Још у она времена социјалистичке Југославије остала је некако навика нашим наивним Србима за првомајски уранак и некакво славље, односно у природи се људи окупе, окрећу печење, попије се ту и алкохола... Мало ко је до 1991. године размишљао о последницама те комунистичке идеологије која нам је била наметнута и живела док је било кредита.
Када су кредити са Запада нестали, политичари прљавих намера и сумњивог морала су избили у први план. Запаљиви говори су букнули са свих страна, а медији све то уредно преносили.
Ко је радио за кога?
Уведен је почетком 1990. године вишестраначки систем, где су у свим бившим републикама побеђивале националне странке, изузев у Србији и Црној Гори где су власт задржали социјалисти. Наредне године отпочели су ратови и крвави распад друге јужнославенске државе, прво у СР Словенији, затим у СР Хрватској, а најпосле и СР Босни и Херцеговини.
Срби у Словенији су били национална мањина и ту се рат завршио за две недеље поразом ЈНА од словеначке Територијалне одбране у лето 1991. године, који је означио да СФР Југославије више нема. Туђманова странка ХДЗ је имала све полуге власти у СР Хрватској, али сама независност није била довољна, морало се решити србско питање у авнојевској Хрватској... односно жеља Фрање Туђмана је да се Срби сведу испод 3%... Тако је и било.
Туђман Рачану: Ти замајавај Србе...
Прво су се добро наоружали Хрвати, основали паравојне формације ЗНГ, а потом је кренуло етничко чишћење Срба из урбаних средина: Сисак, Осијек, Карловац, Вуковар, Загреб, Госпић, Задар, Сплит, Шибеник, Винковци... Потом су хрватски војници нападали касарне ЈНА, где су највише били регрути на редовном одслужењу војног рока. Рат је постао морбидна стварност...
Срби су се организовали јер су видели да се ЈНА распада као и држава СФРЈ, те су створили РС Крајину крајем 1991. године, у коју су ушле: Северна Далмација, Лика, Банија, Кордун, Западна Славонија, Источна Славонија, Барања и Западни Срем. Хрватске снаге су током грађанског рата више пута нападали РСК те етнички чистили србска насеља по принципу "спржене земље".
У пролеће 1995. године Загреб доноси одлуку да освоји Западну Славонију, где је почетком 1995. године живело скоро 20.000 Срба у пет општина: Новска, Грубишно Поље, Дарувар, Пакрац и Окучани.
Првог дана маја те злосрећне 1995. године хрватске снаге са око 20.000 (пара)војника које су предводили: Анте Готовина, Младен Маркач, Звонимир Червенко, Младен Круљац, Петар Стипетић, Имре Аготић и др. напале су део северозападни део РСК, односно Западну Славонију. За само два дана прогнано је скоро 20.000 Срба, а око 300 их је убијено, док је 1.450 заробљено Срба.
Уништена је бројна имовина, православне светиње, као и културно-историјски споменици.
Колоне Срба су се сливале ка Сави, где су преко Моста спаса хтели да се дочепају Босне. Хрвати су пустили озлоглашене јединице да направе покољ србских цивила пре него што дођу до моста, али су и авионима гађали колоне прогнаника.
Невоља је била што ниједна војска није реаговала да се западнославонски Срби спасу. Нити Србска Војска Крајне, нити Војске Републике Србске, а о Војсци СР Југославје да не причамо. Мало је рећи да је то била издаја...
У исто време у Републици Србији се славио 1. мај - Празник рада. На државној телевизији се приказивао музичко-забавни програм, веровали или не. Три дана након "Бљеска" у сред Београда одиграо се 100. фудбалски дерби између топчидерских клубова Звезде и Партизана, на који је дошло око 100.000 гледалаца...
* * *
Већ деценијама се ситуација не мења - НЕМАМО КУЛТУРУ СЕЋАЊА. Иако је прошло више од две деценије од погрома Срба у Западној Славонији, данас то мало кога занима.
Данас ће Срби рађе отићи у кафану и на пикник, него што ће доћи у цркву да запале свеће, да се помоле за наше западнославонске мученике. Чак ни ове у фотељама то не занима. Они се обично оперу тако што пошаљу неког трећеразредног представника, док они уживају негде у природи, или пак збришу у иностранство.
Тако је и данас на Ташмајдану се окупио врло мали број Срба. Око 350 људи је дошло на позив Удружења породица погинулих и несталих "Суза" у цркву Светог Марка. Видех Драгану Ђукић, Милана Милаковића, Чеду Марића, Драгана Пјевача и друге.
Сачекао сам Слађу, којој није било тешко да превали 80 км ради данашњег парастоса. Видех и Бојана Арбутину. Мало смо диванили па ушли у цркву.
Парастос су служили свештеници СПЦ, тројица... све заједно није дуго трајало, неких 20-ак минута.
Свештеник је такође кратко држао беседу, нажалост. Било ми је драго што једна жена доведе своју децу, предшколског узраста, да се деца од малена уче, да не буду слепа поред очију. Да им се не понови оно што смо ми преживели у последњој деценији 20. века.
Након парастоса изађосмо испред цркве, док Бојан и Слађа мени помогоше да развученмо стари транспарент СТАТИСТИКУ БЉЕСКА... придружило се још пар посетилаца са парастоса, а на самом крају и Западнославонци у народним ношњама.
Касније је формирана колона, те односмо до тзв. Споменика свим србским жртвама на простору бивше Југославије 1991-2000, где су полагани венци. Прво породице настрадалих, па сви остали.
Код скупштине Србије заставе су биле на врху, односно нису биле спуштене на пола копља, како би требало... А на Тргу Николе Пашића било је око 1.000 радника тј. чланова синдикалних удружења, помешани са припадницима ЛГБТ популације, како би неки полицајац рекао "И пе*ери су радничка класа", на моје питање какав је то скуп и откуд оне шарене заставе.
СА ЧИМ ЋЕМО ПРЕД ПАТРИЈАРХА ПАВЛА?!
Написа: Чуле
01.05.2018.