Пре 102 године, када се Први светски рат увелико захуктавао, аустро-угарске трупе, по налогу Бечког двора настављају своју офанзиву на Краљевину Србију, желећи не само њену капитулацију, већ и потпуно уништење србске војске и народа. Тако је 16. новембра 1914. године, после битке на Гучеву, Дрини и Мачковом Камену, кренуо нови жесток напад у рејону Колубаре, Љига, Сувобора, Рајца, који је условио повлачење и дефанзиву србске армије, по налогу Врховне команде све до почетка децембра 1914. године.

Прва aрмија Војске Краљевине Србије је била практично у расулу... ово је дошло као последица двонедељних огорчених борби са аустроугарима у северним деловима Шумадије. Било је и хладно и киша, недостатак муниције и хране нису ишли на руку србској војсци. Иако је аустро-угарска војска била и бројнија и боље опремљенија.

У ноћи између 29. и 30. новембра 1914. године, сељачки син из Струганика, тада србски генерал Живојин Мишић, иде на положај, где зауставља своје војнике и официре, који су били већ спремни на повлачење, да не кажем општу бежанију. Стао је испред њих, а из њега жива ватра сева:

- "Куда, куда бре?! Где сте пошли?"

- "Бежимо, не можемо више да се боримо...", одговарају му.

- "Нааазааад!", грми као бесан Мишић, "Нема повлачења, забрањујем предају! Нисте ви неке бабе, већ србски ратници! Није вас срамота од ваших мајки, жена, деце... Хоћу још сутра ујутро да кренете у силовит контранапад. Хоћу да свим снагама ударимо по непријатељу, као што је он протеклих недеља ударао по нама. Храна и муниција вам стижу за највише сат времена".

Његове речи је чуо између осталих пуковник Миливоје Стојановић - Брка, комадант Другог гвозденог пука, који је лежао у постељи. Иако болестан од грознице, устаје се и облачи униформу, узима оружје и ставља се на чело своје јединице. Он је и погинуо у Колубарској бици.

Тако је 3. децембра 1914. у зору кренуо коначно и противудар Прве србске армије, који се успешно завршио 11 дана касније, повлачењем аустроугарских трупа преко Дрине у Босну. Краљевина Србија је постала слободна, неколико месеци, а вест о овој великој победи одјекнула је у читавом свету. Генерал Живојин Мишић, постаје војвода.

Баш зато, због Живојина Мишића, Миливоја Стојановића Брке и осталих србских ратника који су животом плаћали нашу слободу и постојање, пре 2 године смо направили Колубарски марш. Прошле године смо поновили и тиме начинили да ово постане традиција. Није било дилеме да ли ћемо и ове године ићи у Љиг и Рајац.

Било је битно само ког датума ћемо отићи тамо. Јер 22.000 жртава односно погнулих србских војника, у Колубарској бици, нас просто обавезује на то.

Удружење Србски Светионик је одлучило да родољубе и поштоваоце јунака из Великог рата, позове у недељу 11. децембра 2016. у општину Љиг, не би ли тако одали пошту и захвалили се прецима на победи.

Имали смо тако и састанак са Владом Ивановићем, директором Туристичке организације из Љига, пре месец дана у Београду, на коме смо прецизирали детаље Колубарског марша. Али смо и ми из удружења имали шест дана раније један састанак, за договор око свега.

Пријављивање је почело још крајем прошлог месеца код Станка, а ради сигурности и лоших искустава од раније, тражили смо уплате раније преко телефона. Ово је нужно, из разлога, што наше удружење нема донација, па све плаћамо сами. Пријављених из Београда је било и преко 50. Тако да су момци из мог комшилука ишли колима у Љиг.

Организован превоз је био и из других градова: Шабац, Ужице, Пожега, Мојковац, Крупањ. Јер су и они пожелели да дођу на Колубарски марш.

