Извештај са петог Колубарског марша 09.12.2018

Акције

10. децембар 2018.

ИЗВЕШТАЈ СА ПЕТОГ КОЛУБАРСКОГ МАРША 09.12.2018

Кажу да сила Бога не моли, али да Бог силу не воли видело се током Првог светског рата више пута... на Сувобору, Мојковцу, Церу. Када су наши прадедови побеђивали Аустроугаре попут Давида против Голијата.

Бечки двор се по сваку цену намерачио да уништи Краљевину Србију почетком 20. века, јер је пре тога већ присвојио Босну и Херцеговину 1908. године, која је тада имала преко 75% становништва Срба православаца. Србија и Срби су сметали Хазбурговцима на том чувеном пут ка Истоку (нем. "Drang nach Osten"). Почели су у Бечу да се кују планови како да у што краћем року изведу напад и покоре један бројчано мали и слободољубиви народ. Пропаганда против Србије им је била веома јака и на све стране су ширили неистине о Србима.

У Сарајево крајем јуна 1914. године бива послат аустријски надовојвода и престолонаследник Франц Фердинанд јер у Бечу га нико није волео. Знали су Хазбурговци колико је гнева у босанско-херцеговачким Србима јер је њихов терор и страховлада само заменила оно што су столећима спроводили Турци Османлије. Рачунало се на то да се Фердинанд не врати назад. Пар година раније основана је револуционарна организација Млада Босна, коју су чинили млади србски родољуби чији је основни циљ био ослобађање од завојевача и уједињење Срба у једну државу. Управо су ти младићи извршили Видовдански атентат на Франца Фердинанда и његову жену у Сарајеву.

Бечком двору је то одлично послужило да оптужи Србију и да пошаље ултиматум Влади Краљевине Србије са непристојним понудама. Како је србска Влада то одбила 28. јула 1914. године аустроугарска Влада објављује Србији рат. Одмах на србску страну стаје Царска Русија и Краљевина Црна Гора.

Балканска аустроугарска војска коју су сачињавали претежно Хрвати, Словенци, нешто мање Срби и Аустријанци и Мађари највише у официрском кадру средином августа 1914. године креће у свој први удар на Србе које су напали у Мачви и Поцерини. Почињени су стравични злочини над србским цивилима, нису поштедели ни децу. Србска војска иако слабије опремљенија и бројчано слабија креће у одбрану своје земље и нејачи. Церска битка се водила 12 дана, када је Друга србска армија извојевала победу под командом војводе Степе Степановића, што је била и прва савезничка победа у Великом рату.

Други удар је уследио на Гучеву и Мачковом камену септембра 1914. године, где су вођене крваве битке, а србска војска опет слабија успева да задржи Аустроугаре. На другом делу фронта у Срему, лоше је прошла србска инвазија преко Саве. Паралелно са тим војним операцијама аустроугарске власти у Босни хапсе виђеније Србе у страху од устанка и помоћи матици. Формирано је 20 концентрационих логора: Нежидер, Добој, Јиндриховице, Маутхаузен, Велики Међер и др.

Трећи удар на Србију почео је 16. новембра 1914. године када је започела и чувена Колубарска битка на фронту дугом преко 160 км, од Београда до Бајине Баште. Две недеље је трајала аустроугарска офанзива, која се завршила освајањем Београда.

Врховна команда србске војске и даље не прихвата капитулацију, већ шаље громовника у својим редовима легендарног комаданта Живојина Мишића, сељачког сина из Струганика, да заустави макар дезертерство које је било изражено. Живојин Мишић је познавао одлично и терен и менталитет србског војника, тј. србског сељака. Време је било битан фактор, а муниције још мање.

Управо Мишић зауставља бежање србске војске које је претворио у стратешко повлачење, рачунавши да ће непријатељи да се заглаве у блату Колубаре, што се и десило. У међувремену, он је одморио војнике, добили су и муниције, која је прерађена у Крагујевцу, оно што су нам Французи послали 2.5 мм већег калибра... добили су и дупле порције хране.

Док су Аустроугари радосно парадирали Београдом 2. децембра 1914. године, пославши телеграм о томе како су освојили србску престолницу и да је питање дана када ће србска војска нестати.

Већ наредног дана 3. децембра 1914. године креће силовит контранапад Прве армије да је све прштало. Иако болестан Миливоје Стојановић Брка, легендарни комадант Гвозденог пука ставља се на чело своје јединице која у јуришу осваја брдо Кременицу код Лазаревца, где он гине дан касније. Брдо је освојено, а пук наставља да се бори. Фронт је пукао на више места и србски војници добијају још већи елан и жељу да поразе окупаторе. Већ 15. децембра 1914. године слободних аустроугарских војника на тлу Краљевине Србије није било, само заробљених. Живојин Мишић добија титулу војводе.

