"Ако не знаш, чедо моје,
докле допире твоја земља,
онда потражи гробове.
Мртви ће ти истину рећи"
Тако је говорио Велики жупан Стефан Немања, родоначелник светородне династије Немањића и оснивач србске државе у Средњем вијеку.
Иако нас посљедњих деценија дословно тероришу преко масмедија са (дез)информацијама да постоје два различита народа: србски и црногорски, како смо ми две различите државе (малтене и континента), како имамо чак и двије цркве... и још гомилу којекаквих глупости од којих се здраворазумском човјеку преврће желудац.
Покушавају они, али ми се не дамо, јер знамо врло добро ко смо, шта смо, коме припадамо, у шта вјерујемо, ко су нам били преци и на крају крајева, куда треба да идемо.
Слога и вјера побједити мора, биће опет србска Црна Гора
Страдално село Велика на Чакор планини каним посетити већ годинама, ако не и читаву деценију. Писао сам чланке о покољу у том селу међу првима, када смо направили ЗНС портал.
Међутим, ономад смо били Мића и ја на промоцији књиге Ивана Милошевића "Карловачко ратиште" у Општини Нови Београд, упознали смо породицу Влаховић, чији је најљепши цвијет Дарко био Мићин ратни друг. Заједно су провели шест мјесеци на Кордуну служећи редован војни рок. Дарко је несрећно погинуо бранећи нашу нејач од хрватских паравојника у Мекушју.
Пар дана након подгоричке промоције, Мића пита да ли би могли икако отићи у Црну Гору да обиђемо Дарков гроб. Ја велим да може, али да морамо у то путешесвије ставити још неких значајних мјеста. Он се сложи и ми направисмо план и програм за посјету Србске Спарте.
ПРВИ ДАН
У зору 26. јула о Светом Гаврилу кренемо нас тројица из Земуна аутопутем "Милош Велики" ка југу. Успут покупимо и четвртог - Радета, код лајковачке петље.
Прва пауза нам би на Златару у кафани "Панорама" гдје добисмо препоруку. Конобар би добричина, стара кајла што би рекли, па нам још дадне и сендвиче за пута да имамо.
На адиминстративном прелазу (никако граница) није било гужве, па лагано уђосмо у Црну Гору.
Није ово Монтенегро, већ јуначко србско легло!
План је био да идемо по Бећа у Жари, па на Бојну њиву. Међутим, то нам је једини кикс био.
Обишли смо Бећа у брдима изнад Мојковца, аутентичном црногорском селу које одише Србством на сваком кораку. Тамо јесте било добро дружење, чак смо и одлично послужење добили (све оно што не можете да купите у продавници)... Уз добру капљицу проведосмо сат времена, ако не и више, са његовим оцем и чичом.
Нисмо могли посље тога нигдје другдје него у Сретешку Гору, јер су нас Влаховићи тамо чекали сатима.
Тако се ми упутисмо, док је Горан преко телефона наводио нас, односно бивао је наша навигација.
Жив је Дарко, умро није, док је Влаховића и Србадије
Дођосмо ми до циља, а тамо пуно Даркових рођака. Познајемо само ових петоро (брат, отац, ујак, братанице) који су дошли на промоцију књиге око Видовдана, остале не. Ћутљива атмосфера би, јер се суштински и не познајемо. Једина ствар која нас повезује јесте Даркова погибија.
Речем ја Мићи да извади мајице из аутомобила и остале поклоне што је Удружење Бораца Кордуна 1990. спремило за наше домаћине.
Упутисмо се горе у брдо, гдје је породична гробница Влаховића. Није било у плану неки званичан програм, али рече Мића, да одржим слово о Дарку.
Прво представих себе, онда и наше удружење, укратко. Затим наставим о Дарку и његовој генерацији која је вољом свјетских моћника гурнута у несрећни рат, односно социјалистичка Југославија је разбијена у парампарчад. Тада, прије три деценије је мало ко тога био свјестан шта нам се уопште дешава.
