Живот под турском окупацијом од 15. до 19. века нимало није био лак, јер је сваки турски ага, бег, паша, субаша имао неограничена права над сиротињом рајом која је била потлачена и није имала право да било шта каже, а камоли да се побуни... за погрешну реч или поглед Срби су губили главу.

Тачније, у деценијама после Косовске битке 1389. године србска држава је дефинитивно престала да постоји, а србске земље су постале Турска, односно турски санџаци и вилајети. Била је то уствари клетва краља Стефана Дечанског која је бачена на државу, народ и потомке његове јер је био ослепњен од свога сина цара Душана Силног. Тако су векови пролазили на Балкану под турским зулумом и пљачком.

Турци су одводили србску децу у Стамбол односно Цариград, где су их васпитавали и обучавали у исламском духу стварајући од њих посебну војску - Јањичаре. Поред тога, сваки србски сељак је морао трећину свог приноса да преда турском аги, али и да своју тек венчану жену преда на прву брачну ноћ. Забрањено је било масовно окупљање, а изузетак су биле крсне славе.

Више пута се дешавало да Срби подижу устанке, али то је било локалног значаја и недуго после и крваво угушено. Турци су побуњене Србе за одмазду углавном набијали на колац. И све тако до почетка 19. стољећа, док се није на историјској сцени појавио један грмаљ, тј. громада од човека који је био преко два метра висине, плећат, са десном руком мало сакат, али свако најбољи међу Србима и за ралом и за кубуром.

Била је то једна ванвременска личност коју су хајдуци и харамбаше изабрали у Орашцу на Сретење 1804. године да их води.

Ђорђе Петровић постао је тако Вожд Србије! Повео је своје хајдуке и народ у борбу за ослобођење од турског зулума. Никада на бојном бољу није имао бројчану надмоћ, а ни техничку опремљеност, али је имао домишљатост и умеће правог војсковође који је више пута ојадио турске војнике, да су се они давали у панични бег као на пример на Мишару, Делиграду, Иванковцу... Многе турске паше и аге су дрхтале на сам спомен његова имена, зато је и добио надимак Карађорђе.

Према својим подређенима био је јако строг, да је убијао сваког оног за кога се докаже да је пљачкао сиротињу, силовао девојке или пак урадио нешто наопако. Једноставно код њега је била гвоздена дисциплина који је као такав и требао побуњеним Србима. Увек је ишао први.

Његова устаничка држава је опстала све до септембра 1813. године када је услед разних геостратешких и политичких одлука које су биле неповољне по нас дошло до слома устанка... а он сам морао да пребегне у Срем (тадашња Хазбуршка монархија).

Иронијом судбине, Карађорђе није погинуо од турске руке, већ од србске и то у јулу 1817. године у селу Радовање код Велике Плане. Оно што је најважније код Карађорђа јесте што је дао наду свом народу да могу да се боре и да добију коначно своју државу, а што се остварило након Другог србског устанка који је водио Књаз Милош Обреновић...

*   *   *

Данашњим Србима историја је небитан предмет, који силом прилика мора да учи у школи.

Жалосно је што и ретко ко од наставника жели да деци која желе нешто више да сазнају да им испричају, да их поведе на неко историјски значајно место. Да заправо кроз приче деца осете понос, да им се развија та родољубива клица.

Трагично или не... данас ће Србљи да вам наброје као од шале први тим неког иностраног ногометног клуба, пре него десетак војвода Првог устанка.

Иако ти страни играчи за нас односно наше постојање нису битни колико ни зрно грашка, а војводе и јунаци Првог устанка су заслужни што ми данас постојимо... што имамо наша лепа имена, што смо остали Срби.

Баш зато да би осветлили пут међу Србљима, да одвојимо битно од небитног, да би нашим делима показали поштовање према славним прецима основали смо пре 3.5 године удружење Србски Светионик. Већ у мају 2017. године покренули смо тј. обновили некадашњи Чегарски марш у Нишу... а ове године смо дошли на идеју да покренемо Сретењски марш, односно ходочашће од Орашца до Топле у дужини 17 км.

Свакако километража довољна да марш буде приступачан и најмлађима, а два места као што су Орашац и Топола довољни да одржимо историјске часове.

Објавили смо најаву за коју се мало ко пријављивао, али нама бројност није никада била пресудна, јер ми у Орашац нисмо кренули ради бројности већ ради Вожда... њему на почаст и захвалност.

Било како било изнајмили смо један комби за пристојну суму новца и кренули из Београда. А за нама и група из Ваљева, Крупња, Лајковца и Уба... пре свих, пре ране зоре покренуо се и југ Србије: Ниш и Врање... на крају и Румљани.

Владо Павићевић са својом групом је посебно стигао јер је он у комшилуку. Јутро јест било мало похладно, али смо знали да ће се сунце касније разгалити.

Скуп је био заказан за 07:30 сати, тако да смо сви на време дошли у Орашац... Обиђосмо Марићевића јаругу, а после дођосмо до споменика Вожду Карађорђу испред оближње школе. Председник је поздравио присутне и захвалио се на доласку...

