Реч од само пет слова Ч-Е-Г-А-Р... које толико појмова симболише: брдо изнад града Ниша, поглед тј. видиковац на исти, бој односно битку Синђелића и његових устаника почетком 19. века против Турака, затим марш србских родољуба који је покренут више од два столећа касније управо у славу војводе Стевана Синђелића итд.
Србско царство је средином 14. века било на врхунцу моћи... простирало се преко на две трећине Балканског полуострва, од Саве и Дунава на северу, до Пелопонеза на југу. Управо Душаново крунисање за цара Срба, Грка и Арбанаса у Скопљу 1346. године на Васкрс било је приказ моћи и раскоша средњовековне србске државе. Пред Душановим ратницима су многе војске узмицале и краљевићи понизно слушали.
Међутим, његов син Урош II Нејаки није био ни бледа сенка свога оца. Многи великаши су то осетили и почели да распарчавају оно што су владари из династије Немањић вековима сакупљали. Невоља је врло брзо стигла као клетва Душанова оца - Св. Краља Стефана Дечанског, који је приликом ослепљивања проклео потомке, народ и државу...
Турци Османлије навалили из Мале Азије на све хришћанске народе, па су тако са Србима имали две велике битке, једну на Марици 1371. године, када су краљеви Вукашин и Угљеша Мрњавчевић предводили србску војску и погинули, а другу на Косову Пољу на Видовдан 1389. године, када је Кнез Лазар Хребељановић предводио Србе. Иако, Срби на Косову нису поражени, Турци су наредних векова наставили све до Беча, покоравајући све балканске народе, трудећи се да им наметну муслиманску веру.
Робовање под Турцима је свакако оставило трага на Балкану... Да би Србљи 1804. године на Сретење изабрали себи Вожда у Орашцу, код Аранђеловца, у срцу Шумадије - харамбашу Ђорђа Петровића кога Турци прозваше Карађорђе. Покренут је Први србски устанак, као одговор на вишевековни терор и страховладу над Србима, а кулминација је настала након Сече кнезова. Врло брзо се устанак раширио па се заредало и великих бојева са јањичарима, а онда чак и са султановом гардом. Карађорђе иако је био неписмен, умео је да изађе као победник на бојном пољу са далеко мање војске и оружја (Мишар, Делиград, Иванковац и др.). Градио је популарне шанчеве, који су били нерешива енигма Турцима. Заправо, од његова имена дрхтале су многе турске аге и паше.
Карађорђе скупа са својим саборцима је имао план да ослободи све србске земље од завојевача. Па тако је и 1809. године спремио три велике војске: једну је упутио ка Босни, где је било доста Турака, а они су се већ спремали да навале на Србе, затим другу ка Црној Гори и трећу, која је била и највећа ка Вардару, јер је требало ослободити Стару Србију... Овластио је војводу Милоја Петровића да командује том трећом армијом устаника. Тако су србски устаници стигли пред Ниш са 16.000 војника, међу којима су били и војводе Стеван Синђелић, Петар Добрњац, Илија Барјактаревић, Пауљ Матејић и др. У том моменту је град Ниш био чуван од 5.000 Турака.
Пар дана пред чувени Бој на Чегру крајем маја 1809. године, међу србским војводама се увукао раздор и неповерење, неслога је клијала као печурка после кише... Било је и свађа, пале су тешке речи јер је Милоје Петровић одлагао да се одмах нишка тврђава нападне... у том чекању нишким Турцима је стигло велико појачање из Лесковца, Врања, па чак из Једрена и Солуна од укупно 25.000 Турака и нешто Арбанаса као плаћеника. Дошло је до велике битке у коме су Срби пет пута одбијали силовите нападе Османлија под командом Хуршид-паше.
Милоје Петровић се повукао у сред боја, што је довело до превласти Турака, који су успели да упадају у србске шанчеве и настала је страховита борба "прса у прса"... Видећи да не може да издржи више војвода Стеван Синђелић је ослободио своје саборце заклетве "Сви за једног - један за све", рекао им је да напусте шанац, док је он испалио из кубуре куршум у бурад са барутом. Дошло је до страховите експлозије, када је неколицина Срба изгинула, али много више Турака. Сам Стеван Синђелић својим јунаштвом је себе уздигао на небо, поред Милоша и Лазара, те уткао пут бесмртности. Карађорђе је после посекао Милоја Петровића јер издају није праштао.
Хуршид-паша је наредио да се изгинули Срби на Чегру обезглаве, а од њихових лобања је узидана Ћеле кула, која је сваком путнику намернику утеривала страх у кости, што и јесте био циљ Хуршид-паше, да опомиње свакога ко би се дрзнуо да удари на Турску царевину.