Мића, Дарко и њихови ратни другови су озбиљно схватили позив отаџбине, јер су дали ријеч, свечано положили заклетву у Неготину 12. јануара 1991. Нису то данашња времена, када се и ријеч олако гази, а заклетва и не постоји, јер се не вјерује ни у шта, јер како многи циници кажу да је патриотизам девалвирао. Онда су дјеца васпитавана на здравим основама.
С друге стране, Хрвати, Словенци, муслимани су васпитавали своје потомке у србомржњи и антијугославенским осјећањима.
Имао сам заправо говор из три дијела, први је забиљежио Мане камером.. али је суштина да Влаховићи могу бити препоносни на свог горостаса Дарка. Не само ради јуначког дјела, уништења непријатељског тенка, већ због његовог начина размишљања.
Усљедила је тишина... тишина када се у даљини само чује вјетар, а душа јеца, сјећања навиру као љетњи пљусак, слике се враћају као на филмској траци.
Није то био онај формализам "минута ћутања" као на званичним церемонијама. Било је то нешто што се чекало 33 године, јер јунак није погинуо ако га убију, већ ако га забораве. Након тога упалисмо свијеће, а Мића преда мајци Драгици повељу испред УБК.
Позвани смо у родну кућу Влаховића на ручак. Није ни било смисла да одбијамо, јер би домаћине увриједили. Ту су ме Влаховићи додатно одушевили јер се у њиховој заједници тачно знало ко шта ради. Просто, све је штимало као швајцарски сат, да им позавиди човјек.
Најпосље ми морадосмо на конак у Мурино, што није баш близу, а никада нисмо били тамо.
Посље два сата вожње дођосмо ми до куће, скромног изгледа у близини ријеке Муринске. Нађох ја кључ и уђосмо у смјештај. Усљедио је дугоочекивани одмор.
ДРУГИ ДАН
Изјутра је нама било другачије. Били смо одморни и надисали се свјежег ваздуха. Међутим, проблеми око аутомобила нису нестали преко ноћи већ су се свакако компликовали. Ипак, ми се запутисмо за Подгорицу.
Прво дођосмо у манастир Морача, мјесто славне историје и дешавања која су везана за наш народ у овом дијелу Црне Горе. Ходочасници долазе овјде из цијелог свијета. Иначе окружење је слично као у м. Крки, онај медитерански стил. Целивасмо иконе, написмо се воде и уђосмо у цркву на кратку молитву.
Док се наш "мустанг" оправљао у подгоричком сервису, то смо ми сјели у кафић неких сат времена, да видимо шта и како. Квар није био једноставан, али ни јефтин. Међутим, другог избора нисмо имали и овим путем захваљујем саборцима на помоћи, као и Даници - Вили горској на упутствима. Такође, звао нас је више пута и Горан да се нађе на помоћи, ако шта затреба.
Преузесмо ми аутомобил и настависмо пут према Саборном храму Христовог Васкрсења, прелијепа светиња коју смо сви имали жељу обићи. Ту смо први пут развили један од наших транспарената... да засија Подгорица - У НАМА ЈЕ СРЦЕ ЛАВЉЕ, МИ БРАНИМО ПРАВОСЛАВЉЕ. Уђосмо у храм и целивасмо иконе и мошти. Такође, добисмо и благослов да посјетимо и крипту.
Од раније рекох саборцима да морамо у Спуж. Мјесто гдје је сахрањена, односно премјештени посмртни остаци Бранке Радеве Ђукић.
Србкиња која је сачувала дјевојачку част у Метеху код Плава у она "срећна времена", када су двојица албанских монструма покушали да је силују 2. септембра 1975. године, па су је убили из ватреног оружја у тој немоћи своје погане намјере. Њезин отац Раде је касније у судници испалио смртоносне хице ка убици.
Временом, случај Бранке Васојевке прерастао је у легенду.
