Пре 101 годину започео је устанак на подручију Топлице (Копаонички крај) када су србски јунаци рекли "НЕ". Био је то једини устанак током Великог рата на подручију окупираних европских територија, јер су Срби били незадовољни насилном мобилизацијом њихове деце, тј. младића од бугарских окупатора
Спремали су да их пошаљу на Солунски фронт у ватрени огањ, да се боре против својих. То свакако није долазило у обзир те је ова одлука и са моралне и са људске стране посве исправна... уствари то је "кап која је прелила чашу".
Бугарске окупационе власти су поред тога радили и низ других злочина и недела. Одмах по уласку на територију Краљевине Србије октобра 1915. године започета су убиства, киднаповања, пљачке, силовања, пребијања, паљење имовине и др... Започет је процес бугаризације Срба у Тимочкој Крајини и Власиначком округу... све до Вардара. Деца су у школама учила бугарски језик, србска ћирилица је била забрањена. Уместо србских попова доведени су свештеници из Бугарске итд. По свим научним и антрополошлим сазнањима, бугарске активности на подручију окупиране србске територије у Првом светском рату имале су карактер геноцида.
Није то све случајно, све је то пројектовано и догворено у Бечу непосредно пред почетак Првог светског рата. Бугарска се није мирила са тиме да добије "најмањи део" Македоније (Пирински део), после Првог балканског рата, зато је започет Други балкански рат јуна 1913. године. Иако су у јесен 1912. Срби и Бугари, заједно са Грцима повели рат за коначно ослобођење од вишевековне османлијске доминације и робства, не знам зашто се у њима пробудила та похлепа и територијална грамзивост па су насели на понуду Бечког двора.
Србска војска је крајем 1915. године напустила своју отаџбину услед напада Аустро-Угарске и Немачке отишавши у беспуће и неизвесност... преко албанских гудура и црногорских врлети, све до Јонског мора где су их савезнички бродови пребацили на Крф, Видо, Корзику, па чак и далеки Тунис. После неколико месеци опоравка сви су до јесени 1916. већ били на Солунском фронту, када је и освојен Кајмакчалан, а град Битољ ослобођен два месеца касније...
Врховна команда србске војске је рачунала на то да преостале малобројне снаге у окупираном делу Краљевине Србије могу да учине нешто значајно, а то је подизање устанка, тиме би се добар део бугарских и немачких снага одвукао, те створило простора за пробијање фронта... али се чекало на одлуке савезника.
У немогућности трпљења зулума Бугара и Аустро-Угара Топлички устанак је букнуо "пре времена". Иако је имао запажене успехе више од месец дана у зиму 1917. године... а онда је сломљена устаничка територија. Убијено је током устанка и после у одмаздама више од 20.000 Срба. И поред неуспеха, устаници су наставили своје герилске борбе по шумама, тако да устанак у јуначкој Топлици никада није угушен. Јунаци Топлице ослобођење су чекали годину и по дана касније.
Један од вођа Топличких устаника био је легендарни командант Коста Војиновић Косовац који је извршио самоубиство опкољен у једној воденици, да не би жив пао у руке непријатељу... Својим саборцима и народу је говорио: "Нема живота без слободе".
* * *
Управо то је нама из Колубарске бригаде био мотив да одемо доле у Прокупље и Куршумлију и да учествујемо у другом Топличком маршу. Пријављивање на прву лопту је било такво да би нас 20 требало ићи, јер свакоме се свиђа идеја... али како се дан за одлазак доле примакао тако су људи почели да отказују своје учешће. Мали број људи јесте имао неко валидно оправдање, можда двоје, остали не. Али добро, Господ сваког од нас искушава да се покажемо.
Уместо комби буса, прешло се на резервну варијанту колима, а то је да нас осам ЈУНАКА спакује се у два аута и пођемо пут Бојника, недалеко Прокупља и Куршумлије. Полазак је заказан за 04 сата, и морам да похвалим нашу екипу сви су били тачни. Пут је протекао добро до Ниша. Мало смо диванили са Здравком, пошто је он баш нови.
Првобитно смо стигли аутомобилима у Ниш, јер су се тамо налазио највећи део учесника, а онда смо малим аутобусом кренули пут Обилића, одакле је планирано да крене сами марш. У том бусу била је и наша чланица Сташа. Колубарски марш јој је пре два месеца измакао испред носа, што кажу, већ се наоштрила била, а сада је донела одлуку да иде, па куд пукло да пукло.
Ми смо наше ствари пребацили (заставе, барјаке...) из аута у тај бус, укључујући и цвеће које је после планирано да положимо на споменик Топличанима у центру Прокупља.
За нешто више од пола сата из центра Ниша, ми смо стигли у село мало планинско село Обилић, општине Бојник. Тамо нас је код једне кућице у центру села дочекало пар мештана, као и чланови локалног планинарског клуба "Змај са Радана". Служило се кувано вино, на шта су мене моји саборци само погледали.
Првобитно смо имали од једног бившег официра ЈНА пар речи о историји самог села Обилић, које је настало у 19. веку, од досељеника из Црне Горе и Косова и Метохије. Било је тада тридсетак кућа, али су то биле бројне породице са по 15 чланова и више.
Након тога је организатор Топличког марша: Милан Лапчевић из Друштва "Стазама славних предака", стао код спомен-плоче Топличког устанка и рекао пар речи, како је уствари дошло до тог устанка, зашто се србски народ подигао, ко су биле устаничке вође итд. А после још један мештанин исприча своју учешће своје породице у Топличком устанку...