Иако је Први устанак пропао 1813. године, подигнут је две године касније Други србски устанак у Такову, на Цвети 1815. године, под вођством Милоша Обреновића, који је успео да добије од Султана Хатишериф (свечану повељу) и признање титуле књаза, односно Србије као вазалне кнежевине.
Потоњи србски владари су наставили да се боре за Карађорђеве и Милошеве идеале, тако да је Ниш ослобођен 1877. године, а касније Призрен, Приштина, Скопље, Битољ, Пећ у јесен 1912. године... и најпосле Бања Лука, Сарајево, Мостар, Книн, Сплит, Дубровник, Кореница, Вуковар, Дарувар, Глина... тек 1918. године.
* * *
Наше удружење Србски Светионик је основано октобра 2015. године, са циљем да негује управо то сећање на наше славне претке који су својим јунаштвом задужили нас потомке. Управо Чегар је свима нама неизбрисиви подсетник шта треба, а шта не треба радити.
Прошле године смо започели једну идеју, посађено је семе које ће тек да клија. А ове године смо решили да то добро залијемо знојем и радом, те омогућимо да манифестација Чегарски марш настави да живи и оживљава војводу Стевана Синђелића и његове саборце.
ПРИПРЕМА
Зато смо контактирали прво градске институције Ниша да нам дају потребне све дозволе и да све буде по закону. Овим путем се захваљујемо на сарадњи, јер су и припадници нишке саобраћајне полиције посао одрадили коректно и професионално.
Поред њих у помоћ су нам прискочили и припадници Треће копнене бригаде Војске Србије, јер је требало да се нахрани више од 100 људи. Војнички пасуљ је био логичан избор, а ми смо купили све оно што смо се договорили на састанку са пук. Петровићем.
Наравно, као и прошле године медијске промоције је највише погурао наш другар Бобан. Тако да смо били задовољни са промоцијама.
ДОЛАЗАК
На сам Чегарски марш (други по реду) се најавише наши другари из разних крајева, тако да у недељу 27. маја 2018. године пут Ниша кренула група родољуба из Панчева, Опова, Београда, Бијељине, Шида, Руме, Смедерева, Ваљева, Врања... како би са Нишлијама сви заједно направили Чегарску бригаду. Тако је и било.
По плану се окуписмо у центру Београда код Железничке станице, где смо се прво пребројили. Многи дођоше раније, па смо тако раније и кренули. На аутопуту покуписмо и Слађу далматинку, јер је њој било тако лакше...
Уз пут као што је већ обичај кренуле су разне шале и анегдоте, углавном еволуцирајући неке пређашње активности Србског Светоника. Зоки је седео напред и држао добру атмосферу, после дуже времена. Пошто је успео добити слободан дан од Шефа кабинета. Нисмо ми трчали нигде, него лагано за нешто више од два сата стигосмо у Ниш.
Витезови су већ били тамо и разгледали центар Ниша... имао је и Срки "муке" са њима да их доведе после до трга Краља Милана. Са Шиђанима је дошао и наш Миле Семберијац... али и Валентинин брат Иван, за кога смо имали мало изненађење.
ОКУПЉАЊЕ
Скуп у центру Ниша је био заказан у подне, тако да су моји саборци имали више од сат времена да се одморе од пута, попију неко пиће и припреме за марш. Сиутација је била таква да смо се чули с времена на време са Радом, која је тог дана имала пуно обавеза и морала је да лети на 100 страна... прави лички змај!
Имала је велики притисак због читаве манифестације. Фалила су нам два добра играча... али је Рајка то успела да надомести што учесници нису ни приметили.
Долазили су поред гостију са свих страна света и саме Нишлије. Распитивали се за сам марш, учешће и остале појединости. Мајица нисмо имали пуно, али смо пар комада продали. Стиже Зоки Врањанац са својом одабраном делегацијом: ћеркица и син. Рече да они могу добро да пешаче и да ће они бити добра мотивација њему да и он издржи.
Тако је и Сташа повела своју првеницу Ангелину, док млађа браћа морају да још нарасту, али ће и они кроз коју годину да буду наши учесници. Горан из тазбине доведе жену, већ је водио био у Терезин, пре месец дана.
Видех и мени добро позната лица: Митровић, његова драга и другар из Шабца. Изненадих се јер Богоје рече да УГ "Церски марш" неће доћи ове године ради црквених зборова и свадби... а Митар одговара да се њему ова прича свиђа, те да је он узео слободан дан на послу. Похваљујуће, нема шта.
