- "Јесте ли икада били у Бањалуци? Нисте?...Или јесте? Ако јесте шта сте обишли тамо?".
- "Стадион ФК "Борац", спортска хала "Борик", дискотеке, Народно позориште, Бански двор, трговину Боску, реку Врбас, стару тврђаву, пили ледени Нектар...".
- "Џаба сте ви ишли, одмах да вам речем, џаба јадо јађени! Ако нисте обишли споменик у Дракулићу, који је данас бањалучко предграђе, онда као да нисте ни били...".
- "Какав бре споменик? Коме споменик? Шта причаш то...".
- "Причам црни јаране, оно што те нису научили ни код куће, ни у школи... а морали су! Морали су да ти кажу да је тог црног 7. фебруара 1942. године, силна усташка војска до зуба наоружана опколила србска села око Бањалуке... Дракулић, Мотике, Шарговац и још рудник Раковац, те су за један дан, односно десетак сати поубијали преко 2.315 Срба, твојих и мојих сународника, од чега су четвртина била дјеца млађа од 13 година.
Можеш ли ти то да схватиш?! Да неки умоболници у црним одорама и са великим словом "У" на капама за неколико сати окрваве своје руке, своју савјест и душу тако што узму ножеве, жице, маљеве и сл... да не троше метке и оружје па кренули да се иживљавају над нашом нејачи, а њиховим тада комшијама, само зато што су Срби православне вјере. Био је то, црни кукавче најмасовнији покољ у НДХ...
То се дешавало те прве ратне зиме Другог свјетског рата, када се од Дунава до Сутле и од Драве до Јадрана простирала усташка Независна Држава Хрватска, која је створена по благослову папске државе - Ватикана, а коју је свесрдно помогао Адолф Хитлер, вођа њемачких нациста. Управо су они имали план истребљења Срба, Јевреја и Рома са споменуте територије. Све им је било дозвољено, чак и да оснивају стотине концентрационих логора бато мој...
Нису ту били само Јасеновац и Јадовно... то су само двије карике геноцидног ланца који су спроводили Анте Павелић, Алојзије Степинац, Вјекослав Макс Лубурић, Динко Шакић, Виктор Гутић, фра Мирослав Мајсторовић, Миле Будак и остала сотонска братија... Слични покољи су били у Пискавици код Бањалуке, Придворици код Гацка, Драксенићу код Козарске Дубице, Глинској цркви на Банији, Гаравицама код Бихаћа, Старом Броду код Вишеграда, Садиловцу код Слуња, Мехино стање код Велике Кладуше, Пребиловцима код Чапљине, десетине крашких јама код Лијевна, Грахова, Дрвара...
- "Аман човече, одакле теби све ти подаци па ми овде држиш слово?...".
- "Док тебе занимају естрадни трачеви, политичке баљезгарије, спортске намјештаљеке... ја читам, слушам и гледам оно што ме занима. Оно што спада у културу сјећања, по чему смо нажалост на зачељу у Европи, а бојим се и у свијету, а морали би бити први, јер смо током 20. вијека изгубили више милиона сународника, па сада испада да нас је мало, а уствари су нас циљано истребили, убијали и уништавали... из простог разлога јер смо Срби, православци, слободољубив народ, традиционалисти... а такви не требају новом свјетском поретку...".
- "Сад ме мало срамота друже..."
- "И треба јаране, и треба! Али имаш прилику за поправни... Ето крени са нама на дешавања, па ће почети у глави да ти се одмашћују ганглије, да ти пуца пред очима, почећеш да повезујеш ствари, шта, како, гдје, колико, куда... Почећеш да схваташ шта се нама сада дешава, јер онај ко контролише прошлост, контролише и садашњост, а ко контролише садашњост, управља и са будућности".
Овако би се укратко могао описати један просјечан разговор једног национално освјешћеног и заглупљеног Србина, који заправо и осликава нашу трагедију посљедњих година.
* * *
У Бањалуци сам био неколико пута, пар пута сам прошао аутом или бусом, једном код другара на свадби... а већ годинама циљано идем почетком фебруара на парастос и обиљежавање усташког масакра над србским цивилима у Дракулићу. Запуцамо из Београда колима и мало окаснимо на парастос јер до тамо нам треба 3.5 сата пута.
Тако је и ове године, само што смо имали два аута, један из Београда, а други из Руме... с тим да су Румљани кренули раније и успјели да стигну на почетак јутарње службе у Дракулићу.
Ми смо на границама добро прошли, није било гужве нити задржавања. Тако да стигосмо у Дракулић око 09:30 сати. Морали смо свратити кратко у цвијећару, гдје смо поручили вијенац Сузу и успут успоставили контакт са цвијећарком за коју се испоставило да је Дрварчанка, па је баш питам за једну нашу саборкињу из тих крајева.