Преко 22.000 Срба је изгинуло током Колубарске битке, а преко 91.000 Срба је рањена, док је на аустроугарској страни било далеко више губитака, па су Срби запленили и нешто наоружања. Борбе су утихнуле десетак месеци, а за то време харао је пегави тифус, који је однео на хиљаде живота.

* * *

Наш образовни систем већ деценијама је за читав Велики рат 1914-1918 предвидео свега једну лекцију, веровали или не. Један пасус отпада на Колубарску битку која се водила у јесен 1914. године. Генерације наших ђака су тако одрасле са врло скромним знањем о једној од највећих и најзначајнијих битака новијег доба.

Искрено и ја нисам пуно знао о томе, све док није у лето 2014. године у Републици Србији започело са обележавањем Стогодишњице Великог рата.

Прво смо походили од Шабца ка Текеришу... где ми је у повратку пала на памет идеја да треба направити тако нешто и тамо где се водила Колубарска битка: Љиг, Мионица, Лајковац, Лазаревац... Први Колубарски марш смо успешно реализовали уз помоћ Туристичке организације из Љига, као и наредна три. Касније смо основали удружење Србски Светионик 03.10.2015. године.

У другом Колубарском маршу смо променили маршуту и пешачили чувених 39 км. На трећем смо имали највећу бројност и најлепше временске услове. На четвртом Колубарском је била права зимска идила и један од најлепших маршева уопште.

Тако је дошао на ред и пети Колубарски марш који смо организовали уз помоћ Војске Србије, Туристичке организације Лазаревца и Одбор за неговање традиције Гвозденог пука села Бистрице. Ишли смо ради тога у Лазаревац више пута на договоре јер без обзира на искуство сваки марш је посебан на свој начин.

Пети Колубарски марш је заказан за недељу 9. децембар 2018. године, па су нам се поред Лазаревчана почели јављати да ће доћи људи из Ниша, Лесковца, Чачка, Ужица, Бијељине, Руме, Шида, Ваљева, Требиња, Сокоца, Рогатице и др. Ми смо већ организовали се за један аутобус из Београда и околине.

Наравно било је људи који су и својим аутима долазили у Лазаревац код СРЦ "Колубара". Скуп је био заказан за 07:00 сати, па смо са три аутобуса пошли на Враче брдо. Предводили су нас планинари из ПК "Вис". Ми смо се распоредили, Алимпије, Пеђа и Декић су добили униформе и барјаке, Ђоке, Станко, Мита и ја моторолу да би колона била компактна и да нам се неко не дај Боже не загуби.

Прва мања пауза је била на том Враче брду код споменика и онда смо наставили ка манастиру Ћелије, где су нас чекали комплетна руководства трију општина: Љиг, Лазаревац и Лајковац. Уследио је парастос и после беседа проте, па полагање венаца.

Наставили смо даље наше путешесвије све до брда Човка, место које је током Колубарске битке било права кланица јер је преко 4.000 Срба пало да би Човка остала у србским рукама. Да је пала Аустроугарима у руке, Србија би била уништена.

Ту је била мало већа пауза, положили смо венац, док је Сташа својим гласом занемела све присутне док је певала "Ово је Србија, говоре гробови ратника"...

Наставили смо ка Кременици где нас је чекало новиј дванаест км доброг пешачења. Имали смо табанање по асфалту, блату, ливадама, свуда онде где су вођене борбе пре 104 године. У том пешачењу шале и довитланције су постале нормална ствар... Примера ради, причало се по колони да Чуле има сендвич ко славски колач... затим да је Срки завршио у санитету и сл. Што би рекли стари људи: "Ди су млади ту је шала".

Како је дан одмицао тако су људи били жељни да дођу до циља и седну на обећани пасуљ. Додуше било је и оних који нису веровали у то... Херцеговци, Ристо и Чаки су били главни за песму па су проламали она брда и имали су оне који су им се прикључивали.

Да је добро бити на зачељу говори у прилог једно кратко враћање у рикверц 300м јер неко шипражије ту није било пре недељу дана... Углавном после тога дођосмо до Кременице, тачније ливаде где нас је чекала Војска Србије.

