Извештај са парастоса за јунаке са Кошара и Паштрика 9. јуна 2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 228
Јуче: 767
Недељно: 3164
Месечно: 13088
Годишње: 146951
Укупно: 305352

Највише посета
25.8.2018 2808
























































9. јун 2018.


Извештај са парастоса за јунаке са Кошара и Паштрика 9. јуна 2018


Косовско-метохијска стварност 1990-их година није била ни мало пријатна, баш напротив, атмосфера је била пуна тензија између Срба и Албанаца, а од лета 1998. године постаје ужарена. Разлог томе јесте отворени напади албанских терориста на србску полицију, војску, цивиле, све што има везе са Србством.

Невоља је била у томе што су Албанци имали свесрдну помоћ Запада, како у финансијама, тако у логистици, људству, технологији и сл. А опет са друге стране наше државно и војно руководство се уздржавало од примене силе и тако давали крила терористима, који су све више преносили оружја илегалним путем и тако из дана у дан ојачавали.

Септембра 1998. године албански екстремисти нису били више само групе бандита, постали су озбиљна (пара)војна формација која је имала окршаје и са нашим војницима, односно граничарима на караулама према Републици Албанији. Карауле Горожуп, Морина и Кошаре код Јуничких планина примили су на себе страшне ударе у пролеће 1999. године. Наши војници су трпели удар из ваздуха, односно НАТО авиони су бацали касетне бомбе које су забрањене по Женивским конвенцијама.

Удари на карауле нису престајали... хиљаде непријатељских војника извршили су копнену инвазију на територију Републике Србије покушавајући да поделе Косово и Метохију на пола. Нико, али дословно ниједан наш војник се није повукао или пак побегао. Морал војника који су били на караулама био је веома висок. Граничари су добили појачање, тако да Јуничке планине постају челични бедем који није пробијен читаво време рата...

Једино што су албански терористи успели то је да заузму само зграду, односно објекат карауле Кошаре, која је била у долини односно усеку и немогуће је било да се брани. Ниједно село, ниједно место, ниједан град... и поред огромне помоћи Албанци нису успели да заузму. 

Тек када је потписан Кумановски (не)споразум 9. јуна 1999. године између НАТО пакта и представника Војске СР Југославије, дато је наређење да се прекине варварско бомбардовање Србије и Црне Горе, уз услов да се све србске снаге безбедности и администрација повуку у централну Србију.

Војници на караулама су били у чуду, неверици... 15. јуна 1999. године и последња војна чета је напустила свету србску земљу. И народ и војска је овај потез државног руководства доживео као издају. Заједно са војском кренуло је и 220.000 Срба у беспуће и неизвесност, страхујући од шиптарске освете.

После 2000. године атмосфера у држави је била таква да готово да нико, ниједан борац није смео да каже да је био учесник рата и да се борио на Косову и Метохији. Новине су врло мало писале о томе, свега понеки чланак.

Књижевник Ненад Миликић је упознавши Лозанку Радоичић чуо причу о погибији њеног девентаестогодишњег сина Владимира управо на караули Кошаре и написао роман "Последња стража". На промоцијама те књиге сретао је и друге преживеле борце те му је то био мотив да напише и "Зов карауле"... која је пробудила духове на Балкану, али и пробијен је медијски зид. О караулама је почело да се прича, пише, спевају песме. Направљен је извесни помак.

 

*         *          *

 

Наше удружење је прошле године у београдској цркви Св. Марка организовало парастос за те погинуле јунаке са караула... а ове године смо решили да то наставимо. Не ради наше личне промоције, већ ради стварања КУЛТУРЕ СЕЋАЊА на наше јунаке, нашу децу на небеској стражи.

Код цркве Св. Марка сам дошао рано, негде око пола десет. Таман да донесем све што је било договорено. Ту сам попричао и са Владом, црквеним појцем који је био на услузи што се нашег парастоса тиче. Донесох му жито, вино, чаше, свећу, воде, чаше и кашике. Он све одреди како и где треба. Рече ми само да ће Слађан свештеник доћи таман на време. У цркви скоро да никог није било.

Однекуд се појави Саша и прилази мени, те пита јесам ли ја организатор парастоса. Климам главом да јесам... он ми исприча своју историју и са киме је све био горе на караули. Како је ратовао и како су погинули наши борци, наши Обилићи. Поред њега видех и неког високог крупног момка који је разгледао гроб Цара Душана. Упитах га, да ли је дошао ради парастоса. Вели да јесте и додаје да је дошао само ради овога из Вршца.

Изађосмо после напоље да попричамо мало и сачекамо и остале родољубе. Долази и Лозанка Радоичић, Владина мајка... долази Рале са својим другарима и торбом на леђима, па ме замоли да ставим у ауто тај његов тежак.

У 11,00 сати позовем све људе ван цркве да уђу у кућу Божију и да се саберемо у молитви. У цркви је већ била неколицина људи, тако да нас је укупно било 65-70... можда мање него прошле године, али нама је одувек битан сој, а не број. Људи који су дошли знали су зашто су ту. Мало касније дошла је и Душица Коматовић са синчићем. Драго ми је ради тога, јер од малена ће да му прича и развија националну свест.

Отац Слађан је служио парастос онако како Бог заповеда, а после парастоса је одржао краћу беседу, говорећи својој духовној деци да не заборавимо наше јунаке и нашу жртву. Онда сам ја испред организатора позвао људе да се послуже житом на другом улазу у цркву. Било је и воде да се попије. Нисам хтео да причам о караулама јер нисам био тамо, већ сам нагласио да ови парастоси имају за циљ да створе културу сећања.

Људи су се послужили житом, и после тога мало диванили ван цркве. Прилика је да се мало и поприча, упозна са новим људима. Упознах Миладина Шеварлића испред Србских Домаћина. Он је дошао у шумадијској народној ношњи.

Хтео бих да се захвалим овим путем помагачима у овој акцији, јер заједно можемо све.

 

Они који су данас преподне блејачили по главном граду сигурно знају:

 

Са чиме ће пред Лазара и Милоша?

 

 

Милан Чучковић
09.06.2018




Посећено је: 263  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Зов карауле у Инђији 24.03.2018






















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!