Краљевина Србија и Аустроугарска монархија су имали заоштравање односа још од 1878. године после Берлинског конгреса, кулминација је уследила 1908. године након Анексије Босне и Херцеговине...

Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године био је само добар изговор да аустроугарска Влада пошаље у Београд  ултиматум, што србска Влада категорички одбија. Бечки двор је проценио да је тада погодан моменат јер је Краљевина Србија била измучена са Балканским ратовима 1912-1913 против Турака и Бугара.

Врховна команда Краљевине Србије је тако опет објавила мобилизацију јер претње Бечког двора нису биле неосноване и занемариве, баш напротив. Аустроугарска војска је словила у том моменту за једну од европских сила, која је имала више војника него Краљевина Србија становника. Свакако, ни та чињеница није уплашила србског Краља и Владу.

Почетком августа 1914. године аустроугарска балканска војска коју су већином сачињавали Хрвати, Словенци, муслимани, Чеси и Срби, док су официрски кадар попуњавали Аустријанаци и Мађари отпочела је артиљеријске нападе у северним деловима Мачве и Шумадије.

Била је то заправо варка како би се србска војска груписала код Саве и Дунава... али прави удар аустроугарске војске уследио је средином августа 1914. године преко Дрине. Чим се указала шанса србски војници у униформама аустроугарске војске су се масовно предавали јер нису хтели да се боре против својих сународника.

Истовремено, руски цар Николај II  Романов почео је да шаље помоћ у оружју, муницији и људству како би помогао свој братски народ.

Друга србска армија којом је командовао тада генерал Степа Степановић је дала огроман допринос у овој бици, тако што су првобитно освојили планину Цер као стратешки важну коту, а онда се појединачно упустили у борбе за свако село све док није град Шабац ослобођен 23. августа 1914. године. Другој армији пружала је подршку Трећа армија, па је тако успех србске војске био огроман, јер је побеђен непријатељ који је био и бројчано и технички у предности. Заправо, аустроугарска војска се повукла у Босну у паничном бегу, веровали или не.

Врховна команда одликује Степу Степановића чином војводе. А победа у Церској бици била је уствари и прва победа Савезника над Централним силама у Великом рату. Шта више и Бугарска је поучена тим искуством одустала од напада на Србију.

Тако беше пре 105 година...

*  *  *

Данас после више од једног столећа ситуација код Срба је најблаже речено жалосна. Мало коме је стало до славних предака са Цера, Колубаре, Мојковца, Кајмакчалана, Мачковог камена итд. У питању су наши прадедови, само да нагласим.

Више се показује интересовања за неке петпарачке приче и новци се троше за трице и кучине. Тешко је одвојити један дан и новаца колико пола кутије цигарета да се поклони Церским јунацима у овом случају. О изговорима за недолазак боље да не причам. Туга и чемер...

Било како било ми смо шести пут организовано походили из Београда ка Шабцу, где је на Тргу Шабачких жртава у 07:30 сати заказно окупљање родољуба односно учесника манифестације Церски марш. Тамо смо и срели позната лица који се већ традиционално окупљају на оваквим дешавањима.

Подељене су заставе и ми смо од паркинга хотела "Слобода" кренули ка Тргу.

Сретосмо једну жену са ћеркицом која нам маше и поздравља нас... Катарина Богојевић! Да не причам како је нисмо препознали у првом моменту (блам за тв).

Пошто смо већ међу задњима стизали на Трг имали смо прилику да се поздравимо са свима који су тада дошли, као и наша румска претходница. Једну диверзију направих код Србских Витезова, где су се ови млађи вероватно и чудили луцидности једног баје. Шта је њима Срки после објаснио не знам... али смо се добро насмејали.

Колона је кренула ка Текеришу са Трга нешто пре 08:00 сати уз пратњу полиције, амбулатних кола и осталих помагача, који су носили углавном воду. Била је то прилика да се мало раздиванимо у колони, ми који се иначе не можемо често видети због посла и других обавеза. У колони међу црвеним мајицама помагача препознадох лице једне наше другарице Тараме, која пар година није долазила из потпуно оправданих разлога и желим јој још тих нових оправданих разлога.

Прва пауза је била у основној школи у Варни... на старо место долазимо испод неког дрвећа у хладовини да мало се окрепимо са водом и нешто презалогајимо. Добра ствар је што Владо има широка леђа и три цифре у килажи, па смо могли леђа-о-леђа и тако се одморимо за напор који је тек долазио. Тачније, то је Владо морао због Горана који такву помоћ није ни разматрао.

Настављамо лагано даље пешака све до Слатине и Бојића, па се одвајамо лево у Синошевићу. Раниje је ту знала да буде пауза, али сада не. Него је пауза пребачена пар км даље у Волујац, такође у школи. Та пауза је свима добро дошла јер смо се добро одморили.

Наставља се даље, када нас је очекивало 11-12 км и то најзанимљивијих преко Румске, све до Текериша. У Румској, у некој шуми опет је била мала пауза пред успон. Читаво време је била цистерна која нас је опслуживала водом и вечито гужва око ње. Онда се успињемо уз Цер преко четири куке, оних завршних 5 км... када многима душа оде у нос.

Угледасмо таблу за скретање лево у Текериш и чувени крст.

Прва дама доби задатак да донесе плаву кесу, али пошто није могла од тежине, то се једна дичачина са Сокоца Стефан понудио да помогне. Таман када смо се прикупљали ми смо и поделили ко ће шта да носи: Милош,  Милан, Драган, Иван, Владо, Горан, Слађана, Мина, Милорад, Стефан, Филип, Дејан итд. Председник на чело колоне са барјаком Србског Светионика.

Како смо се приближавали одјекују звуци "Марш на Дрину", а нама адреналин расте јер смо на циљу.

Улазимо и стајемо лево од споменика на наше старо место где је развучен транспарент КОЛУБАРСКЕ БРИГАДЕ. Десно смо поставили транспарент са војводама ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА... и још горе лево у ћошку један новији Догодине у Битољу, Скадру, Призрену, Сарајеву и Книну...

Прво су сестре Трифуновић отпевале химну "Боже правде", а онда су се обратили Љубиша и Божа испред организације. А свештеник СПЦ је одслужио парастос за Церске јунаке којима смо се ми поклонили после 35 км пешачења.

Организатор је позвао присутне да се спусте до дворишта ОШ "Степа Степановић" где је послужен војнички пасуљ и приказан пригодан програм. Бусеви су нас после превезли назад до Шабца. Ко је како долазио тако смо улазили у бус и кренули после 20 сати. Остали одоше раније, али није нам жао.

Иако су неки учесници Церског марша добили индијанске боје у лицу, задовољство је кад знаш колико си километара тај дан прешао и због кога. 

Једна занимљивост нам је остала у сећању ове године, а то је да се први пут десило да возач нашег буса крене и препешачи све са нама - далматинац Љубиша, алал му патике.

п.с. Пријаве за Кајмакчалан су у завршној фази, па ето прилике да се пријавите и пођете са нама на капију слободе да се поклонимо сенкама прадедова јер су они својим животима плаћали цену наше слободе.