Колубарска, односно Сувоборска битка је највећа битка вођена на тлу Србије у Великом рату и једна од најважнијих битака целокупне србске историје. Трајала је читавих месец дана, од средине новембра до средине децембра 1914 и коштала је србску војску 22.000 погинулих војника и 91.000 рањених ван строја.
Представља јединствен пример у историји ратовања где се једна деморалисана војска у повлачењу, исцрпљена вишемесечним борбама, брзо реорганизује и потуче бројчано и технички вишеструко надмоћнијег непријатеља и као таква се изучава у најзначајнијим Војним Академијама широм света. Наиме, србска војска се средином јесени нашла у скоро немогућој позицији.
Након Церске битке, неславне офанзиве у Срему и исцрпљујуће рововске војне на планинском масиву крај Дрине, чији гребен је морала да напусти услед неиздрживог притиска аустромађарске солдатеске, србском војнику је нестало муниције, хране и морала за даљу борбу, а целокупан мучан утисак појачавале су колоне преплашених избеглица које су бежале пред надирућим непријатељем. Командант најослабљеније Прве армије србске војске, ђенерал Петар Бојовић лежао је рањен у кафани у центру Мионице у којој је био штаб армије и слушао суморне извештаје својих команданата о стању на терену.
Војвода Радомир Путник, увидевши озбиљност ситуације, вади свој последњи адут, окреће се свом помоћнику, ђенералу Живојину Мишићу и изјављује: 'Мишићу, идите и преузмите команду над Првом армијом и шта учините- учињено је!'...
Тада на историјску сцену, у пресудном моменту за свој народ и војску ступа некадашње чобанче из Струганика и долази у колима са својим ађутантом у свој завичај да спашава шта се спасти може. На мосту у Мионици, видећи измешану војску и цивиле како беже и како се тискају на мост не би ли први прошли, издаје своју прву наредбу:
- 'Војско, како вас није срамота те нејачи! Ви који сте победили Турке, Бугаре и Швабе сада бежите и остављате своју чељад на милост и немилост непријатељу! Станите и покажите непријатељу ваше лице!'.
Војска је одвојена од цивила и безглаво бежање је претворено у стратегијско одступање. У договору са Војводом Путником, Мишић је наредио повлачење са Сувобора и поседање положаја испред Горњег Милановца- престолни Београд се морао напустити. Тиме је фронт скраћен за читавих 45 километара, а србски војник је добио пар дана да се окрепи и одмори, ван непосредног контакта са непријатељем. Ту невољама није био крај.
После много ургенција и притисака наше Владе, Грчка је коначно послала преко потребну муницију за нашу војску, међутим, каписле су биле предугачке и затварачи на нашим топовима се нису могли затворити, те су гранате биле неупотребљиве. Наша железница- '5. Армија', како ју је звао Војвода Путник, брзински је пребацила све гранате у Крагујевац, тамо су прерађене и железницом враћене на фронт. Да би се подигао борбени морал, у проређене чете су упућени ђаци подофицири из војне школе у Скопљу - чувених 1300 каплара.
Постигнут је жељени ефекат, 3. децембра је наређена контраофанзива на читавом фронту Прве армије, баш када је у Београду организована парада поводом аустроугарске победе. 15. децембра 1914. су ти исти 'слављеници' у паничном бекству разнели за собом мост на Сави, чиме је Колубарска битка окончана. Неколико дана касније, Живојин Мишић је постао трећи србски бојни војвода, а његово унапређење је Краљ Александар I Карађорђевић оправдао речима: 'треба да одам признање човеку који није изгубио главу онда када је други већ нису имали...'.
У част бесмртних јунака и Војводе Мишића, упутисмо се на 4. Колубарски марш.
Дан уочи марша, снег је падао у целој Србији, те су председнику стизале разне дојаве душебрижника да на Рајцу падају секире, да ће људи масовно отказивати, да ни Јети не би сутра шетао по брдима и сл.
Било како било, још није сванула рујна недељна зора, а родољуби са свих страна наше лепе Србије, полако су се кретали у правцу Струганика, родне куће Војводе Мишића, одакле ће марш симболично и кренути. Посебну пажњу ранораниоцима или мамурној омладини у градском превозу је привукао намргођени брка у одећи србског војника са Колубаре. Севали су блицеви и покоји осмех, а возач који се свега у јутарњим часовима нагледао је морао двапут у неверици да протрља очи.
