Извештај са деветог Церског марша 19.08.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 251
Јуче: 790
Недељно: 3187
Месечно: 13111
Годишње: 146974
Укупно: 305375

Највише посета
25.8.2018 2808
























































1. септембар 2018.


Извештај са деветог Церског марша 19.08.2018


Аустро-Угарска, као велика европска сила је почетком 20. века у Бечу правила планове за свој Продор на Исток, односно хтели су Хазбурговци да имају отворен пролаз све до Босфора. На том путу сметали су православни Срби, односно Краљевина Србија, која је била у великом привредном успону, и која настављала своју националну револуцију која је започета још почетком 19. столећа, тј. ослобађање од турских завојевача.

После Балканских ратова 1912-1913 србска држава се увећала за половину тадашње територије, а заправо ослобођена је и одбрањена Стара Србија: Вардарска Македонија, Косово и Метохија и Рашка област... и то после пет векова.

Млада Босна је револуционарна организација створена неколико година пре избијања Првог светског рата од Срба који су живели у Босни и Херцеговини, јер нису могли више трпити аустријског зулума. Њихов циљ је био ослобађање светосавске земље и припајање матици. Тако је Аустроугарска злоупотребила Сарајевски атентат који су на Видовдан 1914. године извршили Младобосанци, тачније Гаврило Принцип са саборцима.

Београд је 28. јула 1914. године одбио ултиматум Бечког двора, који је био "непристојна понуда" Аустроугарске... и тако је покренута велика офанзива на Краљевину Србију.

Почетком августа 1914. године у Поцерини и Мачви дошло је до прве размене ватре србских и аустроугарских војника, тачније ардиљерија Аустроугарске војске је дејствовала по србском делу Подриња, да би 12. августа 1914. дошло до директне борбе где су Аустроугари имали почетне успехе. Заузели су Шабац, Лозницу, Љубовију и почињени су масовни злочини над србским цивилима. Многи су вешани или убијани хладним оружјем. Доста војника и цивила је одвођено у специјалне аустроугарске концентрационе логоре: Добој, Нежидер, Јиндриховице, Велики Међер, Арад и др.

Војвода Радомир Путник, главнокомандујући над србским снагама 15. августа 1914. године издаје наређење за контранапад. А тада генерал Степа Степановић је увидео стратешку важност планине Цер, тако да је своје јединице Друге армије усмерио ка Текеришу. Дошло је до жестоких окршаја наредних дана, и србске снаге успевају да поразе аустроугарске које су биле у паничном бегу после 20. августа 1914. године. Град Шабац је ослобођен 22. августа 1914. године.

Губици србске војске после Церске битке су били 3.000 мртвих и 15.000 рањених... док су Аустроугари имали три пута више мртвих и дупло више рањених. Војвода Путник је известио Краља Александра I Карађорђевића о успеху србске војске, док је Степа Степановић добио чин војводе због успешног командовања.

 

ОВА ПОБЕДА ЈЕ БИЛА УЈЕДНО И ПРВИ САВЕЗНИЧКИ УСПЕХ У ВЕЛИКОМ РАТУ И ТО ЈЕ ОДЈЕКНУЛО ШИРОМ СВЕТА!

 

*     *    *

Тако је било пре 104 године...

Читав век касније, односно данас 2018. године ситуациј је благо речено поражавајућа. Медије у Србији контролишу странци, односно исти они које смо бацили на колена пре 100 година... који нас нам намећу тезу како смо ми геноцидан народ (!?)... како 11. новембар је некакав Дан примирија у Првом светском рату, а не Дан победе... како треба да заборавимо Арад, Јиндриховице, Нежидер и др. Да нас чека лепша и боља будућност ако се одрекнемо наше свете србске земље и др.

Најгоре од свега је то што добар део омладине то прихвата, јер њихови родитељи им (не)свесно то намећу и пуштају их да верују у такве небулозе.

Србски Светионик као поштовалац светле историје и славних предака, србских мученика и жртава ма где се налазили није имао дилему да ли отићи на девети Церски марш из простог разлога, што је наша прича са маршевима и почела ту... у Шабцу, односно Текеришу. Од петог Церског марша, тачније 17. августа 2014. године када је почело активније да се обележава Стогодишњица Великог рата, ми смо постали редовни учесници... и не само то, покренули смо после тога три нова марша: Колубарски, Чегарски и Београдски.

Огласили смо плакат и најаву почетком августа ове године и позвали србске родољубе да нам се прикључе од Београда до Шабца. С тим да већина људи већ и зна шта је код нас забрањено, а шта дозвољено.

Тако да смо успели код земљака Брлета да нађемо пристојан бус за повољну цену и без зараде одведемо 50 људи пут Шабца. Полазак је заказан за 06:00 сати код Плаве локомотиве. Само један делија је каснио три минута, па смо га сачекали и после код Добановаца покупили Зокија, који је имао јутарњу гимнастику у виду трчања, па је дошао ознојен као киша у бус.

Неким мојим пајтосима, који су раније били чешћи на оваквим дешавањима, овај одлазак на Цер је био право изненађење. Али добро, нису позвани ради изненађења, већ ради пешачења и да покажу да су још у доброј форми.

На станици дође Мићан, Алемпијевићи, Пеђа, Ђоке, Александра са друштвом, Бојана, Ненад, заставник Свето и други. Нажалост Станко и Ратко нису могли да дођу, први ради породичних обавеза, а други пословних. Додуше и Сташа се била наоштрила да ће доћи, али је ипак морала да одустане. Па је Маркан уместо ње дошао данима раније код рођака и после са нама да табана 35 км у славу предака...