Кренуло се полагано зацртаном маршутом из Обилића на пут који је имао тридесетак километара пешачења. Први део марш смо били сви у колони. Прилике су биле такве да смо имали тај први део доста по блату и води, јер је недељама раније било кише и мало снега који се отопио.
Додуше, и тај дан некако је било прилично топло 7'С... па многи почели скидати јакне или џемпере. Било је и неког шипражија, које се ту неким чудом створило, а кога није било пре месец дана.
Мало смо ми у колони еволуцирали неке раније анегдоте са ранијих маршева, што су свакако и овим новим члановима измамљивале осмех на лицима. Било је то некако у првом делу марша, када су људи имали снаге.
У селу Дубово смо имали и већу паузу да људи поједу нешто, попију воде, да се окрепе и ту је Милан Лапчевић пундио две туре, једна је подразумевала успон уз брдо, тачније прелазак преко планине Пасјача, а други је подразумевао асфалтом до Прокупља.
Како сам ја сам видео да та планина није ни мало наивна уз временске (не)прилике које су ту биле, ипак се одлучих за ову другу варијанту, која је заправо била дужа 2 км, али није подразумевала блато, воду, снег до колена и др. Са мном кренуше Мићан, Ратко и троје људи, планинар који су знали тај пут.
Осталима који кренуше пут брда свакао није било лако, тим пре што су планинари били у доброј кондицији те су гурали добар темпо. Ми смо ишли кроз села и насеља са две заставе: Гвозденог пука и СРБС-а... Мићан је ту "хватао кривине", па је стално мене сустизао и тражио да преузмем мало заставу. Истовремено где би видели људе, они су нас масовно поздрављали и питали шта се то дешава. Како смо укратко објашњавали, тако су се они чудили да нико то није на ТВ Мост најављивао.
Имали смо неколико пауза, током наше шетње. Сташа ме звала на телефон, а ја се шалим да је добила Дом здравља Прокупље, те питам имају ли рањених... како издржавају. На шта се она смешкала, али кисело, јер није јој било свеједно у оној врлети где лисице пошту носе.
Нама су због самог асфалта мало стопала страдавала, појављујући се пликови, али то је резултат вишка кила и ципела са лошим тј. тврдим ђоном. Постојао је неки предлог ових старијих људи да се иде евенутално превозом, што се мени и није толико свидело, а када рекоше да га треба чекати до пола четири, само сам одмахнуо главом.
Сви у колону и правац Прокупље... тај задњи део смо седам километара прелетели за нешто више од сат времена јер смо видели да је циљ близу, иако су "табани горели". Стигосмо ми у Прокупље до неке рампе односно пружног прелаза и ту решили да сачекамо наше иза брда...
Одмарали смо се неких 15 минута, те они уместо воза дођоше пругом. Онда се сви саберемо у једну колону и настављамо до центра града. Тамо улазимо, док нас Прокупчани мало чудно гледају, пошто смо имали заставе...
Код споменика Топличанима Милан Лапчевић се захвалио се учесницима марша, а испред Кола Српских Сестара г. Тркуља је рекла пар речи захвалности на овом чину. Дошли су наши пријатељи из удружења "Гвоздени пук - Игриште" Живота са својим саборцима, затим Никола Вирјевић и др.
Полагање венаца је било такво да је већ био и сумрак. Ми смо са цвећем мало окаснили јер је и бус малкице окаснио да донесе наше ствари. Тако смо у задњем минуту церемоније положили венац, Ратко, Алимпије и ја. Најпосле извадисмо и транспарент Колубарска бригада и још један нови Коста Војиновић... Горан је рецитовао неку песму, и штета што нисам успео да снимим то, иако је сумрак био.
Програм је предвиђао и вечеру односно војнички пасуљ, који је обезбедила Војска Републике Србије за учеснике марша. Да ли смо ми били гладни, или је пасуљ био добар не знам, али је дошао у правом моменту. Било је ту и колача домаћа радиност.
На самом крају чусмо ми и гусле. Наиме, деда Живота старина од стотине љета узе гусле па почне о Кости како подиже устанак, и како погибе у воденици код Гргура... Организатори нас позваше и до Музеја Топлице, који су већ имали поставку Топлички устанак, а кустоскиња нам је испирчала низ детаља о томе какве су прилике биле пре 100+ година.
Већ је умор чинио своје, тако да смо после тога сви у бус и правац Ниш. Тамо нас је чекала "мама" Рада. Ранији су планови били да се иде и на неко пићенце, али пошто је било доста нових људи са нама, недеља вече није баш за те прилике и киша је почела да пада... чекало нас је 250 км до Београда одустало се.
Само смо разменили неке ствари и правац до паркинга где су нам аути. Додуше, Сташи је Рада дошла као добра вила, да је превезе до куће. Ми прво нађосмо пумпу за гориво и онда без пауза шибај до Београда.
На станицу стижемо око 22 сата, таман да неко може ухватити и ГСП превоз, а ми остали у кола и кућама.
Можда су по некима овакве ствари тј. акције непотребне, или пак сулуде, али овде се мешају физичка активност са историјским причама. Нешто што нажалост данас и задњих година није "у моди", али не желимо сви бити "пинкова деца", баш напротив. Да преци знају за кога су се борили.
Милан Чучковић
19.02.2018.