Посље тога ми брже боље у ауто и правац Дракулићка црква. Лако је сада нађосмо, тако да се унутра сретосмо са румским дијелом екипе.
Јутарња служба је била на здравље и на спасење, поготово нама који смо дошли из далека... тачно даје неки душевни мир. Некако по обичају овдје се волим попети горе, гдје упознадох два другара: Владу и Милана. Обојица потомци оних мученика које усташе нису поклали у Другом свјетском рату. Проговорисмо пар ријечи и ја наставим даље са сликањем.
Након литургије Отац Драган Грујић је одржао једну јако поучну бесједу... бесједа каква се ријетко чује. Све оно што је испричао мени је дакако одзвањало у глави још сатима касније. Заправо, то све што ја причам и пишем посљедњих година на тему националне свијести и културе сјећања, то је Отац Драган рекао у тих неколико минута бесједе и хвала му на томе. Лако је закључити да смо ми на правом путу.
Посље парастоса ми се лагано упутисмо ка споменику, гдје смо сјели у један сеоски кафић да се мало раздиванимо уз сок, а неко разбуди уз кафицу.
Одосмо до споменика пјешице. Тамо је већ било доста народа, медијских радника, а само се чекао долазак званичника. Ја тако затражих транспарент од мојих сабораца и развучемо ми то на цести изнад игралишта, да сви могу да виде. Приличан број људи је сликао и треба да слика. Чак се и екипа РТРС одважила да сними наш транспарент НЕ ЖЕЛИМО ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, гдје смо пописали нека од стратишта тј. мјеста страдања Срба у Другом свјетском рату.
Држали смо тако десетак минута, а онда се склопимо транспарент и приђосмо до капије. Тамо ме дочека веома чудан одговор на моје питање коме се пријављујемо за полагање вијенаца... и то од људи из протокола, односно Одобра Владе РС за обиљежавање значајних датума: "Неће бити полагање вијенаца, већ само по једна ружа...".
Ту већ сретох нашу другарицу Сандру, коју поздрависмо, као и њезиног другара из Бања Луке.
Усљедио је парастос који су служили два свештеника СПЦ, који није дуго трајао, а још чудније је што ту није одржан пригодан програм као ранијих година, већ је све пребачено у порту Дракулићке цркве, и бина и микрофони, све.
Ми смо отишли до спомен-костурнице и положили наш вијенац, а након тога смо и упалили свијеће за покој душа Бањалучких мученика, чије невине душе лете изнад Балкана већ 78 година. Још док смо били код споменика, нас пар је опет развукло исти транспарент, чисто да подсјетимо на све карике геноцидног ланца Независне Државе Хрватске.
Запутисмо се у центар града, пошто већи дио наше екипе није никада био у овим крајевима. Обиђосмо споменик Стефану Немањи код Музеја Републике Србске, тврђаву крај Врбаса, споменик Бањалучким бебама и наравно Храм Христа Спаситеља у самом центру града, који је бомбардован 12. априла 1941. а обновљен тек пет деценија касније.
Већ су моји саборци и огладнели, па их поведох у Златну круну, гдје обично волим да презалогајим када дођем у Бањалуку. Тако да ми брзо то нађосмо код чувене касарне "Козара", али овдје је лоша ствар што морате да чекате, пошто је врашки тешко да нађете један слободан стол.
Ја уђем унутра и нађем конобара који нас је служио и прошле и претпрошле године и објасним проблематику и даљину одакле долазимо... а он мени одговара да ће нешто да среди за пар минута. Када му се ја захвалих он рече:
"Све за мајку Србију"
То је само малени доказ колико људи са западне стране Дрине воле своју матицу. А кад год дођемо тамо увјек нам се људи обрадују, искрено без фолираже, иако им нисмо фамилија.
Ручак је био више него добар, видео сам ја лица мојих сабораца када донесоше овале. Свима се упалише сва чула, очи засијаше и онда прионуше.
Нисмо се превише заджавали, већ смо морали даље у Поткозарје, тачније мало село Драксенић општине Козарска Дубица. Тамо смо били и прошле године, само онда нас није нико дочекао... додуше нисмо се онда ни најавили, али сам имао жељу да обиђем оне темеље старе цркве.
Сада је наш долазак био најављен од нашег Оца Јована, тако да нас драксенићки парох Отац Саша дочека раширених руку са срцем већим од Грмеча. Није био вољан да снимамо, како рече, клима је у том крају грозна због тога што има приличан број ликова који и даље не желе да се ту подигне меморијални центар.