Окупљање за људе који су полазили из Београда, било је заказано у 05:40 сати на главној железничкој станици, јер смо у 06:00 требали већ да кренемо за Љиг. Ја сам са другарицом Наташом дошао аутом на станицу, а тамо је само Драган чекао и још двоје учесника.

То јутро је било прилично хладно. Почеше да пристижу и остали, али нигде аутобуса. Позовем ја Зорана на телефон, а он се јавља, па вели да су код "Змаја"... али да кад дође, да не сме да изађе из аутобуса... јер је заборавио свог будућег комшију, другара, члана СРБС-а и његове пајтосе. Аууу... признаје бар, па му се пола и прашта.

Додуше и ја сам имао један заборав, а то је цд за наш аутобус. Да не испадне да сам безгрешан или чак недодирљив, како би зли језици могли рећи.

Тако су сви који су ишли из Батајнице, изашли ван буса, јер је кренуло пребројавање. Било је наравно оних који су се успавали, одустали, а нама сва седишта таман попуњена. Аутобус још није ни кренио, а Коле је поделио флајере на којима су писала јасно правила понашања.

Није се нико изјаснио да му је нешто са те листе проблем, па смо кренули у лагано преко Ибарске магистрале, покупећи још само Банета Нешића. Код Лазаревца, опет магла.

Стижемо у Љиг, негде око 07:30, а тамо нас поред домаћина чекају већ Ужичани, Пожежани, Обреновчани, Мојковчани... Од Мојковчана добисмо на поклон ракију, која је била у дрвено резбареној амбалажи, на којој је писало: "Мојковчани, браћи Колубарцима", са ликом сердара Јанка Вукотића. А ја сам њима предао поклон од Миланчета транспарент "СРБСКА СПАРТА".

Таман ми повадисмо ствари, ранчеве, заставе, те редари добију траке око руке, са тробојком и грбом СРБС-а. Мале радио-станице добише само Зоки, Станко, Коле и ја, пошто смо ми одређени за редаре (токи-воки иако нису јефтини, вреде сваку пару). Мића је добио барјак Србског Светионика, тробојку је носио Алимпије и заставу Гвозденог пука, наш брка - Ратко.

На паркингу иза зграде општине смо се сви послагали, док је у име Туристичке огранизације и општине Љиг, госте поздравио Владо Ивановић, а у име организатора, моја маленкост.

Због неспоразума око сатнице, једино су нам каснили учесници из Крупња. Крећемо пешака полако до споменика пуковнику Живојину Бацићу, комаданту Тимочке дивизије, који је погинуо на почетку Колубарске битке, а био је поштован и од непријатеља.

И ту је начињена прва групна фотографија, колико су људи могли стати у кадар. Настављамо даље, све до Кадине Луке, где смо пешачили неких 3 км. Ту у Кадиној Луци нам се придружују Крупањци, који су поред пар сениора и ветерана, дошли са децом, за које рекоше да су спортисти и у доброј кондицији.

За кратко је дошао и Младен Драшкић, ктитор цркве на Грађенику, да нас поздрави. Он је морао у Београд на семинар, а рече да ће нам се придружити касније.

Од задружног дома, до цркве на брду Грађеник, пешачили смо добар темпо, ишли преко потока и мостића, а видели смо у шумици и трагове снега. Сунце је већ кренуло да греје, тако да је и температура порасла. Иако је тај део до цркве некима био жесток пут, најжешће је тек предстојало.

Горе на врху нас је чекало топло послужење са чајем, кафом и куваном ракијом, а цена је била симболична, свега 50 динара. Нисмо били на самом врху, али се пружао фантастичан поглед. Била је то прилика за једну добру паузу, а направљена је и велика групна фотка. Након тога, Владо је рекао пар речи о цркви, како је кренула и како тече изградња. Моја маленкост је испричала пар речи о самој Колубарској бици и њеном значају. Између осталог, баш ту на том месту где ниче црква, једно време је био штаб србске војске.