Сачекали смо да се прикупимо и сви заједно запевамо "Марш на Дрину", јер то је песма коју је Станислав Бинички компоновао у част Миливоја Стојановића Брке, а управо је он ту погинуо током Колубарске битке. Прво смо имали пригодан програм, тачније поделили смо две златне медаље: Николини Поповић и Марку Марјановићу, јер је за њих ово био подвиг.

Пеђа је прочитао своју песмицу посвећену Брки и Топличанима, затим се кратко обратио и Миле Лазаревић испред Кременичана. Уследило је сликање и певање "Тамо далеко" од Сташе наравно. А онда се многи преселише под шатор да поједу заслужено пасуљ, а неки и до стола са чајем.

Када је све завршено одосмо до аутобуса који нас превезоше до спортског центра и тамо нам у крпти цркве Св. Димитрија свештеник тј. Отац Марко одржи одличан историјски час. После тога смо поделили поклоне људима из удаљених места, положили венац, и имали рецитацију. За сам крај усликали смо се за једну групну фотографију на степеништу испред цркве.

ВЕЛИКО ХВАЛА СВИМА КОЈИ СУ ОВО ПОДРЖАЛИ, БИЛО УЧЕШЋЕМ, ОРГАНИЗАЦИЈОМ, РЕКЛАМОМ ЈЕР ОВО ЈЕ ПРИМЕР ШТА СЕ МОЖЕ КАД СЕ СРБИ СЛОЖЕ!

Ако ништа друго, бар знамо са чим ћемо пред Живојина!

Милан Чучковић
10.12.2018.

п.с.
Знам да је било пуно оних који су желели да буду са нама: Валентина, Вук, Василија, Зоран, Мирослав, Коле, Мирко, Дејан, Милан... али ето обавезе их спречише.

Све похвале за организацију! Медаље су заслужено добили Николина из Обреновца и наш брат Марко, са којим сам био на ходочашћу на Косову и Метохији!

Живела Србија!

Иван Карић
10.12.2018.

Успешно реализован марш дуг 21 километар, са неколико стотина учесника, поводом 104 године Колубарске битке. Хвала свим учесницима, Војсци Србије и Српској Православној Цркви.

Ово је био диван дан, пун осмеха песме и поноса, са пуно младих, поготово средњошколаца из Ужица. Поздрав за делије из Требиња, људе са Сокоца, Бијељине, Шида, Руме, Ниша, Чачка, Ваљева, Крупња, и др. градова драге нам Отаџбине.

ЦЕНА НАШЕ СЛОБОДЕ
Ту су се наши борили роде
За сваки педаљ Отаџбине
Знајући цену наше слободе
Давајући своје животе.

И последњи свој дах они су дали
Да би потомци слободно дисали
Какве муке су тамо имали
Само кад би потомци знали

Брда ка облацима се уздижу
Тамо и птице од туге ћуте
Попут сабласти туга и магла подижу
Чувају мир јунака који ту леже.

Кад стојиш ту чујеш хук борбе
Као да они и даље на стражи стоје
На Човки гинући они се боре
Да сачувају прагове своје.

И последњи откуцај срца свог
Они даваше, за живот твој
Да данас слободно живиш
У слободи будеш свој.

На хиљаде јунака, свак' је прича своја
На Човки, страдало је као на голготи
Да би реч даље и даље твоја
Чувала на њих сећање и мисли

И не можеш бити себичан роде
Кад је тако скупа цена твоје слободе
Кад' на хиљаде младих људи
Умрло је, дало своје животе.

Нема изговора ваљаног за то
Што се ниси херојима одужио
На сваком страдалном месту
Поново живот удахнуо.

Јер њихове душе јадне
И данас доле сигурно пате
Чекајући неко да им дође
Чекајући да им се врате.

Попут Христа за друге су страдали
Само се опстанку надали
За слободну кућу, род и њиву
Они су тамо попут кише падали.

Предраг Антовић
10.12.2018.

С обзиром да сам овај догађај чекала годину дана, као и увек живот је непредвидив и не знамо шта ће бити сутра, тако нисам смела да се радујем док нисам била на путу за Лазаревац.

Ми смо били прехлађени, али како је Миловоје Стојановић звани Брка могао да стане испред својих војника у грозници, можемо и ми да издржимо један дан пешачења. У Нишу је падала ситна киша то јутро сви спавају, а ми убрзано ходамо до договореног места како би нас Марко покупио. Магла нас је пратила скоро целог пута уз пут је Марко имао позориште у колима. Могао је да чује како некад могу да звуче брачни разговори, са јужњачким хумором путовање никад није досадно.

