Извештај са другог Београдског марша - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 183
Јуче: 667
Недељно: 5263
Месечно: 16439
Годишње: 121567
Укупно: 279968

Највише посета
25.8.2018 2808






















































6. новембар 2017.


Извештај са другог Београдског марша


Београд је град бурне историје, то је већини нас познато. Само у задњих сто година колико је важних догађаја и момената било везано за Србију и србски народ тешко је набројити. Данас сви везују 20. октобар за Дан ослобођења Београда, што се и десило 1944. године када су јединице Црвене Армије и партизани ушле у град после три и по године окупације од Немаца.

Међутим, један детаљ већ деценијама се прећуткује и намерно запоставља, односно гура у страну... а то је ослобођење Београда у Првом светском рату. Било је то крајем октобра и почетком новембра 1918. године, када су србске трупе после пробоја Солунског фронта незадрживо јуришали и ослобађали читаву Србију, а касније и србски простор који је био окупиран од Хазбуршке монархије.

Главни јунак те наше приче је последњи проглашени војвода -. Петар Бојовић (86). Доживио је дубоку старост у својој кући на Врачару. Међутим, није преживео комунистичку чистку у јануару 1945. када су га батинаши ОЗНЕ претукли на смрт, а он се мученички упокојио два дана касније 19. јануара 1945. године.

Наша прича са маршевима почела је 2014. године у лето када смо први пут отишли на Цер, јер се обележавало 100 година чувене Церске битке. Исте године покренули смо Колубарски марш, а прошле године и Београдски марш. Тада смо већ имали основано удружење Србски Светионик.

Ове године смо решили да наставимо ту традицију за славу јунака који су нам јесени 1918. године ослободили престолницу, односно град у коме сада живимо.

Договорено је да марширамо од споменика Незнаном јунаку на Авали, па до Новог гробља у Рузвелтовој улици, јер се тамо налази Споменик јунацима ослободлачких ратова 1912-1918... што се уклапа у тих двадесетак километара колико је оптимум за један добар марш. Читав скуп је пријављен полицији али и надлежним општинским службама. Како се нико од њих није жалио, сматра се да је скуп дозвољен.

Окупљање је било заказано за 08:00 сати горе на Авали, код споменика. Први који је дошао јесте Алимпије. Чак се и чувар споменика чудио шта ће он тамо тако рано, док је ветар добро дувао. После њега дошло је још пар момака, али и припадници СУП-а Бели Поток. Нас четверо дошли смо горе пешака, пошто бус не иде, око 08:30. Прилика да се поздравимо и упознамо, јер било је момака који раније нису ишли са нама. Али и да видимо са полицајцима о њиховој испомоћи како ће тећи. Договор је лако пао... а пре покрета направили смо пар сличица.

Спуштамо се доле до Булевара Ослобођења лаганим ходом, пречицама и путељцима, и онда креће формирање мање колоне, свега дванаест учесника на почетку. Касније ће нам се придружити још момака. Иначе, само једна далматинска жена је била са нама - Мулунка Савић. Нећу рећи име, али сви који су били знају о коме је реч.

Мали неспоразум око броја станица је настао када ме Трајче (13. ратник) питао где да сиђе. Ја нисам знао да су Јаинци дугачки ко Темерин, па се и он напешачио док је дошао до нас. Возило испред нас, возило иза нас... а ми марширамо као ослободиоци. Председник је био добре воље, па је пропуштао колону која се формирала иза, чисто да нас не би псовали и клели. То нас је мало и успорило, али не пуно.

Прва пауза после добрих 10 км била је на Трошарини око подне, на руској пумпи. Сунце греје као да смо на Кајмакчалану... А ми засели у тај кафић и поручили пићенце и кафу. Без алкохола наравно. Дође нама и чика Миле, трећепозивац, како сам себе зове. Није више у снази да пешачи дугачке маршеве, али дао је свој допринос колико је могао.

Пауза је била око 20 минута. Таман да се одморимо и нешто поједемо.

Крећемо даље Булеваром, али сада је боља ситуација, јер имамо две коловозне траке у једном смеру, па није било заустављања... још нам је и Бањичка шума правила хлада. Атмосфера је била више него добра, јер је Алимпије био добро разположен и махао је тробојком као прави барјактар. Имао је он алузије на то ко му је то све обезбедио, па нам је то остала шала са овог марша.

Излазимо на Аутокоманду после 13 сати, а тамо аута ко у причи, патролна кола пуштају ротацију и сирену, док да се зна када председник иде преко коридора, пардон кружног тока... Настављамо даље до Франша, а тамо исто ротација и сирене. Милунка ми рече: - "Који моћан осећај, ово не памтим". Јест вала, шта би дао сада бата Коле да је са нама... Нажалост он оде у печалбу, па није могао доћи.

После Франша, одосмо на тротоар, јер тамо су код Ветаринарског и Медицинског факултета још радови... а нама је био циљ доћи до малог споменика који је краљ Александар I Карађорђевић подигао својим трећепозивцима. Прво су се ту сликали наши трећепозивци, а онда и ми остали заједно.

Доћи на Врачар, а не посетити Вождов споменик је не само безобразно већ и незахвално... тако да смо се ми насликали поред споменика Вожду Карађорђу, оцу модерне србске државе.

Прво Крушедолском, а после и Курсулином улицом избијамо на парк војводе Петра Бојовића мало пре 14 сати. Тамо се налази иначе само један једини споменик војводи Бојовићу у Београду. Направљена је мала пауза пола сата, док није стигао чика Вања Статимировић из врачарског одбора Савеза потомака 1912-1918. Он нам је одржао историјски час о војводи и ослобођењу Србије 1918.