Пре поласка даље, јасно је наглашено да ко није у стању да иде даље, пошто нас је чекао жесток успон уз сам Рајац, да одустане, да ће га аутобус превести до циљаног одредишта у селу Славковица...

Десетак људи се пријавило да не може даље да настави. За њих похвала, јер су нам итекако помогли, пошто редара нисмо имали на претек. Први део колоне је предводила Весна, Владина супруга, а напред је са њом био и Зоки. У средини Станко, а позади Коле и ја.

Наишли смо у шуми на споменик који су мештани Кадине Луке подигли тек 1984. године за своје "спартанце". Многи од учесника су овде направили слике. До крста смо још и некако изгурали, бата Богоје је имао проблема са чизмом, био је чак и вољан да одустане, али се предомислио, па наставио даље.

Тај део до и око крста је био стварно незгодан. Али разлог зашто смо ту ишли је прост - ту су се водиле битке са аустро-угарском војском. Они су се ту борили и гинуили, а ми смо само препешачили. Зато ми је лакнуло када смо прошли то стење код крста, јер се нико није повредио.

Било је 2 пута враћања назад, да не би ишли преко шипражија и блата. Настављамо даље, те силазимо преко путељака и ливада у село Ба.

Ово село је за време Другог светског рата било јако Равногорско упориште, те за време комунистичке владавине, деценијама су били шиканирани због подршке Краљу и најодликованијем србском официру - Драгољубу Михајовићу. Струју у село су добили пре 15-ак година.

Касније, смо у једном моменту наишли на једну лепу ливаду, која нам је свима пријала, и за одмор и за сунчање. Ту је била и последња пауза, јер није све било готово. Остао је још завршни део, да се попнемо у шуму, па даље...

Један мањи део људи није могао да држи толико јак темпо, па су застајкивали. Нама редарима није падало напамет да их оставимо у шуми у некој врлети, без обзира што су они нас саветовали да идемо без њих. Углавном, колона се тако поделила на два дела. Овај први део је Драган довео до споменика, односно планинарског дома.

Овај други део је дошао са редарима. Уз пут су подељени и бонови за ручак, па како је ко пристизао ишао је у ресторан "Златни бокал", код Радојице.

Ми из Србског Светионика и Туристичке огранизације Љига смо положили венац на споменик 1.300 каплара, на Рајцу, као вечна захвалност њиховој жртви за нашу слободу.

После смо отишли на трпезу, где су људи већ јели посан пасуљ или свадбарски купус. Нису баш сви хтели да једу, имали су нешто у својој режији. Организатори и домаћини су јели на самом крају. Тако да смо и пре 18:00 сати кренули назад за Београд.

Већина људи је задовољна са трећим Колубарским маршом, из простог разлога што нас је време послужило, а лепа пририода односно пејсажи су само појачавали угођај. Било је и коментара да је ово било напорно. Могуће, само не треба заборавити једну ствар.

Онима, због којих ми данас постојимо, није било тешко 29 таквих дана изгурају по далеко лошијем времену... и још победе непријатеља, а ми треба да кукамо ко бабе за један дан леп дан у природи.

Запитајте се сами: Су чим ћете пред Милоша и Живојина?

Милан Чучковић
12.12.2016.

Јуче смо обишли један од љепших крајева Републике Србије, и то с намјером да, као потомци јунака са Мојковачке битке, одамо почаст херојима, који су учествовали у Колубарској бици 1914. године.

Препјешачили смо готово 20 км, а умор нас није могао савладати, јер смо били ношени, заиста несвакидашњим гостопримством и топлином, коју су нам приредили домаћини. Нарочито нас је изненадила једна група тинејџера из Ужица, који су били са црногорском заставом! 

Мојковац и Црну Гору смо репрезентовали на најбољи могући начин и позвали смо све присутне, да за Божић буду наши гости и осјете прави дух нашег великог празника, марширајући заједно до Бојне Њиве.

Мојковчани
12.12.2016.

Дејан Пиљак
13.12.2016.