Караула Кошаре до 2013. године била је непознати појам широј јавности на Балкану. За њу су знали они који су живели у рејону Јуничких планина и они који су ратовали на том кршевитом простору планинског венца Проклетија. Онда је писац Ненад Милкић ступио у контакт са Лозанком Радојичић, која је крајем септембра 1998. изгубила сина у сукобима са албанским терористима управо на тој караули и написао роман под насловом "Последња стража", која описује шта се тамо све дешавало у то време.
Кренуле су и промоције по Србији. Књига је буквално побудила духове.
Контактирали су га преживели борци и испричали још нових и непознатих детаља са саме карауле Кошаре у пролеће 1999. године. Како је стотинак голобрадих момака гинуло на првој линији фронта са вишеструко надмоћнијим непријатељем.
Наше удружење Србски Светионик се тако прихватило да организује промоцију Милкићеве књиге "Зов карауле", други део из трилогије "Ми смо бранили Кошаре". Промоција је одржана у Дому војске 8. јуна и прошла је више него одлично... много људи нас је звало и захваљивало што су присуствовали тако нечему несвакидашњем.
Тако смо и пре месец дана заказали парастос у цркви светог Марка на Ташмајдану за суботу 10. јун 2017. од 11:00 сати, са оцем Трајаном, старешином цркве.
То је иначе први пут да се у Београду организује парастос за погинуле борце са Кошара. Знам да је пре 15-ак година било у Чачку нешто организовано, али је тадашња власт то забрањивала (!?) веровали или не. Па се престало са тиме.
На дан парастоса, дошли смо мало пре 11 сати испред цркве, а на платоу јесте било нестандардно више људи обучени у свечана одела... они нису дошли на парастос већ на заказано крштење и венчање, вероватно и несвесни шта се још ту одржава. Проналазим свештеника Јована, који је био задужен да одржи парастос. Доносим вино, свећу, жито и папир са именима погинулих бораца.
Долазе и породице погинулих бораца. Прилази нам Владина мајка - Лозанка коју поздрављамо. Дошло је и пар људи из других организација који су се раније политички већ декларисали. Била је и Драгана Ђукић, испред Удружења "Суза", са којима имамо коректну сарадњу годинама.
У једанаест сати, отпочео је парастос. Поделили смо свеће онима који нису стигли да их купе. Било је присутно нешто око 100 људи. Да ли зато што је ово сада први пут или што људе ипак не занима ова тема био је мали број људи. Пре бих се заклео у ово друго. Знам да је парастос суботом, али свеједно, не раде баш сви суботом. Београд је метропола са два милиона становника.
Од медија, једино је Српски Телеграф послао своју екипу да направе репортажу. И хвала им на томе. Како сам чуо, једино су они покренули петицију да погинули борци са Кошара добију споменик у Београду.
После парастоса, свеће које нису сагореле, запалили смо их ван цркве у простору који је предвиђен за то. Са транспарентом смо отишли до Дечијег споменика, односно споменика србској деци која су настрадала од НАТО бомби 1999. године. Тамо смо раширили транспарент СЛАВА ПАЛИМ ХЕРОЈИМА, где су пописана њихова имена.
Нисмо се после тога превише задржавали код цркве, мало јесмо еволуцирали сећање на промоцију из Дома Војске... па смо се разишли кућама.
Оваква дешавања и даље заокупљају пажњу малог броја људи. Једноставно клима у друштву се деценијама преко медија прави да би било чудно да је на парастос дошло више хиљада људи. Али ми не мислимо да се предајемо. Битан је сој, а не број. Сећање на жртве и хероје не смемо да заборавимо, било где и било када.
Бар, знамо са чиме ћемо пред Милоша!
Милан Чучковић
10.6.2017