Почетком новембра месеца 1918. године, србске трупе су ушле у престолницу Краљевине Србије - Београд, која је после три године окупације од немачких и аустро-угарских снага, постала слободна.
Јединице Прве србске армије, под командом војводе Петра Бојовића су имале преко 5.000 погинулих војника у тим борбама, али су оствариле тако веома значајну победу не само за своју домовину, већ и за савезнике, односно Силе Антанте.
Безмало век касније, односно 98 година, да будем прецизнији, ситуација је најблаже речено поражавајућа. Исти ти савезници са којима смо ратовали скупа против окупатора сада су се удружили са тим окупаторима...
Јужнославенски народи са којима смо одмах по ослобођењу ушли у државно-правну заједницу названу - Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, а касније Југославија, је опстала свега седам деценија, па се све срушило као кула од карата. А да не говорим, како су и ти наши "братски" народи, такође удружили са окупаторима, прво у Другом светском рату, а онда и у последњој деценији 20. века.
Тако да сви ти напори наших предака бачени у воду.
Можда читава ситуација не би била толико трагична да су Србљи сачували националну свест и да нису потпали под јак утицај прозападне културе, па пишу туђим писмом, слушају туђу музику, дража су им страна обележја од својих и др.
Ретки су појединци и удружења која не спадају у ову групацију, а међу њима и Србски Светионик. Из простог разлога што од самог оснивања, покренули смо и помогли пуно манифестација и дешавања која би требало да разбуде Србље и зауставе суноврат коме сада клизимо.
У то име, крајем јула месеца ове године нам се родила идеја у глави о покретању марша који би направили у част јунака који су својим животом плаћали наше постојање и слободу пре 98 година, када нам је ослобођена престолница.
Међутим, како смо ми у августу и септембру са удружењем имали пуно акција и дешавања, то смо тек средином октобра кренули у реализацију ове идеје.
Највећи проболем нам се јављао због администрације, јер Београд као метропола има већ годинама фрку са гужвама у саобраћају. То нас је мало и плашило, али свеједно, нисмо имали шта да изгубимо. Требало је уплатити новац за градске таксе, са шансом да те потврде и одобрења не добијемо?!
Међутим, онај ко не рискира, тај не профитира. Морали смо се обратити на 10 адреса... Секретаријат за саобраћај, Управи полиције, свакој општинској полицијској станици где смо пролазили и др. Добили смо потврду да можемо ићи тротоаром, с обзиром на мали број очекиваних учесника.
Тако да смо са малим закашњењем и најавили овај Београдски марш. Био је то уторак, а ми смо марширали у недељу, односно данас.
Иако је релативно велики број људи чуо, односно имао сазнање да се овако нешто дешава у сред Београда, мене је највише изненадило да не кажем поразило размиљшање једног београдског просветног радника, који је својој колегиници из унутрашњости одговорио да он не може да учествује у томе, а поготово да не може да доведе децу из школе.
Његови су страхови били такви да на овом маршу може да дође до инцидената (!?) да не кажем уличних нереда, јер је на нашим порталима у најави марша писало да су навијачка и страначка обележја забрањена, као и алкохол... па да он може код директора однсно Министарства просвете сноси одговорнст, ако се тако нешто деси...
За својих три и по деценије живота, морам да признам да нисам чуо тако параноичну нити пророчку изјаву.
Када нашу децу нема ко у школи да научи неким традиционалним вредностима, онда и не треба чудити што нас учитељица живота сваки пут тера на понављање лекција.
Елем, да се ми вратимо на недељу 6. новембар 2016. када смо ми посејали семе, које тек треба да клија, на срамоту свих оних, којима је најважније да 10. у месецу легне плата.
У 07:00 је било заказано окупљање испред Новог гробља, у Рузвелтовој улици бр. 50. Тамо су нас већ чекали полицајци, вероватно из СУП Палилула и Управе полиције Београда. Људи су стварно били коректни и на висини задатка.
Организација јесте мало каснила, из техничких проблема које су наши чланови преко Саве имали. У сваком случају прискаче у помоћ Бане, па смо успели да се исчупамо. Тако смо првобитно отишли до споменика ослободиоцима Београда 1918. године.
Ту смо положили венац, док нам је Предраг Павловић из Удружења поштовалаца ослободилачких ратова 1912-1918, одржао историјски час о ослобођењу Србије и Београда у Првом светском рату.
Како нисмо имали много времена, то смо обишли само капелицу војводе Радомира Путника, а онда у цркви Св. Николаја запалили свеће.