Имали смо још мало времена до почетка марша, тако да сам ја предао Ивану заставу са ликом његове сестре Валентине Батос, на коме је писало ЖИВИШ. То је било изненађење. Прорадиле су и емоције. Његова сестра иако физички није са нама, живи у нашим сећањима.
Толико се радовала нашим акцијама и правила планове да дође управо на овај Чегарски марш. Нажалост, трагично је настрадала 11. маја 2018. године у Шиду.
Пре самог марша смо развили скоро све заставе и сликали се испред споменика Краљу Милану и строгом центру града. Одржали смо и минут ћутње за Валентину Батос, објаснили о коме се ради... а исто тако и поздавили Нишију Александра кога су обавезе одвеле на други крај планете.
КОЛОНА
Припадници Саобраћајне полиције града Ниша су већ били на својим позицијама у улици Вожда Карађорђа са два возила и мотором. Тако да смо колону формирали са нешто више од 60 учесника и кренули напред ка Ћеле кули. Напред сам био ја, иза мене Срки, па Станко и на крају колоне Зоки.
Док је Мићан држао заставу са својим братом Алимпијем. Испред свих нас био је Деки са једним младићем из Ниша, они су држали заставу са ликом Стевана Синђелића.
Сви учениси су се придржавали правила понашања, како смо се раније договорили, тако да ни нама није било редарима тешко да одрадимо свој посао како Бог заповеда и закон налаже. Махали су учесници и заставама током пешачења, да нас виде Нишлије.
После нешто мање од сат времена пешачења стигосмо до Ћеле куле. Тамо смо направили већу паузу, у смислу да се људи одморе и да наравно чујемо историјски час. Оно што је нама било чудно што то нисмо могли да снимимо, а проше године јесмо. Било је сликања у самој Ћеле кули, записивања утисака и наравно велика заједничка слика испред.
Настависмо ми поново у колони даље све до НИС-ове пумпе, односно на кружном току скренусмо лево у Булевар Медијана. Сунце јесте пржило и многима зној је лио, али Боже мој... па нисмо од соли и шећера, па да ћемо се истопити. Додуше, било је ту и грдних мука јер смо пролазили поред неких роштиљница, где се месо већ пекло, па је то појединим учесницима правило зазубице и нервозу.
Док су били широки булевари нисмо никога кочили, али ни после, јер смо заустављали нашу колону да возила прођу. Дечицу смо држали у сред колоне јер нам је њихова безбедност била најважнија.
Направљена је још једна велика пауза код неке зграде у хладовини од 20 минута, тако да смо се добро одморили и попили сокова и воде. Појели неки слаткиш, плазма кекс и сл. Полицајци су за то време чекали код пута. Поново на ноге и поново колона. Чекао нас је још један добар део пута, са благом узбрдицом све до Чегра.
НА ЦИЉУ
Прилазимо ми Чегарском споменику, а ја зауставим колону и Станка пошаљем напред да сними наш долазак. Међутим тамо је био одобор за дочек са све фотоапаратима. Миланче мој имењак са малишанима снима ћеркицу и женицу. Али и остали су ту били, него сам њега препознао.
По договору прво смо људе упутили на шатор од Војске Србије, да људи мало седну, одморе и поједу доброг војничког пасуља... Било је хладне воде, слаткиша, кифлица, уштипака. Највеће заслуге припадају Ради, али и њеним помагачима. Тачније њена мама која гази осмом деценијом живота правила је питу од јабука, и то не са куповним корама, већ домаћим, она лично развлачила ноћ раније. Ето наука овим младим домаћицама. Сташа је исто умесила кифлице, како сам чуо.
Било је ту и неких бомбона које су наручене из Далмације, а Рада их поделила свим учесницима.
Пасуљ је био прва лига, али и послужење и организација од стране припадника Треће бригаде копнене Војске Србије је била на највишем нивоу. Све похвале и за њих. Нису били сви одушевљени пасуљом, као наш шеф обезбеђења, он је отишао у хлад код чика Селета на трешње да продиване коју.
Тако да смо ми већ у 17 сати имали историјски час од Селомира Марковића који је диванио о Чегру, Чегарској бици, Стевану Синђелићу, данашњим мукама и проблемима васколиког Србства.
ЗАВРШЕТАК
Након тога, преселили смо се с' оне стране споменика где смо положили венце, сликали се и наравно доделили медаље најхрабријима, а то су: три девојчице и један дечак... Валентина Ђорђевић, Ангелина Митић, Василија и Вук Петровић.