Они најмлађи су добили прилику да положе венац на споменик славном јунаку. Након тога је Александар Алемпијевић, резервни официр Војске Србије одржао први историјски час за тај дан. Причао је управо о томе шта је претходило устанку, како је он текао и на крају како се завршио.

Нешто после 08:30 сати смо кренули полагано према Аранђеловцу уз консултације са Пеђом из Ваљева у колони тротоаром. Није то далеко, а ми смо развили и заставе: Чегарска бригада, црвено-плаво-бела тробојке, Гвозденог пука, Србског Светионика и др. Зоки Врањанац је био позади са колегом Сркијем, па су они били будно зачеље.

Мићан се бунио мало што њега увек западне барјак СРБС-а, али шта да се ради... На Колубарском маршу пре два месеца није био, тако да је сада морао да одужи дуг удружењу. Алимпије је имао барјак који му је Трајче омогућио... Горан је овај пут имао добру машину, па је сликао онако како Бог заповеда.

После неког времена Мићан је ради здравствених проблема морао да одустане па нам је Емина ту помогла што је превезла њега и још две жене се пријавише да хоће са њима. Ми смо имали једну добру паузу на ливади код Кружног тока, где смо одморили више од пола сата... док нас је сунце онако мајчински грејало на крај зиме.

Настависмо даље, поред коловоза све према Тополи. Нисам ни знао да је Василија у колони певала песмицу "Ми смо деца неба"... Штета што нисам био тамо, прилике су налагале да морам бити напред, на челу. Време је било идеално, да смо плаћали, овако не би смо добили.

Већ на уласку у Тополу нас сачекала патрола полиције који су само председника зауставили да питају треба ли каква помоћи који је повод шетње. Нису нам правили проблем, већ су и помогли око једног преласка на пешачком прелазу. Тако да смо ми већ око 14 сати стигли у цркву Пресвете Богородице коју је Карађорђе подигао 1811. године.

Ту нас је црквењак лепо дочекао, а ми смо имали и програм код споменика Карађорђу.

Прво је Сташа отпевала химну "Боже правде", она права изворна варијанта где се спомиње краљ... затим је Александар Алемпијевић одржао други историјски час у коме је причао о лику и делу самог Вожда Карађрођа. На крају су додељене и медаље оним најмлађима: Вуку, Василији, Ангелини Павлу и Богдану...

Ако вам кажем да је дечак Богдан Миљковић са својих пет година старости препешачио овај Сретењски марш, тешко да ће ико веровати, али вама за размишљање за догодине.

Тиме је наш званични део био завршен, а ми смо после разговора и послужења превозом се упутили ка ресторану "Излет", који иначе недељом не ради, али су нама учинили услугу, тако да је сваки учесник добио пасуљ са кобасицама, по мени одличног укуса.

Газди Филипу једно велико хвала и његовом особљу.

Тада се дешава и нешто неочекивано добро... а то су поклони за Србски Светионик од Ивана Карића, човека из Обреновца који је већ пар пута био на нашим дешавањима. Извади човек две књиге биографију о Карађорђу, аутора Луке Мичете, као и Карађорђеву заставу (реплика наравно) у лукс паковању.

Стварно нас из СРБС-а је све задивио, тако да све похвале за Ивана и надам се да ћемо опет походити стазама славних предака.

Најпосле се разиђосмо свак на своју страну... У Београду смо били око 18 сати. Можда малкице уморни, али свакако срећни јер смо посејали једно семе које ће наредних година тек да клија. А даће Бог да се скупе родољуби из других србских земаља, да нам долазе и најмлађи у Орашац, не ради нас, већ ради славних предака, ради Вожда који ће што рече Алимпије, како векови буду више пролазили све више да сија и обасјава нам пут.

Милан Чучковић
18.02.2018.

Хвала вам свима! Ово остаје као посебан печат у нашим животима.

Нуде ми јуче храну док сам ходала. Ја им кажем:  "Људи, каква храна... ово сунце, ови људи, ова шетња, то је моја храна". И да покушају да ставе на папир колико то све кошта, узалуд покушавају, јер све ово НЕМА ЦЕНУ!

Сташа Митић
18.02.2019.

Лепо је било. Леп и добар говор у Орашцу. Брат Александар Алемпијевић је све лепо испричао: кратко и јасно, необично... оно што ретко ко зна.

Пут није био напоран, можда мало досадан, али је требало носити путем све оне заставе да нас види народ. Завршни говор у Тополи је такође био добар. Медаље за најмлађе пун погодак. Мој Павле памти сваку ситницу, добро процени свакога.

Немогуће да му промакне било шта. И он је као и Богдан (са пет година) прошао исту километражу. Све у свему: Богу хвала!

Неће Бог оставити земљу нашу јер се у њој чува вера Православна. Тако да има наде.

И Сташа са ћерком се труди и бори. Треба узнети молитву за њену породицу. Шта год да вам треба изаћићемо у сусрет.

Догодине у Призрену!

Александар Миљковић
19.02.2019.