Спортски центар "Колубара" у Лазаревцу смо одмах нашли, црква Светог Димитрија је блистала на зрацима излазећег сунца. Већ су стигли неки учесници, очекивали смо аутобус из Београда и Шида. Када смо поздравили браћу. Сместили смо се у Лазаревачки градски аутобус и кренули до Врача брда одакле је кренуо марш.

Све је кренуло како треба, окретали смо се да упијемо сваки интересантан призор који нам се нашао на путу. Добила сам два телефона тако да сам трчкарала како би сликала велику колону са вијорећим србским заставама. Било нас је са разних страна. Од браће из Републике Србске до јужњака са Нишаве.

Тако да су песме, шале и догодовштине пратиле цео пут. Прво што нам се нашло на путу био је манастир Ћелије.

Мали, али одише миром. У тишини смо ушли, целивали икону, узели благослов од свештеника који нас је тамо дочекао. Након тога је одржан парастос за све страдале у Колубарској битци. Ту су сахрањени многи изгинули, а посебно у дворишту се издваја гроб Михајла Мићића. На спомен плочи смо положили венац. Искрено за манастир Ћелије сам чула, али о овим појединостима нисам. Тако да сам уз пут много тога научила. Након манастира са еланом смо наставили путешествије.

Следеће стајање било је на брду Човка где је страдало најмање 4200 србских војника. Ту се у шуми једва назирао споменик где смо такође положили венац уз Боже правде и песму Ово је Србија. Мало смо и одахнули а и почели су да се ваде неки сендвичи, негде чух величине славског колача. Ипак узбрдица брзо умара...

Пут се наставља али почиње да буде све теже и теже... како смо одмицали брдо је било све веће а и блато све дубље. Направили смо још једну паузу. И опет наставили да каскамо и да се бранимо од грања које нас је као намерно успоравало. С обзиром да смо деца новог доба морали смо и мало да промрмљамо себи у браду.

Водичи су нам били планинари из Лазаревца који су држали завидан темпо који поједини нису могли тако лако да испрате... па су они бржи морали да чекају оне на крају колоне. Тако се у нестрпљењу да се стигне до циља промашило и кретање... али ту је председник који нас чува и у скоку нас је вратио тамо где треба. Толико брзо је ишао да су поједини преко орања прешли како би га стигли.

Циљ се приближава председник отвара капију, а припадници Војске Србије са шатором и спремљеним пасуљом нас чекају поред споменика, док ми певамо Марш на Дрину! Стигли смо! Споменик Миливоја Брке нас је чекао на небу су се размењивали облаци различитих облика као да су нас поздрављали.

После говора и прелепе песме Предрага Антовића коју је посветио својим прадедовима, председник је пуна срца златним медаљама наградио малу Николину и момка који је без вида прешао цео пут уз одличан темпо. Сви смо били поносни! А сузе радоснице су потврђивале колико нас је овај пут учинио срећнима што смо имали прилику да се на овакав начин одужимо прецима.

Веровали или не ово није крај тек следи црква Светог Димитрија у Лазаревцу као вишња на торти. Лепоту тог храма не могу да опишем, ко може нека га обавезно посети. Испод храма се налази мали музеј тј. крипта који описује како се одвијала чувена Кокубарска битка и спомен костурница где се веровали или не налазе кости и наших и аустроугарских војника.

Тамо нас је чекао свештеник који нам је одржао беседу и историјски час о ономе што се дешавало те 1914. године у Лазаревцу и околини. Посебно изненађење је било што је општина Лазаревац у договору са председником решила да награди оне учеснике који су дошли из далека. Наравно велика је радост кад чујемо да нас посећују браћа из Србске Републике Босне и Херцеговине...

Прозивајући њих ни најмање се нисам надала да ће се и Ниш наћи на том списку. Још увек под утиском историјског часа, помало изморена чујем како председник изговара моје име. Затечена лепим речима и неверицом сам стала испред свих и са кнедлом у грлу отпевала чувену Србкињу. Опет сузе не обичне, те од којих ти се душа лечи и уздиже.

Хвала Вам свима, велика је част бити тамо и доживети све то. То што ти враћа веру и све оно што смо за мало изгубили. Није касно и има наде све док постоје они који чувају све оно добро што су носили наши преци. Још једном свима хвала а прецима нека је слава!

Сташа Митић
11.12.2018.

пс. С обзиром да сам тек почела да стичем искуство са маршева, деси ми се да не понесем баш све што ми је потребно, зато је Софија ту и већ други пут ме избавља из незгоде. Кад би људи били анђели онда би у мом случају то била она. ✨ И сва деца која својим окицама упијају и прате оно што их уче маме и тате.