Знајући свакако ове детаље, пишућу чланак о томе на ЗНС, знао сам да и ово мјесто морамо обићи. Добре савјете ми даде наша сарадница Неда Ђукић-Боројевић, која је и сама написала тј. објавила књигу "Вила са Чакора", прије неку годину.
Дођосмо на спушко гробље и како није велико, то се ми дадосмо у тражење Бранкине вјечне куће. Посље пар минута Мића рече: "Ево је". Окуписмо се ту и испричам ја додатне детаље саборцима везано за случај Бранке Ђукић. Усликасмо се туда, јер ће у времену које долази управо њен гроб да засвијетли као праве светице.
Како би врућина око 15:00 сати, ми одосмо до ријеке Мораче, тачније до плаже и кафића Амина. Ту смо у кристално бистрој и похладној води имали фантастично освјежење. Мјесто је направљено за мали број људи, али је све фино и ми проведосмо сат времена.
У повратку, свакао пролазимо кроз Беране - мјесто славне историје одакле вулканише Србство, што се показало и почетком 2020. године када су кренуле чувене литије против контраверзног Закона о вјероисповјести у Црној Гори. Одатле је Митрополит Амфилохије повео свој вјерни народ тј. Христове ратнике свих узраста у борбу за опстанак против диктаторског режима Мила Ђукановића и ДПС.
Радо смо посјетили светињу као што је манастир Ђурђеви Ступови. Нисмо се превише задржавали, јер се знало да ће бити касније и гужва, али је кратка молитва пријала и целивање икона. Усликали смо пар фотографија за успомену.
Даће Бог и Света Мати, да се једном све поврати
Навечер, обиђосмо и Плавско језеро, већ је био и сутон, па се нисмо окупали. Сретосмо неке занимљиве Русе на плажи. Моји саборци у Плаву купише себи пљескавице.
Вратисмо се у смјештај на оброк и конак.
ТРЕЋИ ДАН
У зору избија "свађа" међу нама. Како су нестали сендвичи?
Мане је оставио на тереси храну која је била намјењена за ујутро, али је то нетрагом нестало. Посље краћег времена, Мића пронађе кесу са начетим сендвичима иза куће. Два пса, који су се ноћ раније нама примакли и добијали храну, мудро су сачекали да одемо спавати, а они у сласт поједоше садржај, док нама оставише само хљебовину. Паметном доста.
Зашто су твоји меци, ишли ка мојој дјеци?
Прво мјесто које смо обишли јесте споменик жртвама НАТО агресије у Мурину. Амерички, њемачки и британски ратни авиони су 30. априла 1999. злогласно забрујали изнад Балкана. Испаљене су смртоносне ракете на мало мјесто у сјеверо-источним дијеловима Црне Горе. Убијено је троје дјеце и троје одраслих. Осморо Срба цивила је рањено.
Западњачка пропаганда је то лицемјерно назвала "колатерална штета". И о томе сам писао за ЗНС портал, јер ове ствари не смијемо заборавити никада, ни због предака, ни због потомака.
Код зграде Поште је постављен споменик, испред кога смо развили транспарент КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА... нама за успомену да смо били.
Друго мјесто које смо трећег дана обишли јесте село Велика. Ово насеље је дало велики допринос за наш народ кроз бурне епохе у протеклим стољећима.
Пред крај Другог свјетског рата, тачније 28. јула 1944. њемачки злотвори из VII СС дивизије "Принц Еуген", скупа са 21. СС дивизијом "Скендербег" опколили су Велику. За неколико сати начинили помор села и 520 чељади усмртили, од чега 118-оро дјеце млађе од 12 година. Албанске крволоке је предводио злогласни Осман Растодер.
Дуго се ћутало о овоме. Тек крајем 1980-их је почело малко да се у јавности пише о томе. Само су Срби наивно вјеровали у лажно братство и јединство, док су остали ћутали и вјешто глумили. Скривали су своју мрачну прошлост и учешће у геноциду над неподобним народима према Хитлеровим теоријама о суперраси.