Било како било ми смо стигли у Шабац нешто после 07:20 сати, те смо паркирали бус и видели наше старе знанце - Владину чету који су дошли аутомобилом.

На парастос и помен у цркви нисмо могли да стигнемо, па смо одмах отишли до Трга шабачких жртава, где је био предвиђен поздравни говор организатора, обраћање свештеника присутнима, а чувени Митар је добио и један шал на поклон који је стар преко 100 година, односно ношен је од једног војника у Церској бици.

На тргу се поздравих са Шабчанима: Богојем, Душаном, Жиком, Жељком, Божом, Маријом, Марком и другима. Док сам ја тражио шидске Витезове, сретох још низ других познатих људи: Бранка брадоњу, Дарка попа... Бранко је делио промотивни материјал своје хуманитарне организације.

Када је колона већ формирана и кренула сретох Сркија, Стану, Бану, Нелета и њихове чланове, па смо се људски поздравили и окренули мало на шалу како то већ бива када се и сретнемо. Грађани Шабца су нас поздрављали и махали рукама за срећан пут, јер ипак то није лако издржати.

Око нас учесника била је читава пратња: полиција, амбулантна кола, цистерна, редари и др. Дошли су и медији да извештавају са овогодишњиг Церског марша.

Ми смо се већ мало и поделили са заставама. Мићан као кршни делија добио је ону најтежу заставу СРБС-а, остали углавном националне тробојке и наравно застава Другог пешадијског пука "Књаз Михаило" из Моравске дивизије, познатији као Гвоздени пук...

Прва пауза је била у школском дворишту села Варна, где по обичају се улогорујемо и прилика да нешто презалогајимо и попијемо воде после 10 км доброг табанања. Учесници су добили воде и погачице. Зна се под којим дрветом и ми седимо па смо сви као по команди дошли ту.

Наравно, без шале није могло на паузи те се Алимпије и Зоки шалили на тему мог сендвича како сам га у сласт појео, то је домаћински сендвич, а не страначки, само да се зна. Док је Зоки пробао подрињске шљиве какве у животу није јео.

Наставило се даље пешачењем према Церу, док је сунце чинило своје. Тачније упекла је звезда даница као ретко када, па је доста људи одустајало после 20 км пешачења, међу њима и наше две цуре: Бока и Мина. Није било смисла да на оном врелом асфалту мене и Ненда успоравају.

Једно време нам се прикључио Бане, видевши да код нас има лепих цура... и Пеђа и Ђоке су са нама били добар део времена носивши заставе и шајкачу. Ненад као бивши маратонац је читав марш је износио тробојку. Зоки се тако слако напешачио, ознојио и сликао по директиви кума из Њемачке...

Алимпије је ширио дезинформације како председник пао на под и да су га повезла амбулантна кола по хитном поступку... Их, да су људи веверице па да му неко поверује. Овако су се добро насмејали.

После неке паузе на пола пута сретосмо једну уплакану девојчицу која је у оној гомили изгубила тату... Таман пристиже Богоје и Дуле, тако да смо их позвали и проблем је био брзо решен.

Миц по миц дођосмо ми до подножија Цера, где је направљена и мало већа пауза, да се људи припреме за велики успон. Остатак од седам километара је био незгодан за људе који су набили пликове на ногама, али се изашло до Текериша. И тамо је направљена пауза да се сви учесници прикупе.

Наше цуре су већ биле у Текеришу код споменика и сликале и снимале пристизање учесника Церског марша. Таман смо и ми пред улазак развили транспарент плаве боје, са белим словима: КОЛУБАРСКА БРИГАДА... а испред њих су ишли барјактари.

Тако смо поносно ушли до споменика Церским јунацима у центру села, и поставили се на наше старо место лево... изнад нас Србски Витезови, а испод нас смо поставили слику петорице војвода: Путник, Мишић, Степановић, Бојовић и Вукотић, на коме је писало ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА.

Чули смо химну Боже правде, а потом је већина учесника и гостију добила свеће да се упале за покој душа јунака Церске битке. Обратили су се организатори, односно чика Љубиша идејни творац Церског марша, као и Божидар Катић испред УГ "Церски марш". Било је наравно и сликања као на додели оскара.

Након тога већина људи одлази до оближње школе на ручак и пригодан програм. Нас неколико је остало под шатором јер смо добили пликове, умор и врућина су чинили своје. Председник је одмах поручио 3 киселе воде... Мало смо диванили и шалили се око тога како је ко прошао и како ће издржати дан касније.

Остадосмо ту једно сат и по времена, а онда полако ка нашем аутобусу. Упиташе нас и неки људи који су остали без превоза да их добацимо до Шабца града.

Искрено, за разлику од прошле године када су нам се увукло пар олоша, а који су најпосле и остављени тамо... ове године нам је група била заиста за пример, те сам их све похвалио када смо се враћали за Београд, а уједно обавестио и о наредним нашим акцијама...

 

14.09. Обележавање 100. годишице пробоја Солунског фрона: Кајмакчалан, Удово, Поликастро (Евзони), Битољ, Солун.

21.10. Одлазак на Зебрњак - Прослава Кумановске битке

11.11. Марш победе у Београду

09.12. Пети Колубарски марш

Ми смо задовољни како је све прошло, тако да догодине ето нас опет на јубиларном десетом Церском маршу.

Они који су остали у својим кућама плашећи се врућине, хтео сам само да поставим једноставно питање:

 

СА ЧИМ ЋЕТЕ ПРЕД ВОЈВОДУ СТЕПУ?

 

 

Милан Чучковић
02.09.2018.




Посећено је: 403  пута
Број гласова: 50
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Најава: Организован превоз из Београда на Церски марш 19.08.2018






















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!