Распад социјалистичке Југославије 1990-их година донео је ратове и прогоне на тлу исте, унесрећио је стотине хиљада људи, без обзира на нацију, веру, пол, старосну доб, имовинско стање и образовање. Што се тиче рата у Хрватској 1991-1995 примећујем да се сви хватају за "Олују"... ретко ко спомене остале злочиначке акције хрватске војске... нпр. Миљевачки плато, Бљесак, Медачки џеп, Откос, Масленицу... или пак прогон и пљачку Срба из урбаних средина: Задар, Госпић, Сплит, Дубровник, Вуковар, Осијек, Загреб, Славонски Брод, Карловац, Сисак и др.
Иако се о томе и пише на појединим порталима већ годинама, шта је то Масленица... ко ју је и где започео, које године, који месец, са колико војника је направљена агресија на Равне котаре, колико је србских војника страдало, колико цивила, жена, деце, старих лица, која села су етнички очишћена... данас имамо поражавајућу слику да на парастос у београдској цркви светог Марка, на Ташмајдану, долази не више од 30 људи.
Иако је то организовано у недељу преподне, не би требало да људи раде, једино што зима може бити (лош) изговор онима који се периодично баве овом тематиком и штавише бусају у прса са "Србијом до Карлобага". А суштина је таква да нама нису криви ни они у комшилуку, ни они преко мора, ни они преко океана, већ ови ту поред нас и око нас... јер како објаснити мали број присутних на данашњем парастосу парастосу које је удружење "Суза" организовало.
На једном од наших портала http://www.zlocininadsrbima.com постоји на насловној страници Календар догађања, где су за сваки месец, по данима наведени битни догађаји, а међу њима и страдања, стратишта србског народа. Уредно је чак најављен и сам парастос за недељу 22. јануар 2017. у 11 сати на истом порталу, па пренет путем друштвених мрежа јавности. Колико је имало одјека не знам тачно, али видим да парастос који већ има традицију више од две деценије пада у заборав... И то од оних који би требали да пруже највише подршке.
Није било никаквих посланика, представника, председника, комаданата и сл. Као да су у земљу пропали... као да се ради о парастосу за жртве земљотреса у Чилеу 1960. године, а не за наше Србе из скорије прошлости.
Дуго година нисам ни ја био на парастосу за Масленицу... не зато што нисам желео, већ зато што је падало у радни дан. Данас је била недеља, дан који и служи да човек посвети Богу, цркви, себи.
Позвао сам другаре из СРБС-а, као и оне људе за које знам да их ова тематика занима, оне који су већ били са нама у акцијама, дешавањима. Дошли смо Милан и ја његовим аутомобилом око 10:30 сати. Одмах иза нас и другари Коле и Зоки. А Маја и Каја су већ били у цркви, па су изашли, јер веле у цркви да је хладно. Сачекали смо неких двадесетак минута да видимо ко ће још доћи. Дођоше Бране и Никола, прекодунавци... дође и Милан Гулић. Дођоше и представници Удружења Личана "Завичај".
Уђосмо у цркву, наиђох на Драгану Ђукић, поздравих је, а она вели да ће парастос бити служен у Крстионици, јер мањи је простор, а нас неће превише... Туга. Видех тамо и Саву Штрбца и Чедомира Марића, запалили су свеће... а свештеник је почео служење парастоса, читање имена пострадалих.
Није трајало дуго. Мање од пола сата. Када се све завршило, један део људи је изашао ван, да у оближњем ташмајданском парку положи цвеће на тзв. споменик, србским жртвама ратова на простору бивше Југославије 1999-2000. Наши момци су већ развили транспаренте о прогону и злочину који траје.
Поред самог парастоса и сећања на оне који су своје животе дали на бранику отаџбине, ово је прилика и да људи мало попричају. Тако и ми и Далматинци.
Милан Чучковић
22.1.2017.