Они који су кренули из Београда, окупише се тачно на време код чувене плаве локомотиве, а неки шаљивџија, поучен претходним искуствима, се гласно обрадовао томе што је и аутобус стигао на време. После оног традиционалног 'шире руке, у лица се љубе, за јуначко питају се здравље' поздрављања и укрцавања у аутобус, кренули смо пут Мионичког краја.
У Струганику, на превоју изнад Војводине куће се окуписмо у пуном саставу и кренусмо низ ледом покривени асфалт низбрдо, те се многима ноге нагло одвојише од земље. У дворишту нас је дочекао Војводин чукунуник Миодраг Мишић и кустос музејске поставке Светолик Николић који је надахнуто беседио о Војводином животу и каријери.
У самој кући и око ње смо се упознали са предметима из старог домаћинства, а кроз причу чика Светолика многа градска деца су први пут видела и чула за предмете које су свакодневно користили њихови дедови и прадедови. У другом делу куће је описан, у слици и речи, целокупан живот Војводе Живојина 'од крштенице до умрлице'.
Након поздрава Чулета, Владе- представника ТО Љиг и групне фотографије, формирала се колона која се упутила ка крајњем одредишту Рајцу и споменику чувеним ђацима - капларима.
Како и приличи почетку сваког марша, у колони се чула песма, говоранција и разноразне досетке, које је полако замењивала тишина и стењање како су километри одмицали. Дан је био ведар, снег је прекрио брег, а поглед је пуцао на све стране, тако да су многи уживајући у тим призорима заборавили на клизав пут, па су их саборци брже боље дизали са земље на ноге лагане.
После трећине пута, на једном скретању, дочекали су нас домаћини са врућим чајем, па се колона зауставила да се људи мало при'вате и загреју душицу своју. Неки су се клели у исцељујућа дејства 'десног' чаја и плашљиво окретали да их не 'открије' председник.
Након кратке или слатке паузе, настависмо даље дивним сувоборским крајоликом, а легенда Маркан са својом аждајом око врата је био најтраженија особа у колони. Једна кршна Далматинка га је искусно држала под будним оком, ценећи најбоља места за сликање. На једном нарочито лепом месту, многи од нас се зауставише ради фотографисања, а сиротом Маркану побелеше прсти од шкљоцања.
Како смо почели да се пењемо на Сувобор, колону је дочекала промена временских прилика и неупрћен свеж снег. Ветар је почео немилосрдно да шиба, тако да је на ветрометини било мање снега под ногама, а у заветрини је нога кадкад пропадала кроз целац. Колико још има? Како још сат времена, па пре сат и по су рекли још сат времена? Кад ће пауза? Где је Трајче? Питања су се ређала као на траци.
Све је јаче дувало, тако да су поједини јурили свој барјак по падинама Рајца. Морал у колони је одржавао жути ћено који је неуморно трчао са краја на крај колоне и ваљао се у снегу. Предњаци на челу колоне су газили немилосрдним темпом, тако да је Император морао пар пута да интервенише. Из ледаре у ледару, из вучаре у вучару, налик својим славним прецима, мала али пробрана колона се приближавала свом одредишту.
Они одважнији и са више снаге су искористили прилику и попели се на сам врх Рајца, уживајући у нестварним призорима. Коначно, стигосмо и до циља нашег путешествија-споменика 1300 каплара, симбола жртве за Отаџбину, јер је у тим судбоносним данима Колубарске битке - Србија ставила на жртвеник оно највредније, своју младост и своју будућност. Судбину тих голобрадих младића најбоље описују речи Бана Нушића, сина чувеног Бранислава:
- 'Оче, жао ми је што умирем, јер знам да сам овој земљи могао боље послужити...'.
Положили смо венце и цвеће, отпевали 'Боже Правде', запалили свеће јунацима и упутили се на заслужени ручак и окрепљење препуни утисака. У повратку, неки су играли хркљуш, неки су се у сну увијали као кобре, неки су певали за своју душу, а неки други су писали извештај.
СЛАВА ЖУЋИ И ЊЕГОВИМ БЕСМРТНИМ ЈУНАЦИМА!
БУДИМО ПОТОМЦИ ДА БИ БИЛИ ПРЕЦИ!
Александар Алемпијевић
10.12.2017.
