Далеке 1954. године Генерална скупштина ОУН је установила је 20. новембар као Светски дан детета. У тој декларацији се каже следеће:
"Осмишљен је да промовише међусобну интеракцију и разумевање међу децом и добробит деце у свету. Овај дан се обележава и да би се скренула пажња јавности на обавезе друштва према деци, као и на актуелне проблеме са којима се деца суочавају...".
Међутим, иронија је у томе што се то правило селективно примењује. Јужна србска покрајина је најбољи пример за то, јер тамо деца одавно нису равноправна односно међународно право је тамо дисквалификовано још 1999. године.
Албанска деца на Косову и Метохији су деценијама повлашћена... да не кажем злоупотребљена и од међународне заједнице и својих паралелних система власти. С друге стране србска деца немају задњих двадесет година (најмање) нормалан живот у смислу: безбедности, школовања, лечења, па чак ни дечијих радости у виду игре, слаткиша, екскурзија и др. Бројни су злочини извршени од стране албанских терориста као што су: Гораждевац, Мартовски погром, Граце и др.
Нажалост, ни власти у Београду не маре превише за Србе јужно од Ибра... То свакако одговара сепаратистима и Западу. Зато то све и раде, јер знају да неће имати никакве санкције.
* * *
Постоје појединци и неколицина удружења из централне Србије, Црне Горе, Републике Србске и дијаспоре који брину за нашу свету земљу, наше светиње, наше људе који не желе да оду са својих вековних огњишта. Већ годинама добри људи раде хуманитарне активности у виду скупљања помоћи, концерата и сл.
Девојка Бранка ме позвала на један хуманитарни концерт... иако није рођена тамо, нити њени блиски преци воли да иде на Космет више него ишта. Тако сам и ја решио да поведем моју лепшу половину и приредим изненађење за њен рођендан. Зашто да не...? Какви ресторани, какви бакрачи. Нема лепше него кад је душа сита. На плакату је писало да ће учествовати Фенечки Бисери и гости изненађења. Довољно помислих. Њих сам већ слушао једном пре годину дана и свидело ми се како певају.
Успоставио сам и комуникацију са организаторима односно са студентима ФПН-а, где сам питао да ли је дозвољено да се донесе велики транспарент на коме пише: КОСОВО МЕТОХИЈА на нашим националним бојама... као и још један са мотивима Газиместана, Кнеза Лазара и Милоша Обилића. Они се сложише, само ми рече Марко Голубовић да дођем бар сат времена раније. Тако је и било.
Било је доста момака и девојака у организацији, тако да двојицу дечака одредише да мени припомогну јер је оцењено како доле на бини нема места за те транспаренте, али да може горе на балкон. Што да не. Очас посла ми то наместимо и већ је било близу почетка концерта. У том видех и Марка Качаревића доле, тако да ми је било јасно ко ће бити гост изненађења.
Концерт је и почео са химном Србије: "Боже правде", а онда су дечаци и девојчице из манастира Фенек у Срему заиста и показали зашто су бисери. Редали су се хитови као на филмском платну: "Хеј црвен цвете", "Чије је оно девојче", "Сини јарко сунце са Косова"...
У некој од паза појавила се једна плава жена, драмска уметница Јасмина Стоиљковић, за коју најавише да је првакиња Србског Народног позоришта у Приштини. Она је феноменално одглумила "Разговоре са Кнезом Лазаром". Буквално је све од речи до речи погодила.
А онда опет и Фенечки бисери настављају... вероватно због стогодишњице велике победе у Првом светском рату отпеване су и песме тога времена: "Марш на Дрину", "Креће се лађа француска", "Ово је Србија говоре гробови ратника" и др.
Затим долазе Марко, Немања, Радован, Марија, Невена...Србски Православни Појци су на сцени и одмах се пева да грми: "Пећка кандила", "Суза Косова", "Вила са Кошара", "Са Косова зора свиће"... тако да се и публика дигла на ноге и аплаудирала.
На самом крају Фенечки Бисери певају чувену песму: "Ми смо деца неба", као шлаг на торту са којим је концерт и завршен.
Вече које је било испуњено пре свега емоцијама, јер како да неко остане равнодушан на ове речи, музику... заправо верујем да се већини и враћале слике са неких путовања по србском Јерусалиму... Високи Дечани, Драганац, Зочиште, Бањска, Велика Хоча, Пећаршија, Грачаница, Газиместан и др.
У холу после концерта проговорисмо и пар речи са драгим људима јер на крају крајева све нас веже иста вертикала.
Уместо закључка рећићу вам ово. За добар провод нису вам потребне велике паре, већ искрене емоције.
НЕМА ПРЕДАЈЕ!
ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!
Милан Чучковић
28.11.2018.