Показао нам је слику старе драксенићке цркве из 1938. године... и онда започео диван, од кога се свима нама желудац окретао и дизала коса на глави. Мучан осјећај је то све и слушати због стравичности и ужаса самог злочина који су хрватске и муслиманске усташе починиле над невиним мјештанима тог мирног села Драксенић.
Како сам Отац Саша рече, људи су ту живјели од пољопривреде и стоке. Село је до Другог свјетског рата напредовало у сваком погледу. Било је богато и развијало се... свака кућа је имала малу задругу по 14-15 чланова, а највише дјеце. Били су то уствари доброћудни и простодушни Срби који су вјеровали у Бога и нису мислили да ће им се неко зло десити јер они нису ником ништа нажао учинили.
Међутим, како Отац Саша рече, стотине усташа је дошло на Мали Божић 14. јануара 1942. године у село, гдје су разгласили да сви дођу у цркву како би им нешто саопштили. Била је то варка тј. мамац за све наивне Србе, већином жене, дјецу и старце који су дошли у великом броју. Сви они, њих преко 360 Срба је нагурано у цркву, а потом су усташе опколиле цркву и направили велику кланицу каква се не може чак ни описати, а камоли замислити.
Неколико дјевојака је силовано на олтару... крв из цркве лије као ријека, јер су се усташе такмичиле ко ће више заклати. Нису трошили муницију, јер се пуцњи далеко чују и дају сигнал осталим Србима да се нешто дешава. Само су два заробљена човјека пружила отпор, али су брзо савладани.
Преме речима Оца Саше, овај злочин је имао сва обиљежја сатанистичког чина, јер како нам рече један дио организатора и извршиоца злодјела је имао вјерско образовање Римокатоличке цркве.
Но, то није све... најгоре је то што су комунистичке власти посље 1945. године наредиле да се црква сруши до темеља, а са тим материјалом су поједини мјештани себи зидали порушене куће и помоћне објекте. Селом је завладао црвени терор који је застрашивао све оне који су хтјели да приме новог пароха, пошто је стари парох осуђен у монтираном процесу и утамничен у КПД Зеница, одакле се није вратио.
Нови парох је ушао у само три куће?! Остали су држали метле код кућног прага. Партизански проборци су 1950-их година добијали добре пензије, а условљени су тиме да не смију да славе крсну славу, иду у цркву и примају свештеника. Све због лажног братства и јединства морало се ћутати.
Чак ни посље распада социјалистичке Југославије 1990-их није било много боље, јер су опет Срби кочили Србе да се ту не направи оно што треба да се направи, споменик какав Драксенићки мученици вапе већ деценијама.
Нека средства су ове зиме одобрена од Министарства РС, али опет муке са онима који немају свијест већ очигледно да неко опет намјерно омета изградњу меморијала, који би заправо постао ново мјесто ходочашћа правосланих Срба из околине, али и дијаспоре.
Отац Саша нам на крају дадне и двије књиге, које је написала Тања Тулековић, виши кустос музеја ЈУСП "Доња Градина"... вели да читамо, да ширимо видике и најаважније истину, да сада имамо мисију као архангели. Од мојих сабораца нико није остао равнодушан, баш напротив, сви су запањено слушали причу и упијали попут сунђера.
Поздрависмо се као рођени уз обећање да ћемо догодине опет доћи, надам се у још већем броју, јер ово мјесто постаје једнако важно као Стари Брод, Пребиловци, Шушњар, Гаравице, Корићка јама...
У повратку смо имали малу гужву на граници, а онда уђосмо на сам југозапад Славоније, општина Новска, гдје смо у мраку видјели Камени цвијет у Јасеновцу, како свијетли... чак и у мраку, као прави СРБСКИ СВЕТИОНИК.
Мало дуже путовање од 750 км... али не вјерујем да је то ико од мојих примјетио. Баш напротив, вјерујем да ће ово путешесвије памтити деценијама.
Милан Чучковић
04.02.2020.
Обрадовао ме је Миланов позив да кренем са њима на пут за Бања Луку. Никад нисам била у том крају и дуго чекам на тако нешто, а још и кад сам чула шта ћемо обићи, рекла сам да рачунају на мене.
Прво смо стигли у село Дракулић на литургију и парастос за Србе мучки побијене и заклане од стране усташа 7. фебруара 1942. године.
Сама црква је прелепа, а изнутра са леве и десне стране исписана имена 2.300 Срба страдалника. Невероватна сцена. Гледам, читам. Идем редом. Дах застаје, кнедла у грлу. Малтене да нема породице испод шесторо деце, читаве породице побијене,заклане на прагу своје куће. Отац, мајка и 10-оро деце. Деца, унуци од годину дана. Боже драги! Сви побијени у једном дану. Не могу да поверујем да нешто тако може да се деси. Заиста потресно.