У јеку Колубарске битке 1914. године Врховна србска команда улаже последње резерве што има, улаже оно највредније - своју младост, 1300 каплара из војне школе из Скопља бива послато на фронт да се "прса у прса" туче са аустро-угарским солдатима који су по трећи пут нагрнули на Србију током Првог светског рата.
Циљ је испуњен, Мишићеви ратници успевају да пробију фронт и истерају непријатеље преко Дрине и Саве.
Борбе су завршене увече 14. децембра 1914. а дан касније и последњи аустро-угарски војник напустио је нашу територију. Србија је постала слободна после више месеци жестоких удара по налогу Бечког двора. Због успешног командовања у тој Колубарској (Сувоборској) бици, генерал Живојин Мишић бива унапређен у чин војводе.
У чему је тајна успеха стратегије Живојина Мишића? Он је био сељачко дете, познавао је металитет свог народа, војске, познавао је и терен... знао је шта су проблеми, а шта могућности. После жестоких двонедељних окршаја, повукао је своје јединице на резервне положаје и одморио војску, упркос другачијим жељама Врховне србске команде.
Аустро-Угари су нагрнули напред где су се заглавили у блато код Колубаре. Генерал Мишић је издао наређење за контранапад који је кренио силовито 3. децембра 1914. па је дванаест дана овенчан славом великог хероја.
Колико људи у Србији али и међу онима који се сматрају Србендама знају ове чињенице? Једва два посто, могу да се кладим. Колико људи је до сада долазило у Лазаревац на пример или Љиг односно Мионицу да ода почаст нашим бесмртним јунацима са Сувобора, Рајца и Колубаре? Мање од 0,5% веровали или не.
Новац није главни проблем. Јер новци се троше на разне трице и кучине, под деценијским утицајем мас-медија.
И пре него што смо и основили удружење Србски Светионик, створена је идеја Колубарског марша (децембра 2014. године) односно манифестације која би требала те поражавајуће податке да промени на боље. Јер један од наших главних циљева је управо ширење националне свести.
ПРИПРЕМА
Као и сваке године припрема за Колубарски марш креће месецима раније. Прво је требало одредити маршуту. Станко и ја смо априла ове године разгледали лазареваки крај код нашег другара Саве... видели јесмо добрих ствари, али нисмо хтели да трчимо.
У јулу смо Алимпије, Чеда, Трајче и ја отишли на 21. Мишићеве дане у Мионицу, где смо отишли после у село Струганик - родно место бесмртног војводе Мишића. Тамо сам попричао мало више са кустосом музеја чика Светом. Не знам шта је он помислио када сам му рекао да ће четврти Колубарски марш кренути одатле али мени се та идеја свидела.
Касније на мапи сам почео да прерачунавам и километражу до Рајца. Видех да има двадесетак километара. Довољно, помислих.
Окренем на телефон Владу из Туристичке организације Љига и презентујем му идеју. Он се сложи јер је и њему на први поглед изгледало као добра тура. Остало је да он и Младен Драшкић оду на лице места и пешака прођу ту трасу, да измере дужину, време и места за паузе. Они су то учинили, а Влада ми и да детаљно на мапи податке... да сам се изненадио професионализму.
Прошлих година када смо завршавали Колубарски марш на Рајцу, ручак је увек био проблем... јер горе нема баш локала који би могао да угости већи број људи, тј. учесника. Био сам у муци па је Младен понудио свог сарадника Нешу из Љига, који има ресторан за 180 места. Страва, помислих... што је још боље, дао нам је човек пристојну цену за посан пасуљ.
Путем електронске поште смо обезбедили да се улазак у Мишићеву кућу, музеј у Струганику тај дан не плаћа. Овим путем захвалност упућујем ТО Мионица.
ДАН РАНИЈЕ
Дан 9. децембар 2017. био је врло незгодан. Ујутро мало сунце провирило, а онда се засивило небо и поче падати снег читав Божји дан. То је заправо и довело да плашљивци и кукавице имају добар изговор за недолазак на четврти Колубарски марш.
Мене Станко питао то јутро: "Како ћемо водити 58 људи из Београда?".
"Па не верујем да ће их толико кренути, јер из искуства знаш да увек има људи који одустану...". Он само климну главом.
