Година 1914.

Почетком лета у Сарајеву су припадници револуционарне организације "Млада Босна" извршили атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда на Видовдан. Био је то одличан адут Бечког двора да оствари своју деценијску замисао о нападу на Краљевину Србију и настави свој план о Продору на Исток, односно да јужне границе царства дођу до Босфора.

Пар дана касније у читавој Хабзбуршкој монархији кренула је општа мобилизација и попуњавање јединица. Упућен је телеграм са непристојном понудом Влади Николе Пашића, чувених десет тачака са врло кратким временским роком за одговор. Заправо аустроугарске власти одговор није ни занимао... они су желели рат по сваку цену.

И Врховна команда Војске Краљевине Србије (ВКС) је објавила трећу мобилизацију, за две године, након Балканских ратова. Укупно три армије је постројено и направљен је план за одбрану. Први удар аустроугарске Пете и Шесте армије којима је командовао генерал Оскар Поћорек је био у Подрињу и Мачви средином августа 1914. Иако су имали техничку и бројчану предност, Аустроугари су добили шамар на Церу од Друге армије ВКС, којом је командовао генерал Степа Степановић.

Нису се Поћорекови солдати предавали, уследио је новии још жешћи удар у зони Лознице и Бање Ковиљаче. Схватили су Аустроугари значај Гучевске планине. Хтели су да ударе у сам центар србских снага, зато је поћорек послао елитне дивизије специјализоване за борбе у брдским условима. Међу њима се посебно по злу истакла хрватска домобранска 42. дивизија... Они су упадали у насељена места и отпочели своје крваве пирове, пљачку, палеж, силовања, масовна стрељања и вешања.

Врховна команда шаље усиљеним маршом четничке добровољачке одреде, који успевају да задрже бројније непријатељске снаге, иако су услови за борбу били врло тешки. Била је то прва рововска борба, а касније у историји забележена као Бој изнад облака. Аустроугари су остварили пирову победу, док су се србске јединице закратко повукле по наређењу у новембру месецу.

Поћорек се задовољно смешкао упркос великим губицима. Међутим, само пар недеља касније када је окончана Колубарска (Сувоборска) битка у децембру, бежали су Немци, Хрвати, Мађари, муслимани главом без обзира.

Четврти пешадијски пук "Стеван Немања"

Наредних година су уследиле нове битке, повлачења и коначна победа је остварена пробојем Солунског фронта, чиме је задат смртн и ударац Аустроугарској која је престала да постоји. Била су то времена када је србски војник донео барјак слободе све до Печуја, Арада, Ријеке... а сви јужнославенски народи су ослобођени.

Створена је тада и прва јужнославенска држава на крви и костима србских мученика и јунака.

Година 2022.

Шта се све издешавало за протеклих сто година и мало јаче, не би стало ни у три књиге... али чињеница је да смо у бесмисленој авантури званој Југославенство изгубили све оно што су преци сакупљали и животе давали од 1804. на овамо. Данас, ако то јавно говорите залепиће вам етикете разних погрдних израза.

Данашњица нам је благо речено поражавајућа не због тога што се око нас плете злочиначка мрежа поганих умова преко специјалног медијског рата, већ зато што врло мали број Срба има јасну и здраву свест о патриотизму, а да су спремни да на један фин, цивилизован начин то покажу. Штавише, имамо вишак паметњаковића и 'синдикалаца' у односу на оне који су ради да помогну неком појединицу или групи која се труди.

Лане сам био са другаром у Лозници и учествовали смо тј. подржали Гучевски марш, који су осмислили браћа Стојнић и њихови другари. Ове године смо дошли, али у мало измењеном саставу. Заправо, дошли смо дан раније, како би се одморили и уживали у пејсажима Гучевске планине.

Изјутра чим смо се спаковали кренули смо пут цркве Покрова Пресвете Богородице у Лозници. Тамо је било заказано окупљање у 07:30 сати, али смо ми из оправданих разлога мало каснили. Оно што је било велико изненађење јесте појава тј. присуство брачног пара Карађорђевића: Филипа и Данице. Не знам које њима упутио позив, али мислим да је ово први пут да на неком дешавању овог типа имамо престолонаследника.

Сем тога, овде су дошли Шабчани, Рогатичани и родољуби из других крајева наше земље. Добар пример шта се може, кад се љути Срби сложе.

Након литургије и помена Гучевским јунацима формирана је колона која је лагано кренула лозничким улицама. У колони је било и старо и младо. Помени врло добра екипа која се није уплашила кише... додуше, киша је увек лош изговор лењивцима. Нама је друштво правио Раде чији су сапутници морали у аутомобил због здравствених тегоба.

Прва пауза је била традиционално у селу Трбушница, где нам је уприличен као и претходне године, врло леп дочек. Девојчице у ношњама су служиле: пите, ракијицу, воде, погача са сољу...и сл. Након тога крећу успони. Ово је иначе била прва колона, док су постојале још две. Једну је предводио Дачо из Будимлије, а другу не знам име.

Било како било, ми смо се сви редом у колони знојили јер је ипак напор било повећи, а температура изнад 20'С. Како смо савладавали деоницу по деоницу, тако смо и повећавали надморску висину. Била је то прилика да уживамо у погледима у даљину. Већ када је било пред завршетком, ушли смо у шуму.

Горе поред споменика већ је била делегација за дочек, а прекопута су постављени столови и казан за кување. Само обележавање је трајало скоро сат времена: обраћање званичника, полагање венаца, историјски час, изворне песме, читање рецитација и др.

Напослетку је уследило сликање и одлазак на војнички пасуљ. Ми нисмо се могли превише задржавати а наш џокер у решавању транспортних проблема био је Милојко - човек видра, уствари десна рука млађег му брата Миодрага. Он нам поклони Секулићеву књигу "Дринска дивизија".

Остали би ми још на дружењу, али су обавезе звале на друга дешавања. У сваком случају све похвале Удружењу Гучевски марш који су покренули нешто сасвим добро и значајно, не само због Лознице, већ и културе памћења читаве Србадије.

Написа: Милан Чучковић
14.09.2022.