У ратовима 1990-их на простору бивше Југославије, када се та држава распадала под утицајем унутрашњих сепаратистичких фактора, али још више и спољашњих, који су долазили из Ватикана, Лондона, Берлина, Вашингтона, Брисела, Париза... дешавале су се многе невоље јер зло рата и јесте у тим несрећама, када обични људи губе своје најмилије, било очеве, мајке, ђедове, баке, синове, кћери, ујаке, стричеве, тетке, комшије, пријатеље, кумове... цркве, где су крштени, имовину, коју су генерације стицале тешком муком.
Оно што у тој нашој балканској невољи везује породице Тепић и Мирковић јесте касарна Југославенске Народе Армије "Божидар Аџија" у Бјеловару и кобни дан 29. септембар 1991. године. Тог дана дошло је до кључања... јер су хрватски нападачи - зенге хтеле по сваку цену да заузму касарну и њено складиште муниције у Беденику. Војник Стојадин Мирковић Цоле и његов мајор Милан Тепић то нису дозволили. Један је погинуо у оклопном транспортеру, а други активирајући прекидач који је дигао 170 тона експлозива у ваздух. Тако су обојица узлетели на небо... одлетели су у легенду!
Породицу Мирковић сам имао прилике да упознам стицајем околности прошле године, када сам боравио у ваљевском крају, па ми се неким чудом указала прилика да посетим село Горње Лесковице, у срцу Шумадије. Касније сам још једном био тамо пролетос, када је падала нека киша, али свеједно, то мене и другаре није спречило да посетимо Мирковиће, који су нам се искрено обрадовали.
Када је Удружење ратних добровољаца 1912-1918 објавило да ће бити 27. септембра 2016. организована у Дому војске Србије, промоција књиге под насловом "Хероји отаџбине", коју је написао Новица Пешић, у мени није било дилеме да ли ћу ићи или не. Било је само питање колико ћу људи да поведем.
Тако да су поред Србског Светионика, дошли и наши пријатељи из Ћирилице, Крајинаде, личког удружења Завичај и др. Мени је било криво што није још људи дошло, иако је та велика сала у Дому војске била пуна ко кутија шибица. Тражило се место више. Дошли су школски другови Тепића и Мирковића, рођаци, припадници Војске Србије, генерали...
Ми што радимо преко Саве смо мало и каснили, због гужве у саобраћају, али ипак стигосмо на време. Поздрависмо се са познатим људима, а ја нисам издржао, већ одох до првог реда, да поздравим тета Анку, Цолетову маму. Обрадовала се, а тек када је видела нашу нову мајицу, посвећну Милану и Стојадину, само што није заплакала... Она ме упозна и са Тепићима: Драгицом, Александром и Тањом. Није било времена за неку дужу причу, јер је промоција већ требала да почне. У недостатку свог фотоапарата, узех Станкову камеру.
Програм је почео са глумцем из Србског Народног позоришта у Новом Саду, који је у кратким цртама описао шта се дешавало у Бјеловару 29.9.1991. и како су Мирковић и Тепић постали нови Синђелићи и Обилићи.
Затим су на сцену су ступиле чланице етно групе "Смиље"... оне су врхунски отпевале србску химну "Боже правде" и "Ој Србијо мила мати". После поздравних говора домаћина и издавача, чули смо и гусларе који су опевали Тепића, јер гусле јесу део наше јуначке традиције и историје. Онај ко уђе у гусларске песме, тај је отишао у легенду.
Поред њих, добили су прилику на сцени мушка певачка група КУД "Петрова Гора". Они су певали у два наврата... стихове о Дрини, кичми србског рода, и наравно о Милану Тепићу, његвој планини Козари.
На самом крају промоције обратио се и аутор Новица Пешић, који је говорио ко му је највише помогао да књига угледа светло дана.
А да све буде врхунски, поново су на сцену изашле "Смиље", те отпевале песму Карађорђевих ратника "Востани Сербије, давно си заспала", која је уједно и химна нашег удружења, што нас је посебно обрадовало.
Када је све завршено, попричао сам за кратко са попричао са породицама и купио књигу. Не сећам се да сам скоро присуствовао некој бољој промоцији. Није дуго трајала, а све што је требало да се каже и отпева, урађено је. Заиста, ово је био видан помак последњих година.
Док се нашој деци намећу измишљени хероји преко холивудске индустрије лажи, наше друштво и држава као да не желе да прихвате стварне хероје попут Милана Тепића, Стојадина Мирковића, Зорана Боровине, Драгише Стефановића, Споменка Гостића, Вељка Раденовића, Милоша Ћирковића, Митра Максимовића, Бошка Перића, Раденка Галинца, Видомира Шалипура и др.
Има их на стотине.
Милан Чучковић
1.10.2016.