Поред нас из Београда, већ традиционално на Колубарском маршу најбројнији су Ужичани. Професорка Снежана Недељковић каже ми како из Ужица долази препун бус, углавном средњошколаца, односно гимназијалаца... Ја сам јој само скренуо пажњу да за Биљану Диковић мора бити места. Биља је наша дугогодишња сарадница и док су сви окретали главу од нас и наших активности, она је нас несебично промовисала на ФБ Репортеру јер је препознала искрен и здрав патриотизам.
Јављали су се људи из других градова: Врање, Ниш, Шид, Пожега, Рума, Бијељина, Крупањ, рекавши како код њих исто неколицина отказује али да ће ипак доћи...
Како нама из Србског Светионика, бројност никада није била битна, тако се нисмо превше узбуђавали ради тога. Нама је било жао што поједини прекаљени саборци из СРБС-а због послова, али и породичних обавеза нису могли са нама у недељу.
СВИ ПУТЕВИ ВОДЕ У СТРУГАНИК
Устао сам ја из кревета тог 10. децембра 2017. још није ни сванило, у 04:00 сата, а напољу мрак. Провирим и видим звезде... Биће ведро, помислих, односно сунчано. Креће паковање ствари које сам мислио понети. Барјаке, заставе, венац са ловорикама, храна, вода и др.
Свратих само по комшију Бокија. Он је са нама већ бивао на маршевма.
На Главну железничку станицу стигосмо око 05:30, а тамо је већ била неколицина људи, односно наших сапутника за тај дан. Поздравим се са старим учесницима, а нове тек упознах. Стиже и аутобус, па је кренило пребројавање.
Нас из Београда је пут Струганика кренило 50 и то тачно на време, а у Лазаревцу смо покупили још пар младића. Тако да игла није могла да падне. Штета само што ЦД плејер није радио у бусу, али то је у неку руку било добро, за оне који су имали ноћ раније проблем са несаницом. Напољу хладно, лед на путу, а сунце греје... нека милина око срца.
У то време стотинама километара јужно од нас једна жена за певницом је певала песме у славу Божју, а молила се Господу за нас, да нам буде време лепо и да на с Бог чува од сваке невоље на Колубарском маршу. Она нажалост није могла доћи ради породичних обавеза.
До Струганика смо се чули телефоном са Владом, Младеном и осталим вођама пута из других градова. Врањанци су стигли први, они су први и кренули око 02 сата после поноћи, за њима стижу Шиђани, Румљани, онда ми из Београда са Панчевцима, па Ужичани, Бијељинци, Нишије, Прокупчани најпосле и Ваљевци итд.
Било је нешто више од 150 учесника пристиглих из више градова Србије. Није нам битан број, већ сој! Сви који су дошли знали су зашто су дошли.
ИСТОРИЈСКИ ЧАС
Испред огранизатора подравих све учеснике који су пристигли у родну кућу, данас музеј Живојина Мишића. Нисам давио, већ сам најавио кустоса Светолика Николића - чика Свету. Упознах га пре пар година и одушевио ме својим наступом, мислим да би многи професори са факултета могли да му позавиде, не на знању, већ на дикцији, елоквенцији и начину како презентује информације.
Он нам је одржао историјски час од двадесетак минута. Причао је пуно тога из биографије Мишића и његове каријере, а ја ћу само пренети две анегдоте које су присутнима измамили осмехе. Прво је када је Мишић као дечак дошао у Крагујевац на школовање, где му је већ био брат Лазар. Градска деца су га задиркивала како скаче, како прича и називала га погрдно "сељак". А њему када је то више досадило узме једног крупнијег од себе који је био најчешћи у тој дечијој завитланцији, па га обори и испалампуца "по сељачки". После тога побегне, али је носио у недрима увек камење, да може да се брани. Заправо Живојин Мишић је од рођења био велики борац. Није се предавао, већ је храбро ишао напред.
Друга анегдота је на официрском балу, када је упознао своју будућу жену Лујзу. Обичај је био да питомац Војне школе замоли даму за плес и да после у њено блокче упише своје име, а онда ће она да одлучи који се од уписаних највише свиђа. Наш Жућа се заљубио лудо у Лујзу, па написа у оно блокче десет пута Живојин Мишић. Она није имала више избора те пристаде да се уда за њега. Заправо поред тога што је Мишић био борбен, био је и шмекер, данашњим речником речено.
