Проблеми на Косову и Метохији нису почели од јуче, нити 2004. године у марту... почели су још с' почетка 20. века, када је Аустроугарска монархија помогла Албанцима да формирају на обалама Јонског мора Кнежевину Албанију. Они су тада мислили да је и простор Космета њихова територија. Били су тада слабији, а Срби бројнији, војно и економски јачи, па су србске јединице ослободиле своју духовну и националну колевку октобра 1912. године од Турака. Тако је после пет векова робовања под Османлијама, наша црвено-плаво-бела тробојка се завиорила на Газиместану и у Призрену. Пећка Патријаршија је коначно дочелала своје ослободиоце.
Наредних деценија Албанци су стално из прикрајка нападали Србе, православну цркву и њихову имовину. Некад више, некад мање али је тај процес био конснтантан. Оне злокобне 1999. године помоћ су добили и из ваздуха и са копна, те су отели уз помоћ НАТО пакта нашу јужну покрајину и успоставили своју илегалну власт под заштитом КФОР-а. Незадовољни што Срби и даље живе на својим огњиштима, нашли су изговор у томе да су се два албанска дечака удавила 16. марта 2004. године у реци Ибар, код села Чабар, општина Зубин Поток. Окривљени су били сви Срби на Космету за то.
Наредни дан синхронизованим нападима где је учествовало десетине хиљада албанских екстремиста, наоружани мотовљевим коктелима, палицама, ватреним оружјем крено је велики албански погром, према свему што има предзак србски и православни. Овај злочин познат је и по називу "Ноћ када су горели векови" јер су албански екстремисти бестијално нападали србску духовну и културну баштину на Косову и Метохији.
А да зло буде веће, све то се одвијало пред очима снага КФОР-а и УНМИК-а. Ретко је било да су њихови припадници реаговали и заштитили Србе и православне светиње. Толику количину албанске мржње према Србима тешко да би објаснила и већа група социјолога и психолога. Иако су се представници Међународне заједнице и земаља западне Европе огласили исти дан и наредни 18. март 2004. године, како ће виновници тих напада бити кажњени... скоро да нико није био кажњен, а и казне су им биле симболичне, да не кажем ругање правди и жртвама.
Фебруара 2008. године албанске власти у Приштини проглашавају своју тзв. Републику Косово, која је одмах признавана од оних који су нас бомбардовали 1999. године или пак подржавали исто то бомбардовање и агресију на Србију и Црну Гору.
Данас ситуација је ситуација код Срба поражавајућа, из простог разлога што постоје прече ствари од обележавања овог страшног злочина од пре 14 година. Удружење "Срби са Космета" су организовали парастос у београдској цркви Св. Марка на Ташмајдану, а саму најаву смо ми преко наших портала данима раније ширили.
У цркви данас мало изнад подне дођоше педесетак душа, да запали свеће, да се помоли за имена оних чије душе скоро већ деценију и по лебде изнад Балкана... Нико од државних званичника Републике Србије, чак ниједан народни посланик нису посетили овај данашњи парастос. Да ли зато што су метеоролози најавили кишу или је сама црква Св. Марка подалеко... Не знам, одговор на њихов недолазак тешко је дати, искрен да будем.
Ми смо ушли у цркву, целивали иконе и стали онако како Бог заповеда за служење парастоса. Отац Трајан је служио парастос за нове косметске мученике, а ми присутни смо се сабрали у молитви за њих. Паљење свећа није било у цркви, већ изван цркве, на посебном месту предвиђеном за то. Након завршетка парастоса Отац Трајан је кратко држао беседу.
Изашли смо ван цркве, те смо на степеништу раширили наш транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, где смо написали већа стратишта и страдања Срба од 1990-2004... јер Мартовски погром није усамљен случај некажњеног злочина над Србима у том периоду, напротив, представља само једну карику у том геноцидном ланцу.
Дан беше ведар, пролеће на видику, а у мени је све плакало јер уместо да нам црква буде пуна макар на овај дан, није било ни за један аутобус... чак ни оних који се куну у Косово и Метохију, те спомињу Видовдански завет, Лазареву клетву. Ех, моје кукавно Србство...
СА ЧИМ ЋЕТЕ ПРЕД МИЛОША?
Милан Чучковић
17.03.2018.