Занимљива прича, јер речено је доста ствари које ни сам нисам знао... Почео је чика Вања о рођењу војводе, војничкој каријери, учешћу у србско-турским ратовима 1875-, када је први пут одликован а Кнежевина Србија је ослободила своје јужне делове: Ниш, Врање, Пирот, Лесковац... У србско-бугарском рату 1885. Петар Бојовић је био комадант коњичког пука.

Све до почетка 20. века Војвода Бојовић се усавршавао, што у Србији, што у Француској. Мајски преврат 1903. му није лако пао, па је премештен у Београд.

Први балкански рат 1912. дочекао је на месту начелника штаба Прве армије, када је успешно командовао ослобађањем Старе Србије. Победио је Турке и Арнауте на Куманову и Битољу, што је Вардаској Македонији донело слободу после пет векова. У Другом Балканском рату, успешно је командовао својим јединицама на Брегалници лета 1913. године. Тада је био члан србске делегације у Лондону, на преговорима Османлијском царевином, где се Турска одрекла својих терирорија на Балкану.

Лета 1914. Војвода Бојовић постаје комадант Прве армије. Учествовао је у завршним операцијама на Церу, а чак је и рањен 2. септембра 1914. што је условило да буде повучен са места комаданта, па је на његово место доведен легендарни Живојин Мишић. По опоравку, руководио је повлачењем војске и народа преко Албаније 1915. године, а и опоравку Срба на Крфу, Виду, Тунису.

Са Првом армијом пробио је Солунски фронт септембра 1918. када је за два месеца ослободио читаву Србију и наставио да ослобађа Србе све до Алпа. Иначе он је последњи проглашени србски војвода, а то је било 13. септембра 1918. године.

После Првог светског рата био је комадант Прве армијске области и посветио се писању и реорганизацији војске. У пензију је отишао 21. децембра 1921. године, са 63 године живота. Имао је неких неслагања са Врховним саветом одбране и краљем Александром, па се претпоставља да је то разлог пензионисања.

За време активне службе војвода Бојовић је добио многа домаћа али и страна одликовања.

Указом Владе Краљевине Југославије 3. априла 1941. Војвода је поново реактивиран у војну службу. После слома у Априлском рату, ишао је са Краљем и државним врхом у Севојно, Пале и Нишкић. Одбио је одлазак у Енглеску, па се вратио у Београд. Ту су га посетили немачки војници и тражили да се прикључи Влади генерала Милана Недића. Он је то одбио и тражио да му немачки војнци не улазе у кућу, у Трнској улици бр. 25. Они су то испоштовали. За време Другог светског рата био је у некој врсти кућног притвора.

По ослобођењу Београда 20. октобра 1944. године, комунистичке власти су кренуле у немилосрдни обрачун са свима који су били симпатизери монархије. Уследила је велика чистка, где су батинаши ОЗНЕ долазили два пута. Други пут је Војвода Бојовић тешко претучен и потом умро 19.01.1945.

Преко Радио Београда је јављено за његову смрт, али је такође наглашено да нико не сме отићи на сахрану јер ће бити ухапшен, па је сахрана обављена у најужем кругу породице, без војничких почасти.

Тада настаје прогон његове породице. Млађи син Добрица му је ухапшен 1945. под лажном оптужбом да је био комадант четничких илегалаца и осуђен на десет година. Супруга Милева је 26. априла 1946. писала писмо Јосипу Брозу Титу, да види зашто је ухапшен њен син, али није добила одговор. Породица Ракић се старала о Милеви све до њене смрти 1956. године. Син Добрица по изласку са робије није видео мајку живу.

Деценијама се у социјалистичкој Југославији ћутало о Војводи Бојовићу из идеолошко-политичких разлога. Тек 1985. године му је подигнута спомен-биста код Каленић пијаце, што је заслуга удружења потомака и поштовалаца ослободилачких ратова 1912-1918. Касније, на Видовдан 1997. године откриовен му је споменик у Новој Вароши.

По завршетку историјског часа начинили смо фотографије са славним војводом. А онда наставили завршни део ка Новом гробљу. Преко Трнске улице, где му је била кућа, па преко Булевара Краља Александра уђосмо у Рузвелтову улицу. Тамо су такође радови, али ми смо кроза центар улице марширали. Чудили су се радници нашој колони, а ми смо се само смешкали.

Дођосмо пред циљ, па је Трајче тркнуо по венац. И онда сви скупа одосмо до пред споменик. Тамо делегација Србског Светионика положи венац, а онда начинисмо за крај још пар слика. Док су нас посматрали из патролних кола.

Тиме је наша манифестација завршена. Хтео бих да се захвалим свим учесницима који су дошли, јер они су заиста тражили начин да дођу. Не због нас, већ због војводе и јунака ослободилаца 1918. Жао ми је што ови наши бећари нису могли доћи: Коле, Мића и Зоки.

Такође, захвалност иде припадницима СУП Бели Поток, Вождовац, Врачар, Звездара... који су нам заиста пружили подршку да нико од учесника не буде повређен нити да ми ометамо саобраћај.

 

Они којима је било драже да седе код куће те прве новембарске недеље 2017. само да поставим питање:

 

СА ЧИМ ЋЕТЕ ПРЕД ВОЈВОДУ БОЈОВИЋА?

 

 

 

Милан Чучковић
06.11.2017.




Посећено је: 761  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!