После историјског часа гости су имали прилику да разгледају брвнару каква је некада изгледала србска сељачка кућа. Тада су биле велике породичне задруге са преко 40 чланова. Тада није било струје, телевизора, савремених телефона, интернета, него су се укућани дружили у сумрак, а дању радили у пољу или око стоке. Сваке године роди се нови члан, а Живојин је био тринаесто дете. Тада је Србија напредовала.
ПОХОД НА РАЈАЦ
Није било више времена за губљење, морало се на пут кретати јер због снега знали смо да ће кретање бити отежано. Формирана је колона, Деки и Влада су били напред, Станко у средини, а ја позади... После смо се заменили Станко и ја, па на крају Трајче због недостатка енергије оста позади. Ја сам додуше био шетајући.
Немају сви исто снаге, неко може да тера добрим темпом, што јесте добро, али неко и не може. Имали смо Ладу Ниву као помоћ, да се оставе ствари и да неко ко не може да иде брзо превезе се пар километара.
У колони је већ било људи који се добро познају, па је прича била нормална, чак и песма неко време, све док смо ишли по равном или низбрдо. Касније када поче узбрдица, песма се утиша, али и приче било слабо. Снежни наноси су били преко пола метра.
Међутим, пејсажи и природне лепоте Србије су сваком учеснику мамиле осмех и сликања је било као на додели оскара. Маркан је имао посла преко главе. Владо и Гоца су нешто снимали, па ћемо видети снимке.
Правили смо и паузе... три до четири краће, и две веће. Једна је била за топле напитке. Хладно је било, испод нуле и нормално је да људима треба нешто да се угреју и да прострују крв, да се не смрзну. Неки су чак и падали од грча, али ништа застрашујуће.
Тамо негде на врху Србије, начинили смо и једну групну фотографију. То су хероји данашње Србије. Хероји мира који немају изговоре, не боје се и храбро иду напред. Заиста, у том моменту без обзира на лудачки ветар који је допирао до кости, осећај поноса није никога напуштао.
ЦИЉ ИСПУЊЕН
Већ око 15:30 смо пристигли највећим делом до Рајца, односно дела где је подигнут давне 1970. године Споменик 1300 калпара. Тамо смо положили венац и запевали по оном ветру и хладноћи свечану песму наше отаџбине "Боже правде". Заиста, све честитке и похвале за људе који су издржали све ове напоре.
Начинили смо и ту групну фотографију, а онда полако кренули у аутобусе, који су били препуни. Још док смо ишли, доста ове млађарије се распитивало о томе када ће циљ, када ћемо у аутобусе, када ће крај... шта има за ручак и сл.
Спустили смо се до Љига, до ресторана и сви правац на ручак... А за ручак нам је спремљен посан пасуљ. Не што смо ми били гладни, већ што је стварно пасуљ био врхунски и све похвале за куварицу.
После ручка Ужичани крећу кући, а ми прво до Струганика да оставимо људе који су дошли на Колубарски марш аутима. После наставимо ка Мионици и онда за Београд. Стигосмо и пре 20 сати на Главну жел. станицу. Платимо вожњу и узесмо ствари, а после разлаз.
КО МЕ ОДУШЕВИО?
Одушевили су ме генерално сви. Али издвојио бих Валентину. Девојчицу од само 8 година, која је са нама прешла више од 20 км, по незгодном терену - снег до колена. Заиста, нисам ни био за то да она креће са нама, али на инсистирање њеног оца, променили смо одлуку. И није ми жао, баш напротив, она постаје наш промотер и херој!
Алимпије је дошао породично, повео је жену брата и другара из војске. Обукао униформу војника из Великог рата. Њему то једноставно стоји, може и на филм са тим. Његов братац Владо је носио барјак Србије све време без поговора.
Ови прекодунавски клапци: Трајче и Иван су за похвалу. Јесте да су били некако уморни од несанице ноћ раније, али Боже мој. Храбри могу све. Пеђа је добро газио, носио је барјак Милунке Савић скоро читаво време, па је дао свом земи Немањи... па Топличани су, потомци јунака Гвозденог пука.
Владе Павићевића момци су све игурали и носили свој барјак. Срђан Симановић је повео своје Витезове и без проблема изгурао све, читав марш. Њима је ово било прво учешће. Надам се да ће и даље бити присутни. Дадоше ми један мали поклончић.