Док је трајала церемонија доделе ја зачух сихове: "Востани Сербије, давно си заспала, у мраку лежала сад се пробуди"... Сташа је то певала стихове химе нашег удружења Србског Светионика, а иначе то је давно написао Доситеј Обрадовић управо за Карађорђа и његове устанике.
Иначе Сташа је овај марш озбиљно схватила те је ћеркицу повела да учествује са њом, али на Чегерски споменик су дошли: муж, синови, ујак, ујна, мама и тата... Заиста фасцинантно морам да признам.Договорили смо са ујаком и неку сарадњу у будућности јер би волели да посетимо спомен собу за србске жртве у Нишу.
Неки чланови су се пењали на врх споменика па су се сликали за историју, а не за календар, како рекоше. Заиста, сликња је било као на додели оскара. Фалили су нам Маркан, Мирослав и Никола за те работе, али су били заузети пословима или породичним обавезама.
Кренуло је и сунце да залази тако да смо кренули да се пакујемо и одлазимо са Чегра. По литар ракије шљивовице су добили: Чика Селе и Рада... Пре Београда, ми смо кратко свратили у цркву Св. Тројице, односно Латинска црква, која је данас у девастатираном стању, а пред саму Чегарску битку ту се Стеван Синђелић причестио са својим саборцима.
Није било друге, него ми на аутопут и правац Београд. Кратко смо имали задржавање на једној пумпи да се људи олакшају и купе нешто да поједу... А како касније смо чули Витезови су посетили осамнаест пумпи... бар се тако прича, али не мора бити истина.
ЗАХВАЛНИЦА
Захвалнице ћемо накнадно да доделимо они који су нас помогли у овој лепој манифестацији. Заиста ово је била права ПАРАДА ПОНОСА у Нишу.
Овим путем све похвале и хвала свима који су одвојили данас времена, новаца и живаца за овако једну лепу идеју, односно манифестацију. Хвала највише Ради, јер је она и претходних дана одвојила пуно свог времена и живаца, али и сам тај дан је највише урадила.
Алемпијевићи су за овај марш дали два барјактара, исто толико и Митићи, тако да им се овом приликом срдачно захваљујемо.
Хвала и државним институцијама: Саобраћајној полицији, Војсци Србије, нишким Музејима... као и Селомиру Марковићу са његовом породицом на угошћавању свих наших гостију. Он је жива легенда Ниша. Од њега треба учити.
Догодине још бољи садржај и да нас буде још и више, не што патимо за бројем, већ да други људи нешто ново чују и науче... да управо тиме ОЖИВИМО СЕЋАЊЕ на наше славне претке и покажемо пут потомцима.
МИЛИЈЕ ЈЕ СРБИНУ УМРЕТИ
НЕГО KAO РОБ ДО ГРОБА ЖИВЕТИ!
Милан Чучковић
28.05.2018.
Нaродe нajбољи стe, поноснa сaм нa свe учeсникe другог Чeгaрског мaршa.
Срeћно путовaли и стигли у своje домовe. Учeсници су похвaљeни и од воjскe и од сaобрaћajнe полициje грaдa Нишa.
Хвaлa вaм нa свeму. Видимо сe, aко нe рaниje нa трeћeм Чeгaрском мaршу идућe годинe.
Радмила Допуђ
27.05.2018
Мало је рећи хвала. Мало је рећи и колика је њена жеља била да присуствује маршу.
Мало је рећи колико је срећна била јер је пронашла људе који су суштински схватили Србство.
Волела је живот, волела је Србију.
А ја.. Њеним стопама!
Иван Батос
29.05.2018
Одлично је било... прелеп град и одлична организација марша Србског Светионика
Прелепо искуство и жеља за поновним доласком, то све говори 🙂
До следећег виђења поздрав и свако добро из Шида.
Бојан Симановић
29.05.2018
Пешачећи прошле године ни сањала нисам да ћу на овај начин учествовати на маршу. Осим што сам поносна на храбру и вредну дечицу, поносна сам на све вас што сте показали како треба да изгледа друштво, народ који гаји искрену љубав према отаџбини.
Прошле године сам кренула са тешким мислима, без много наде да ће нам икада бити боље у маршу, сада ми је пуно срце, захваљујући Вама...
После издашог извештаја нашег председника не бих ништа више додала осим поздрава за све учеснике и једно велико БРАВО!
ЖИВИ БИЛИ! Идемо даље СВИ ЗА ЈЕДНОГ ЈЕДАН ЗА СВЕ!
Да неслога нестане у све крајеве! Амин!
Сташа Митић
30.05.2018