Напад хрватске војске и специјалне полицијске јединице у септембру 1993. године у зони Медачког џепа, крај Госпића познат је још под именом "Крвави септембар у Лици", јер управо тада је убијено 88 личких Срба, а преко 1.300 их је из три села: Дивосело, Читлук Почитељ прогнано у неизвесност и беспуће... Имовина тих несрећника је спаљена, а пре тога опљачкана.
То наравно није био једини злочин односно агресија на Србе на подручију друге јужнославенске државе у последњој деценији 20. столећа. Нажалост било их је пуно. А скоро да ниједан није кажњен. Додуше, било је пар пресуда, али су све више личиле на фарсу и ругање правди и жртвама.
Годинама у сред Београда се одржавају парастоси за србске жртве које су побијене на територији од Вардара па до Триглава 1990-их година, када се бивша југославенска држава распадала. Сам распад не би био толико трагичан да није донео злочине, масовне прогоне, пљачку, палеж и отимачину имовине, рушење цркава и сл. Све то се одвијало под будним оком међународне заједнице, која не само да је била неми посматрач, већ и саучесник у том геноциду над србским народом, по трећи пут у 20. веку.
На тим парастосима углавном долази од 30 до 100 људи... изузетак је почетак августа, када на парастос жртвама "Олује" број присутник буде и преко хиљаду присутних.
Оно што неодољиво упада у очи јесте управо то што постоје разни ликови и групације који се углавном бусају у груди са неким патриотизмом, Србијом до Карловца и сл. а ретко када (можда само једном) их нико није видео у цркви на парастосу где се пале свеће и свештеници служе молебан.
Тако је и сада. На парастос је око 50 људи. Од тога двадесет са фотоапаратима?! Чудно, помислио бих неко. Али мене то већ одавно не чуди. Парастоси су нешто што подсећа данашње Србе на поразе, издају и губитак вековних територија, оно што су нам преци оставили у аманет односно оно што су они крвљу плаћали у прошлим епохама, борећи се са турским и аустро-угарским завојевачима.
Далеко је лепше доћи у центар града па показивати свој "патриотизам" када се дочекују, кошаркаши, фудбалери, тенисери, ватерполисти и сл. А заправо ту схватате апсурдност читавог србског идеала, како су нам подвалили на мала врата кулу од карата.
Чланови удружења "Суза" су данас били организатори. Ми смо мало окаснили у цркву, због наше посете Барадни, али смо стигли на време. Тамо смо се поздравили са познатим људима: Драгана Ђукић, Милан Гулић, Саво Штрбац и др.
Ушли смо у цркву, целивали иконе и упалили свеће, јер је парастос већ почео, који су служили свештеници СПЦ. Сам парастос није трајао дуже од 15 минута.
Након парастоса формирана је мања колона од људи из цркве и кренуло се ка "споменику", где су положени венци и руже, а Саво Штрбац је одржао краћи говор о ономе због чега смо данас дошли у црвку.
Ми смо отишли да запалимо свеће у део предвиђен за то, а након тога кућама, јер нас је чекало још обавеза.
Зашто су Медачке жртве мање важне од оних из "Олује", размислите сами.
Милан Чучковић
9.9.2017.