свеукупно током 1941-1945 број Срба је радикално смањен и то за најмање 1.500.000 жена, дјеце, стараца, мушкараца... углавном су то били ненаоружании цивили, пољопривредници по занимању, једва и писмени, који нису схватали зашто ти крвници долазе да их убијају и муче њих и њихове најмилије.
Покољ у Старом Броду и Милошевићима прољећа 1942. године је свакако посебна карика тог геноцидног ланца у коме је 10.000 усташа из Црне Легије предвођени Јуром Францетићем навалило на западни дио Подриња, па су направили офанзиву чишћења, од Хан Пијеска, преко Романије и Сарајева, све до Вишеграда и натјерали хиљаде Срба цивила у збјегове. Италијански фашисти су код моста на Дрини ставили рампу и бодљикаву жицу па нису дозволили прелаз преко ћуприје.
Усташке звјери су данима убијале србске избјеглице на најстрашније начине. Највећи покољ се десио 22. марта 1942. године, а покољи су трајали недељама, гдје је поклано најмање 6.000 Срба, све познато именом и презименом.
Југославенске комунистичке власти су хапсиле и прогањале свакога ко би јавно послије рата причао о овоме, јер је то тобоже нарушавало "Братство и Јединство", темељ на коме је створена социјалистичка Југославија. Штавише, када је почетком 1980-их писац Момир Крсмановић описао своју личну трагедију кроз тај злочин у Старом Броду написавши роман "Тече крвава Дрина" почели су њега да прате и праве проблеме.
* * *
Све до 2008. године овај злочин није имао достојан споменик, када се свештенство СПЦ из вишеградске парохије организовало са донаторима и направило спомен крст на мјесту покоља. Још једанаест година је морало да прође да се ту отвори један спомен-музеј. Пројектант спомен-музеја је Новица Мотика из Зворника, а изградњу су финансирали Миодраг Давидовић Дака из Никшића и Спасоје Албијанић из Бијељине.
Управо код тог спомен музеја сам циљано и дошао у суботу 7. септембра да би се још једном поклонио жртвама усташког покоља. Прво јер је ту било и мојих рођака са мајчине стране, а друго Старобродски злочин спада у један од највећих страдања мог народа. Желим да управо својим примјером стварамо културу сјећања, како нам се не би више понављала оваква зла.
Рођак из Вршца Жељко ме покупио дан раније у Панчеву и одосмо за Вишеград. У Београду смо добили транспаренте од предсједника СРБС-а и наставили до Дрине. Пређосмо тзв. границу и уђосмо у Србску Републику БиХ.
Код рођака смо коначили и ујутро поранили да дођемо на циљно мјесто. Договор са оцем Драганом је био да испред спомен-капеле развучемо транспарент НЕ ЖЕЛИМО ДА ИХ ЗАБОРАВИМО. То је уствари подсетник заборавним Србима гдје су све наша стратишта.
Дошло је пуно људи тог дана на освештавање спомен-музеја, не само из Вишеграда и околине, већ из других србских крајева... Читаво републичко руководство РС, као и делегација БОРС-а, бројне владике СПЦ-а, док је РТРС обезбједила директан ТВ пренос у 12 сати.
Што се делегација тиче, ниједан високи званичник Републике Србије није дошао тог дана, ни предсједник, ни премијерка, ни министри... нико!
Прво су црквени великодостојници одслужили парастос Старобродским мученицима, потом су се полагали вијенци разних делегација, а на крају су званичници се обратили и подијељене су захвалнице донаторима (који су такође добили прилику да се обрате) и онима који су значајно учинили да се овај злочин не заборави.
У водама Дрине постављене су склуптуре жртава које су дочаравале тај бол и патњу када су мајке са дјецом ускакале у набујалу ријеку покушавајући да избјегну усташке каме. Тешко да је ико остао равнодушан на све то.
Оно што ће се свакако памтити из Старог Брода тог дана јесте пригодан програм који су напослетку извели Ивана Жигон са својим сарадницима, глумци Небојша и Маја Кундачина, оперска певачица Маријана Шовран је изводила химну "Боже правде", Јована Зукановић, Тамара Трипковић, Наташа Зукановић, Ања Мијатовић.
Језа је подилазила сваког присутног док су они изводили на сцени перформанс злочина из Старог Брода на Младенце.
Како је најављено, градиће се нови пут, односно прилаз до Старог Брода и музеја, што значи да ће ускоро сваки путник намјерник, сваки родољуб лако моћи до дође тј. обиђе ово стратиште, да упали свијећу и поклони се жртвама из Старог Брода.
Похвалио бих нашу другарицу Сандру која је дошла из Бањалуке. Њој нису требале посебне позивнице, једноставно има оно што многи немају: национална свијест и идентитет.
Нисам члан ниједне политичке странке нити имам жељу, али похвалио бих и рукводство РС које долази на оваква дешавања и помаже да истина изађе из мрака у ком је била седам деценија.
Да би сутра могли да изађемо и пред претке и пред потомке морамо посјећивати и помагати овакве догађаје.
Аутор: Мирослав Митић
08.09.2019.