Тако смо се ми обрели у Велици, а тамо народ само долази. Дођоше и политички представници, црквени оци, разна удружења... нешто што би требало да је нормално, а нама је то било чудно јер у Републици Србији, овако нешто је јако ријетко. Неслога чини своје, размирице и завист нам цвјетају попут корова.
Код Величана је тог дана све функционисало више него добро. Осамдесета годишњица није мало, а Велички мученици су и канонизовани од Светог Архијерејског Синода СПЦ.
Храм Св. Кирика и Јулите има и Величке мученике на фресци које целивасмо скупа са иконама. Изађосмо ван, а тамо народа као на оним некадашњим саборима у прошлом вијеку. И ту код споменика показасмо наш транспарент, што нисмо само ми усликали, већ и десетак других људи.
Како ми нисмо имали времена превише, одлучисмо се да не остајемо на трпези, већ да кренемо назад. И добро сами себи учинисмо, јер смо избјегли гужву и главобоље. Свратисмо само кратко на ручак у Богутовац код Мира, гдје је било и сумирање наших утисака.
Поменусмо и неке наредне акције:
- Церски марш из Лознице 11.08.2024.
- Посета Церу са Оцилима 18.08.2024.
- Гучевски марш 08.09.2024.
- Путовање на Кајмакчалан 13.-15.09.2024
И поред свакодневних обавеза око посла и породице овакве ствари постају душевна храна. Лијепо је обићи своју домовину, далеко боље него туђинске завитланције.
Знам да би већина Србаља умјесто овог нашег програма рађе изабрала црногорске плаже од Херцег Новог и Котора, преко Сутомора и Будве па до Бара и Улциња, али је ово је наша насушна потреба. Даће Бог да опет идемо и водимо наше потомке. Пупољци полако ничу.
Написа: Чуле
п.с. Шала која ће остати да се памти са овог путешесвија јесте дилема... Шта је слађе: куповне наполитанке или домаће (сремске) кобасице?
Мени је било стварно супер. И друштво и оно што смо обишли, фантастично путовање.
Непроцењиво је то што сам обишао Дарков гроб. Дуго сам чекао на ово.
Написа: Мића
Знаш и сам... нема даље. Једва чекам наредна путовања.
Написа: Мане
Једна скроз другачија Црна Гора,супротна од масовног туризма и хрљења на приморје, нестварне природне лепоте, прелепе цркве и манастири,добри људи.
Пре свега прави домаћини и Срби, то је земља јунака и мученика којима одасмо почаст,поклонисмо им се и тако их сачувасмо од заборава што ћемо преносити и будућим генерацијама!
Утисци се и даље слежу, незаборавна три дана далеко од посла и свакодневног живота у мом окружењу са још бољом екипом!
Црна Горо видимо се опет ускоро Боже здравља!
Написа: Раде
Велики поздрав ходочасницима који не заборављају стазе којима су некада ишли Див јунаци. На том путу било је страдања српског становнитва.
То је био пример правог геноцида, где нису поштеђена одојчад која се нису ни родила, већ насилно извађена из утробе трудне жене. Замислите тај монструмски чин.
Посета гроба Дарка Влаховића коије свесно дао свој живот бранећи слободу српског рода на Кордуну, врли је значајна пре свега за родитеље који су још живи и који свакодневно оплакују и обилазе Дарков гроб. Признање које су у виду повеље Кордунаши послали је признање свих нас који смо га познавали, и знак да га нисмо заборавили. Но није то смо била посета гроба Дарка Влаховића.
Ходочасници су обишли велкка места где је српска нејач страдала а не знајући зашто. Нису била свесна да су српског порекла.
Оваква ходочашћа ме охрабрују јер се на тим местима учи српска историја и повезује прошла и новија прошлост.
Написа: Иван Милошевић