За Снежу Недељковић нећу трошити речи. Док она није почела да прича у школи историју било је мало ђака, сада сви долазе на историјску секцију. Већ три године за редом долази са ђацима на Колубарски марш. Дарко и Лазар су довели своју екипу гимназијалаца, спремни да марширају стазама славних предака. Били су лане са нама и на Кајмакчалану.
Деки Котурановић је дошао са својим момцима из Рашке. Урадили су реплику заставе Милунке Савић, као што смо је ми урадили само је промењен текст и фонт слова. Нисам ни најмање љут ради тога. Баш напротив, драго ми је да људи раде такве ствари, да се шири здрава прича јер на крају крајева: "На истом смо путу".
Дан раније се најавише Бијељинци: Миле и Рођо, хоће на Колубарски марш, па то ти је. Ајде када су запели, реци им нек дођу, велим ја Станку у суботу. И добро су се показали. Зоки је прешао највише са својим момцима из Врања, за 24 сата преко 600 км, што свакако није мала ствар.
Зока је наша Крајишкиња, она када је чула да нема места у нишком возилу, запуцала за Београд и са нама у Струганик. То ретко ко има такву жељу, морам признати. Да ли су све Далматинке такве или ми се причињава?
ЗАХВАЛНОСТ
Хвала Маркану на дивним сликама, да њега нема не знам шта бих. Хвала Влади, Младену и Гоци Љига. Светолику Николићу за историјски час. Ненаду на добром ручку и прилици да сви можемо да једемо одједном, што је ове године ради хладноће било злата вредно. Хвала фирми Кордунтранс који нас превезоше.
Хвала помагачима, који су дали све од себе да ова прича настави да живи због оних који су гинули пре 103 године на тим брдима и планинама где смо ми походили 10. децембра 2017. Да није било оних токи-вокија вероватно би било грдних проблема, вреде сваку пару коју су плаћени.
Уместо неких закључака, ја би питао све оне који су имали лош изговор за недолазак на четврти Колубарски марш:
СА ЧИМ ЋЕТЕ ПРЕД ЖИВОЈИНА?!
Милан Чучковић
11.12.2017.
Част ми је била, а и велико задовољство и понос што сам био део Колубарског марша, учествовао у њему, прешао цео Марш са барјаком од око 22 км, марширајући у славу предака са Далматинком, земом из Прокупља, Ужичанима, Нишлијама, Крајишницима, момцима из Шида, Љига, Врања, Крупња, Лазаревца и свих других места која су учествовала у овом сјајном маршу и дружењу, у славу Колубарске битке и њене 103. годишњице.
Надам се да ћемо на следећем маршу бити још бројнији, одлучнији и поноснији! Велико хвала и поздрав мојој браћи и саборцима.
Предраг Пеђа Антовић
12.12.2017.
Идем тамо по оним нашим брдима око Ваљева и Љига и питам се...
Шта је то терало стотине хиљада сподоба, из ко зна које бестрагије, да прегазе стотине таквих километара, да би убијали недужан народ и палили села и градове, чија имена нису у стању ни да изговоре?!
Била ми је част и задовољство наступати у истој колони са овако младим, спремним људима. Многи по годинама још деца, али по свести одрасли људи, који знају и цене праве вредности и који напослетку на достојан начин одаше пошту и почаст славним прецима.
Горан Митровић
13.12.2017.
Стазама славних предака
Зашто је Београд једина херојска престоница која нема Капију побједника, Славолук слободе, Врата витештва, када има славу и витештво, побједу и побједника, а и капију куда су заједно ушли?! Зато што би славолуци Рима, Берлина и Париза остали у нововјековној сјени србске епопеје.
15. децембра 1914. године, тачно прије 103 године, Србска краљевска војска умарширала је у ослобођени Београд данашњом парадном београдском авенијом по имену Краља Милана (њен ранији назив је Србских владара), а од Славије ка Теразијама и Калемегдану, са војводом Живојином Мишићем на челу.
Србски Краљ је обзнанио свијету да је сваки педаљ Краљевине Србије ослобођен и предат на корист србском народу.
Била је то блистава, али скупа србска побједа над кажњеничким фалангама Аустро-угарске монархије у једној од највећих битака Првог свјетског рата. Право ратничко чудо, да бројно мала, а духом огромна, србска Краљевина, савлада петоструко јачу црно-жуту „орлину“. Велика побједа србске ратне тактике, тежачког пркоса и родитељског бола...Можда највише србског родитељског бола!
