24. март 1999. године је дан који ће црним словима бити уписан у историју људске цивилизације. Није било први пут да злочиначка алијанса Северноатланског савеза без икаквих одобрења и саглансости напада једну суверену државу, тада Савезну Републику Југославију...
У монтираном "случају Рачак", где се оружани сукоб албански терориста ОВК са јединицама МУП-а Србије, покушао фалсификовати и представити као масакр цивила и тиме добити бар пред јавности западних земаља одобрење за варварско бомбардовање и агресију НАТО пакта на Србију и Црну Гору у пролеће 1999. године.
Шта је заправо био крајњи циљ?
Отимачина свете србске земље, односно велика количина рудних богатстава, коју су западни моћници покушавали деценијама раније да отму преко албанских племена од Срба. Они су то и успели, не зато што су толико моћни, него зато што смо ми нејединствени и изгубили смо национали идентитет у комунистичком и посткомунистичком добу.
За 78 дана агресије коју су шифрованим именом зликовци НАТО пакта назвали "Милосрдни Анђео", не само да су бомбардовани војни циљеви, већ и цивилни... на хиљаде цивила је погинило... убијана су и мала деца, млађа од 12 година, она која нису ни закорачила у живот. Уништавали су нам фабрике, зграде, цркве... Ниш је страховито бомбардован 7. маја, Куршумлија... Алексинац су сравнили са земљом. Сва три моста у Новом Саду су срушена. У Грделичкој клисури погођен је воз пун цивила. Варварин је такође бомбардован 30. маја када је усмрћено десетине цивила...
Једноставно тешко је све то и опистати, мало је један извештај да би се све то побројало... Мало је и десет портала који би све то испратили. Ми смо додуше направили један, посвећен нашим страдањима: zlocininadsrbima.com. Има тамо посебна страница која прати Бомбардовање СР Југославије, све оно што се дешавало од 24. марта до 10. јуна 1999.
Тек пошто је руководство СР Југославије у Куманову 10. јуна 1999. потписало споразум са НАТО пактом, бомбардовање је престало. Али, услов је био да се југославенска војска, полиција и државна администрација Србије повуче са територије АП Косова и Метохије. Са њима у избеглиштво кренило је преко 280.000 косметских Срба, јер су знали шта их чека када се врате албански џелати из ОВК.
Ни наши унуци неће моћи сагледати штету коју је произвела НАТО алијанска својим ракетама, бомбама и осиромашеним уранијумом. Једноставно, број оболелих од канцера у Србији и околним земљама се повћао са 33%, ако сам ја добро чуо. То није мало, већ спада у катастофу.
Чињеница јесте да су Срби шампиони планете, некад давно у кошарци, ватерполу, тенису, фудбалу... а данас у забораву, у томе да их трагедија сопственог народа не занима.
Можда неко није чуо за "Масленицу 93", вероватно би 1% људи у двомилионском велеграду какав је Београд знало да одговори на то шта значи овај појам. Али да неко није чуо за појам "Милосрдни Анђео", "Агресија", "НАТО бомбардовање", у то не верујем... тачније 1% није чуло за то. Али како објаснити поражавајућу слику са данашњег парастоса, који је уредно најављен на више портала.. мада шта има ту и да се најављује?! Зна се када се десило бомбардовање, када су пале прве жртве. Ако неко може да слави славу, може отићи одређене дане у години да запали свећу за страдалнике из свог народа, народа из кога потиче. Ако је неко пак и атеиста, може доћи у Ташмајдански парк, где постоји споменик за децу која су побијена у том НАТО бомбардовању.
Дошао сам испред цркве св. Марка око 11 сати, а тамо затичем и двојицу другара: Милана и Бранка... Никола је мало каснио. Тако да смо прво Бранко и ја отишло до дечијег споменика у Ташмајданском парку, да раширимо наш нови транспарент на коме пише: ДА СЕ НИКАД НЕ ЗАБОРАВИ 24. МАРТ - 10. ЈУН 1999! А стављене су слике: Милице Ракић, Марка Симића, Мирослава Кнежевића, Миленка Павловића, Зорана Радосављевића, Сање Миленковић, Љиљане Спасић, новосадских мостова, воза из Грделице и др.
Тамо мало даље споменика стајала је група од 25-30 војних лица: официри и војници. Како сам разумео од раније, они су ту само да положе венац када дође неко из министарства, за рад пуког сликања. Нисам их видео у цркви, а не верујем да им је пало напамет да нам приђу, иако наш транспарент није имао никакве политичке поруке или симболе.
Дошли смо назад код цркве и ушли унутра, јер је парастос већ почињао. Није далеко од истине, ако кажем да је било више свештеника на парастосу, него верника. На чију срамоту?! У црвки је било не више од 80 верника, који су дошли да запале свеће и помоле се за страдалнике од смртононсних бомби. Доказ социо-психолошког амбиса у коме смо већ годинама је управо тај што је град пун народа. Није могуће да баш сви раде, или да имају "нека важна посла".
Сам парастос није трајао дуже од пола сата. Свештеници нису држали слово после, као што је иначе обичај. Штета, јер ко ће овај народ да продухови и да му даје наде ако неће црквени оци?
Излазимо испред цркве, поново ширимо транспарент за НАТО бомбардовање, а слика нас десетак фотоапарата. Прилази један старији човек. Каже да је изгубио сина јединца у Рашки, јер је мобилисан и тамо упућен. Погођен је ракетом трећег дана бомбардовања. После се испоставило да се знамо са ранијих парастоса и да чак имамо исти корен, онај наш крајишки са Баније.
Како смо имали обавеза након парасотса, нисмо се дуго задржавали испред цркве.
Искрено, нисмо ни заслужили боље... јер да ли ико од Вас може и да замисли да рецимо на обележавању холокауста, од кога је прошло седам деценија, у Израелу дође 350 Јевреја? Или да у комшилуку на пример, у Чавоглаве 5. августа, дође 600 Хрвата за Дан побједе и домовинске захвалности?
ЈА ТО НЕ МОГУ НИ ДА ЗАМИСЛИМ!
Питам се где то несташе прави Срби?! А онда чујем од другара Алимпија:
Прави Срби се заледише у албанским врлетима, бачени су у крашке јаме на Велебиту, разапети на Космету...
Милан Чучковић
24.3.2017.