Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 22.11.2020 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 314
Јуче: 866
Недељно: 4.511
Месечно: 20.354
Годишње: 253.992
Укупно: 788.207

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у новембру

Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 22.11.2020

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан пети пут

Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 17.11.2019

Извештај са Марша победе 10.11.2019

Извештај из Румуније 03.11.2019

Извештај са концерта "За децу Косова и Метохије" 27.11.2018

Извештај из Новог Сада 25.11.2018

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан четврти пут

Извештај из Сремске Каменице 18.11.2018

Марш победе у Београду 11.11.2018

Стољетније завршетка Великог рата 04.11.2018

Извештај из Степања 26.11.2017

Обележили смо нашу крсну славу Мратиндан трећи пут

Извештај из Сремске Каменице 18.11.2017

Извештај из Дома Војске Србије 17.11.2017

Извештај са другог Београдског марша

Извештај са 62. Београдског сајма књига

Концерт Појаца у Дому синдиката 26.11.2016

Посета србској Атини 18.11.2016

Извештај са првог Београдског марша 06.11.2016

Извештај са промоције књиге Саве Штрбца 1.10.2015

Стазама јасеновачких мученика 2015

Извештај са парастоса жртвама Откоса 31.10.2015. у Београду



22. новембар 2020.


Извештај са помена за вуковарске жртве и борце 22.11.2020


На ушћу речице Вуке у велику реку Дунав постоји и град Вуковар. Место које се географски налази на тромеђи Славоније, Срема и Бачке, три србске равнице.

Да се не завлачимо превише у прошлост, али за почетак приче је јако битно рећи да су Срби вековима присутни на овом простору, а доказ тој чињеници јесте културно-историјска баштина, али и православне светиње које су зидали наши преци. Знам да ово није баш пожељно писати да се наш западни комшилук не би наљутио, али зашто би икога вређала чињеница да је у центру града Вуковара подигнута православна црква Св. Николе чак 1737. године, а мало даље у селу Бршадин још 1710. године исто православна црква посвећена Св. Архангелу Гаврилу.


Православни храм Св. Николе у Вуковару

 

Управо тада почетком XVIII века у Вуковару је рођен и почео да ствара велики сликар и песник Захарије Стефановић Орфелин. Наравно, поред њега било је још родољуба који су деловали у тадашњој аустроугарској покрајини Славонији која је обухватала и цели Срем.

Иако су били окупирани Срби "пречани" од Хабзбурговаца, они су чували свој идентитет, што говори и оснивање СПД "Јавор" 1869. године. На свим свечаностима и значајним догађањима у том делу бечке царевине чуо се пој србског мелоса.


Пјевачи "Јавора" 1930-их

Вуковарски Срби, као и остали Срби некадашње Војне Крајине су мобилисани 1914. године и послати у рат, на Србију, на Русију и на Италију. Један део је интерниран у аустроугарске логоре од Босне па до Бохемије. Завршетком Првог светског рата, србски војници након пробоја Солунског фронта,  новембра 1918. године су ослободили читаву Славонију, док су вуковарски народни трибуни дошли у Руму 24. новембра на Народни сабор да прогласе присаједињиње Краљевини Србији.

Највећа жалост се десила 1939. године када је овај крај сврстан у ткз. Бановину Хрватску, односно под власт Загреба. Тада су чак избиле демонстрације против одлуке Владе коју су предводили Драгиша Цветковић и Влатко Мачек. Тих година је и чешки индустријалац Јан Бата отворио фабрику обуће у Борову што је привукло доста људи из руралних делова земље.


Меморијални комплекс Дудик који опомиње

Када је отпочео Други светски рат априла 1941. године, југославенска краљевина је уништена и раскомадана, док је Вуковар ушао у састав усташке НДХ. Цели овај крај је четири године трпео невероватне злочине геноцидних размера од хрватских усташа потпомогнути римокатоличким фратрима, а највеће стратиште је било Дудик. Народ се подигао на устанак који су предводили опет Срби: Богољуб Вукајловић Лала из Боботе и Васо Ђурђевић зв. Турчин из Бршадина који су погинули 1943-1944.

После 1945. године, удбашки ескадрони смрти су хапсили "неподобне и непослушне", па је један део родољуба завршио на Голом Отоку и другим логорима.


Армија запослених боровских радника

Шездесетих и седамдесетих година 20. века дошло је до велике индустријализације и развијања друштвених комбината (Вупик, Вутекс, Борово итд.), па је настала потреба за новим отварањем радних места. Штавише, ни културно-друштвено-спортски живот вуковарске општине није заостајао за великим југославенским метрополама, напротив.

Вуковар постаје град будућности 1980. године.

На самом почетку 1990. године, као и у свим крајевима бивше Југославије осећала се економска криза. То је била прилика да ликови сумњивих намера и прљаве прошлости (Томислав Мерчеп, Благо Задро и сл.) испливају на површину и почну да роваре и подривају систем. Иако је странка ХДЗ у вуковарској општини потучена до ногу на изборима, јер су добили свега 26% гласова, они су у пролеће 1991. године силом запосели локалну власт. Одмах је кренуо застрашујући терор према Србима и њиховој имовини од стране хрватских екстремиста који су месецима раније добили лако наоружање. Упадали су у србска села и нападали мештане.

