Једно од најпознатијих страдања Срба било је на Косову Пољу недалеко Приштине о Видовдану 1389. године када су се судариле средњовековна србска и турска војска која је силовито надирала из Мале Азије.
Зла судбина је хтела да Срби имају још пуно таквих Косова Поља, где се пролило много наше крви широм Балкана због националне и верске припадности небеског народа. Једно од таквих поља које су натопљене крвљу наших мученика, наше нејачи, голобрадих младића узраста од 14 до 21 године било је у Срему на завршетку Другог светског рата.
Ради се о томе да је Врховни штаб ПОЈ оценио како су простори Шумадије, Тимочке Крајине, Драгачева, Подриња "мало пострадали" за слободу наших народа и народности, те је требало да се младићи заправо деца пошаљу на Сремски фронт, који су Немци заједно са усташама направили након што су изгубили Београд октобра 1944. године. Девет линија ровова од Земуна до Вуковара је пробијано на јуриш са партизанским јединицама где су већином били младићи са слабим или никаквим ратним искуством. Сремска поља су тако натопљена са свежом србском крви...
12. априла 1945. године када је ослобођен град на Вуки Сремски фронт је практично пробијен и настављено је напредовање НОВЈ ка Загребу. Средином маја те године завршен је Други светски рат на тлу Југославије.
Послератна комунистичка власт је имала врло чудне ставове и погледе на тај несрећни рат 1941-1945 јер је број пострадалих Срба стално умањиван, а исто тако и националност злочинаца је сакривана. За Сремски фронт је речено како је наводно 13.000 војника погинуло и у тај податак деценијама нико није смео да посумња јер би то нарушавало братство и јединство, темељ на коме је створена брозова Југославија.
Иако су касније, након распада СФРЈ почетком 1990-их, историчари и истраживачи утврдили да је тај број радикално умањен, односно да број погинулих на Сремском фронту бива око 25.000 Срба. Још пуно тога је било разоткривано што је више од пола века била циљано замрачивано и замагљивано.
Тек на самом крају 20. века свест Срба о страдању и мучеништву је почела да се подиже, али код државних институција то је и данас на незадовољавајућем нивоу.
* * *
Походећи по разним манифестацијама Срђан Симановић заједно са својим Србским Витезовима из Шида је добио жељу да и он учини једно богоугодно дело. Тачније, решио је да пошто ту живи у Шиду, направи један догађај односно марш, ходочашће ПУТЕВИМА СТРАДАЊА СРБСКЕ МЛАДОСТИ... где би се грађани Шида, али и родољуби из других крајева наше отаџбине упознали са истином о сремској кланици.
Прошле године је био већ један одржан Сремски марш и то врло успешно, иако је у организацији било доста потешкоћа због особа који су се уплашили на шта ће то да испадне.
Ове године је био Други Сремски марш у организацији Србских Витезова, али су потешкоће биле исте, а притисци још јачи. Разлог је такав да се неко боји да ће догађај од јуче врло лако и брзо помрачити догађај од петка. Срећом, па Витезови нису одустали јер тешко је радити у "осињаку". Поврх тога, потенцијални проблем је било време, односно могућност да киша поквари тронедељни труд Срђана и његових другара.
Ипак, у недељу 14. априла 2019. из разних крајева долазе људи у Шид... Дођоше тако гости из Опова, Београда, Шабца, Рогатице, Руме, Бијељине... Све у свему, скупило се око 70 родољуба вољни да нешто ново чују, науче, марширају и на крају крајева да се друже. Јер управо овакви догађају стварају пријатељске везе, па се на тај начин додатно јача пратриотизам код наше омладине. Ствара се прилика да се изроде и неке нове манифестације.
Окупљање је било око 8 сати испред саборне цркве Св. Николаја у Шиду. Тако и нас из Србског Светионика дође два аута. Одмах за нама и Шабчани, па Рогатичани су већ стигли... јер су кренулу нешто после поноћи.
Првобитно смо обишли музеј Саве Шумановића, који је ту близу цркве. Шумановић је један од србских великана, који је ухапшен, потом убијен од усташа августа 1942. године. Тамо нам је кустоскиња испричала Савин животопис сликара који је стварао у првој половини 20. столећа где је оставио неизбрисив траг.
Потом се селимо у ризницу саборног храма где смо чули од свештеника о богатству које је покрадено од усташа током Другог светског рата, а само је петина сачувана или враћена у Шид. Била је то једна добра беседа.
Враћамо се испред цркве и развијамо наше транспаренте... новина је била то што смо премијерно приказали ДОГОДИНЕ у Битољу, Скадру, Призрену, Сарајеву, Книну... што је наравно побрало симпатије код учесника марша.
У 09:30 сати почела је света архијерејска литургија у цркви где је било доста парохијана, а неких седамдесетак људи је формирало колону за други Сремски марш. На челу је наравно био Срђан, а помагали су му са обезбеђивањем, Стане, Бана, Мајхер и други момци.
Кренуло се полагано шидсим улицама према Адашевцима... до прве и једине паузе стали смо у том сремском селу код адашевачке цркве, где нас је лепо дочекао локални парох, родом из Рогатице. Колика је била његова среће кад је чуо да има учесника из његовог родног краја. Док смо ушли у цркву појци су певали "Боже правде". Затим кратка литургија и сабирање у молитви, па пауза испред цркве.
Настављамо даље неких још 3 км, па смо прешли на шљунковити део пута. Рече Срки да морамо ићи један део преко блата, јер је кишило претходних дана. Нико није одустао већ смо сви иза њега па до наплатне рампе. Ту смо се сви прикупили и онда дођосмо до спомен обележја Сремски фронт који се види са аутопута.
Ту смо ушли у цркву св. мученика Стевана Штиљановића, нова црква која је грађена протеклих 15 и више година, само није још фрескописана. Тако су православни свештеници одржали још једно молитвено сећање и парастос Сремским мученицима, а прота Мишић је без устезања одржао историјски час. Уследило је ново сликање, па обилазак музеја.
Најпосле смо отишли до шатора где је био приређен ручак за учеснике. Пасуљ прва лига, не знам ко је кувао, али се добро појело. Имао сам прилику ту да упознам једну слатку девојчицу Дуњу.
Аутобус нас купи и враћа у центар Шида. Ту смо остали кратко на дружењу, а онда правац кућама.
Похвале Сркију на истрајности и храбрости... његовим помагачима на времену и труду, православним свештеницима који су подржали ову племениту идеју. Горан и Деле су работили са својим машинама, тако да све ово остане у сећању кроз слике и снимке.
Нека се овај добар вирус србског родољубља настави ширити... јер на крају крајева на истом смо путу.
Милан Чучковић
15.04.2019.
п.с. Следећи марш је у Нишу, у недељу 26. маја 2019. када походимо на Чегар.