Кренули смо нешто после 08:00 сати, Рузвелтовом улицом, са леве стране, јер је то било тако и пријављено, а тај део припада градској општини Звездара, до Вуковог споменика. Прелазимо у булевар краља Александра, па лагано идемо до Правног факултета, где скрећемо лево у Београдску улицу. Тако смо избили на Славију.
Морам да признам да нас је већина суграђана чудно посматрала, али је било и неколицина оних који су нас поздрављали из аутомобила, као да се знамо 100 година. С обзиром да је нас у колони било мало, свега 12 чини ми се, то је и сам бата Коле алудирао ко се како крстио и пристао на ову работу са нама...
Aли уистину, ја сам, само да се зна, ту њему испуњавао неку давнашњу жељу... од прошле године.
На нашем путешесвију зауставили смо се код храма св. Саве, нашег духовног оца и Карађорђевог споменика на Врачарском платоу. Направљена је једна сличица, као захвалност за доприносу борби за србски национални идентитет. Мало даље смо такође направили малу паузу да сликамо споменик који је краљ Александар Карађорђевић направио својим трећепозивцима.
Нешто после девет сати стигосмо на Аутокоманду, где је било дилеме правити или не паузу. Како није било превише уморних, кренусмо даље. Тако смо прошли поред стадиона, па кроз бањичку шуму избили до Трошарине, односно цркве св. Василија Острошког, на Бањици. Ту јесмо направили малу паузу. Прилика да се нешто презалогаји и попије воде. Добијали смо преко телефона поруке охрабрња од нашег Мићана, Шабчана и Ужичана.
Настављамо даље...
Уским тротоаром ишли смо кроз Булевар Ослобођења, који се наставио у Авалски пут. Стигосмо око 11:00 сати у Јајинце. Прошли смо тако и поред кућа и камиона наших другара. Сваки је био заузет својим обавезама. Ово је крај Београда који има породичне куће са двориштима, тако нас је приметио велики број паса, који су дигли узбуну. Додуше Зоки се није плашио, јер је био с ове стране ограде... односно на путу.
Бата Коле је помагао око барјака, али морам да признам да је био нешто кисео већи део пута, рекавши да га ништа не питам, а још мање сликам. Хм... Цуретине Мина и Милена нису биле намргођене, већ расположене за диван и шалу. Станко је углавном био на челу колоне, али је и сликао и снимао видео материјал.
Поред њих две имали смо још три, односно две цуре из Панчева, једна Биља, друга Сандра, а трећа нешто раније утече. Ове две Банаћанке су у доброј кондицији, јер се рекреативно баве планинарењем и већ се пријавише за трећи Колубарски марш.
Марко нам је помагао за ношење барјака, а познамо се још са Кајмакчалана, када смо били пре месец и по дана. Чича Милорад, такође нас је напустио раније, јер је имао обавезе, али и пређашњи дан му је био напоран. Драган нам је био незаустављив и у одличној форми.
Пред крај марша он је показао да је ово за њега била шетња, што би чувени Гвозден из филма "Лепа села лепо горе" рекао за своје пешачење 350 км. Тамо на циљу, сам видео како се Зоки зноји ко да је у Сахари, мада усистину било је овај дан 20'С, што је неприродно за новембар месец.
Тако смо ми и пре планираних 14 сати стигли на врх Авале, где нас је чекао Бане, који није могао себе ни да замисли да оволико пешачи, али његово сликање одозго је било од користи.
Остаје ми само жал што су нас све обавезе одвукле кући, а био сам рад да частим ову екипу горе на Авали бар са пићем, ако не и са ћевапима, јер су стварно то заслужили. Не само што су препешачили задату туру и помогли да ова идеја заживи, већ што стварно нису правили никакве проблеме, било их је милина предводити.
Захваљујем овим путем и припадницима СУП Београд, који су нам стварно били од помоћи током марширања.
Нама је ово почетак што се тиче Беоргадског марша, догодине ће ово бити далеко боље урађено, али уједно и један добар тренинг пред 11. децембар 2016. када идемо сви у Љиг, на трећи Колубарски марш. Пријаве су већ почеле код Станка.
Овај марш је специфичан по томе што је транспарент ВАША ДЕЛА СУ БЕСМТРНА, са ликовима Јанка Вукотића, Петра Бојовића, Живојина Мишића, Степе Степановића и Радомира Путника, доживео своју премијеру.
Милан Чучковић
06.11.2016.