Иако су јединице ЈНА у почетку биле некакви "миротворци" и тампон зона, врло брзо су се и они нашли на удару од хрватске паравојске. Тада је запрочет и рат у овом делу авнојевске Хрватске. Требало је 80 дана да јединице ЈНА ослободе Вуковар и Борово.


Жртве које су временом девалвирале: убијени Вуковарчани

Стотине Срба је током седам месеци у вуковарском обручу убијено, највише цивили: Јован Јаковљевић, Милица Врачарић, Стеван Инић, Младен Мркић, Даринка Грујић, Љубан Вучинић, Жељко Паић, Мирослав Чечавац, Зорица и Зоран Павловић итд.

Највећи део хрватских паравојника који су окрвавили руке су похапшени и изведени пред Војни суд у Београду, где им је наредне године суђено. Невоља је што су они у ткз. Панићевој размени "сви за све" у Неметину крај Осијека 14. августа 1992. године пуштени на слободу. Неки чак и награђени од Фрање Туђмана, хрватског председника.

*  *  *

Гостујући на Радио Слово Љубве пре неки дан, Отац Јован је позвао слушаоце тог београдског православног медија да дођу на помен за невино пострадале србске жртве које су убијене у Вуковару, Барањи, Подунављу, Западном Срему и источној Славонији. Његова реченица ми и данас одзвања:

- "Ми смо тај бедем који треба да буде брана
једностраном приступу сећања на жртве".

Шта је заправо свештеник хтео да каже?

Скоро три деценије након рата и ослобођења вуковарског краја слушамо само о хрватским жртвама и термине као што су "агресија", "ћетници", "окупација" и сл. Нажалост и у Републици Србији. Гледамо већ годинама у београдској Кнез Михаиловој улици натписе на транспарентима "Памтимо Вуковар" за сваки 18. новембар.

У сваком рату постоје жртве, али зашто су неке жртве вредније од других? 

Зашто не смемо да оплакујемо своје жртве, да им палимо свеће? Може ли тог дана молебан и парастос преносити национална телевизија коју плаћамо сви?

Да ли би то нарушило билатералне односе са Лијепом њиховом? Верујем да би, јер би прича о србским жртвама довела до два велика резултата, две тектонске промене.

Прво, до тога да се из фиока изваде две деценије старе оптужнице против злочинаца, самим тиме би се открио и ланац командовања тј. вертикала удруженог злочиначког подухвата, који је поред Вуковара постојао и у Госпићу, Карловцу, Сиску, Осијеку, Славонском Броду, Вировитици, Задру, Сплиту... Друго, што би се бацила љага и срушио мит ткз. Домовинског рата. А сви они који су четврт века уживали повластице би преко ноћ остали без тога. Зато је оваква ситуација каква јесте.

Но и поред тога удружење Србски Светионик од самог оснивања се бори за здраву националну свест, оживљавање славних предака и за стварање културе сећања. Како смо прошле године одржали помен и молитвено сећање за жртве вуковарског краја, тако и овог новембра.

Недеља, преподневни сати, Гавриловски храм на београдском Топчидерском брду. Храм није био препун из више разлога, али свакако да су мере Владе Србије још увек на снази. Ми смо принели жито и свећицу.

Свештенство овог православног светионика предвођени Оцем Илијом, старешином, служило је прво литургију, а онда у наставку и помен жртвама, као и за недавно упокојеног поглавара Србске православне цркве.

Након помена, Отац Јован је одржао пригодну беседу испред иконостаса говорећи окупљеним верницима неколико ствари. Прво о временима за које се мислило да су нестала још 1980. године, у смислу пријављивања комшија ко слави крсну славу и сл., у контексту епидемилошких мера које некима омогућавају да пређу сваку границу пристојности; друго, о начину како да се ода почаст Патријарху Иринеју; и треће- о памћењу и сећању на србске жртве у Подунављу из 1991. године. Свака му беше на месту или како би рекли "ка Његошева".

Тако се и заврши молитвено сећање за наше сународнике чије душе лете изнад Балкана већ 29 година. На заборав немамо право, а ово смо организовали због живих и због мртвих. Да се памти и не понови никада и никоме.

 

Милан Чучковић
22.11.2020.



РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ХРВАТСКОЈ 1990-их ГОДИНА

Вуковар - Госпић - Бљесак - Олуја - Грубори - Медачки џеп - Сисак - Миљевачки плато

Радосављевић - Бојан Весовић - Бјеловар - Плитвице - Паулин Двор - Масленица

Породица Зец  - Рокнић - Олујић - Божићни Устав - Книн - МалешевићКорански мост

Караџићево - Логор Лора - Логор Рибарска колиба - Осијек  - Афера Шпегељ - Максимир

Задар - Откос - Оркан - Удбина - Слободан Зуровац - Логор Керестинец - Пакрачка пољана

Вариводе - Дан устанка - Борово Село - Књигоцид - Книн је пао у Београду - Јесење Кише

 



Посећено је: 129  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






GAVRILOVSKI HRAM   VUKOVAR   HRVATSKI ZLOCINI   PODUNAVLJE   SREM   SLAVONIJA  
DEVEDESETE   PARASTOS   TOPCIDER  


























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!