Кренули смо ка споменику у истом селу, ту су се већ скупиле телевизијске екипе, политичари, па смо и положили венац и развили транспарент. Није било говора, али мислим да би боље било да су ту одржали неки говор јер се скупило доста народа и чујем од старијих да су и они изненађени и да су очекивали да им се неко ту обрати.
Наставили смо ка Бања Луци. Прошетали се градом, обишли цркву и сазнали о бомбардовању у Другом светском рату када је стара црква порушена, споменик великим писцима Петру Кочићу и Бранку Ћопићу, затим Стефану Немањи и бањалучким бебама. Седели на зидинама тврђаве. Пробали ћевапе и дружили се.
Онда смо били спремни за Драксенић. Стижемо у то село релативно брзо и пошто сам већ чула о злочину у цркви, језа ме нека обузела чим смо је угледали. Улазимо у двориште, нова црква затворена, парох још није стигао. За то време, обилазимо сами двориште. Трагови порушене,спаљене цркве и гробнице свуда около. На њима се тек нешто да прочитати, већ је то оронуло и запуштено.
Долази коначно парох који нам је испричао шта се догодило у драксенићкој цркви, какве су страхоте, незамисливе ствари радиле усташе... Показује нам слику становништва тога доба, цркве из 1938.године...
То су били све поштени и добри људи, отмени и наивни који су мислили да ако никоме никакво зло нису учинили, не може им ништа бити. Све су их покупили на мали Божић под изговором да желе нешто да им објаве. Кренули су сви, нису се бунили. Старци, жене и деца.
Оно што је уследило, масакр и клање, силовање младих девојака на олтару, касапљење деце, нешто је што људски ум не може да замисли! Крв се преливала и снег је постао црвене боје. Јесмо ли чули за такав злочин негде?
У школи? Ми о томе ћутимо и то је наш злочин. Заборављамо... То јако боли.
Отац Саша је једва говорио, али је морао да нам исприча да бисмо се освестили и верујем, ко је чуо његове речи, неће их заборавити док је жив. Сатанистички чин монструма усташа.
Но, његове речи дају наду. Ако да Бог, идејни пројекат је направљен и требало би да се направи комплекс у склопу Доње Градине, где ће се обновити сећање на ове мученике.
Идеја је ту, битно је да се крене. Радује нас све то и надамо се да ће се то остварити већ идуће године. Дај Боже! Кренули смо назад, већ се спустио мрак.
Пролазимо поред Јасеновца, светли Камени цвет. Једино он, око њега мркли мрак. Језа нас обухвата, из аута гледамо немо. Обићи ћемо га други пут, дању, како ваља и доликује, надам се у већем броју. На крају, али понајвише битно, то је на 3 и по сата од Београда, одмах поред ауто-пута. Срамота је да га тако мало људи обилази.
Сваки Србин бар једном у животу то мора да види, чује и обиђе, поклони се сенима тих мученика и страдалника. Због себе, због њих. Једнога дана ћемо се освестити.
Опростите нам. Јер ко једном оно види и чује, сигурна сам заборавити никада неће. А битно је да се говори и чува сећање. Јер, ако нећемо ми, Срби, то да урадимо, па ко ће?
Ружица Ђоровић
04.02.2020.
Прво желим да ти кажем, да ми је веома драго што смо се срели и то баш на Дракулићу том страдалничком светом мјесту гдје се не може бити, а да ти душа не устрепери и да се сав не најежиш када чујеш какво је зло ту урађено и шта су изроди урадили.
Много је наших јама и гробова које нико не обилази, којима нико свијеће не пали и који биљега никаквог немају. Ја сам један од ријетких младих људи које те ствари интересују, многи моји вршњаци немају појма о томе уопште, нити их то интересује. Ја сам мишљења да ми потомци тих мученика имамо обавезу да их спомињемо и да опомињемо да се зло не би опет поновило.
Нисам ти стиг'о рећи... Мене је мајка донијела у нарамку у Бања Луку, у августу мјесецу 1995. године из нашег села код Кулен Вакуфа (општина Бихаћ). Ја сам тада имао само 4 мјесеца, а она ме је носила у нарамку 5 дана на тракторској приколици, и онда долази избјеглиштво и све тако редом.
Вјерујем да си и ти кроз сличне ствари прошао са својом породицом. Ја док сам стас'о , почео сам да се интересујем за многе ствари везане за историју, а поготово о свом поријеклу и о члановима моје породице који су страдали од усташке каме у моме селу.
Ја имам неки посебан осјећај везан за свој родни крај и моје страдале претке, које ја нисам заборавио и које ћу ја спомињати док сам год жив, јер је то моја обавеза.
Милан Јокић из Калата
05.02.2020.