Слањем на фронт ђачких батаљона тј. легендарног Скопског ђачког одреда – „1300 каплара“, распламсан је у србском народу сушти одбрамбени нагон, који има само вучица и жена када штите младе. Изгинуће дјеце на бојишту ударило је у срж србског бића.
Колубарска или Сувоборска битка започела је 16. новембра 1914. године, наредбом Врховне команде да се Прва, Друга и Трећа армија повуку на обале Колубаре и Љига, у подстране Сувобора. Ова наредба је била изнуђена недостатком граната и муниције, основних животних намирница, војничке опреме и великим изгинућем на Церу и Мачковом камену. Паника и безнађе већ су почели да се увлаче у србске војничке редове послије вијести да аустро-угарски одреди чине масовне злочине над женама и дјецом по Мачви и селима уз Дрину. Војници из тих крајева почели су дезертирати, журећи очајни у помоћ својима.
Два дана раније, у ноћи 14. новембра, бива рањен командант Прве армије генерал Петар Бојовић. Тада се десило мало чудо.
За главнокомандујућег Прве армије именован је дотадашњи помоћник начелника штаба Врховне команде, генерала Радомира Путника, генерал Живојин Мишић. На Сувоборски бедем дошао је син Сувобора!
Заиста, на тим падинама око села Струганика, мајка Анђелија родом из Коштунића, родиће сина Радовану Мишићу, испод шљиве ранке. И то као тринаесто дијете! Пошто им је троје већ било умрло, дали су му име Живојин, да поживи и отме се немоћи. Нису тада знали да су удахнули живот и надмоћ цијелом србском народу.
Кључна личност Сувоборске битке био је генерал Живојин Мишић, чија замисао да србску војску повуче у дубину, одмори је, нахрани и наспава, попуни празнине младом снагом, а онда када све буде слутило на слом србских шајкаша, удари гњевном силином у бечке коњушаре и слугане! За ову тактику био је критикован и од самог начелника Врховне команде, генерала Радомира Путника; пријећено му је жестоком казном!
Али, у овом вижљавом србском сину, Господ је тада излио велику утјеху побједе пред албанско-црногорску голготу. Истинита је она србска доскочица, да судбина у србским рукама понекад опали и из празне!
План генерала Живојина Мишића показаће се као одлучујући за побједу. Тек што су Аустро-угари прославили заузеће Београда и тријумфалном парадом ушли на Теразије, а док су на вјешалима висили млади Срби, војвода Мишић у рано јутро 3. децембра 1914., командује општи и неодступни удар! Заповјест је била јасна: „Изгинути, али освојити!“
Аустроугари, вјерујући да су освајањем Београда завршили битку са Србима, наступали су ка Колубари не очекујући јаку одступницу са њених обала. Ту је и србска земља помогла својој војсци, јер се у развлаженом тлу заглавило непријатељско топништво, а швапски коњи нису могли извући што и србски во. Заглављени у блату, са лошим снабдјевањем храном и
појачањем, били су изненађени жестоким србским ударом. Разбијени подно Сувобора, подављени су у бјежанији преко Саве. Остала је иза њих пркосна пјесма: „Дође Шваба све до Љига, а од Љига заглави га!“.
15. децембра 1914. године Живојин Мишић умарширао је у престони град. Београд је добио слободу, а Живојин чин војводе! Тријумфална парада припадала је Србској краљевској војсци!
У славу великим прецима и у спомен побједе на Сувобору и Колубари, 10. децембра 2017. године организован је „Колубарски марш“, у организацији „Србског Светионика“, удружења које памти и освјетљава стазе србске части и витештва.
Из Београда, Ужица, Пожеге, Лазаревца, Љига, Ниша, Ваљева, Панчева, Лесковца, Алексинца, Рашке, Крупња, Врања, Шида, Бијељине, Требиња, Прокупља сабрало се око 150 поклоника и причесника србске витешке традиције.
Са поштовањем треба истаћи да је највише ђака, њих 55, било из ужичких средњих школа, Техничке школе „Радоје Љубичић“, Гимназије, Економске и Медицинске школе, а они су предвођени професорком историје Снежаном Недељковић, те помогнути Друштвом историчара из Ужица, стигли да се поклоне србској историји.
Најмлађи учесник овог ходочашћа била је дјевојчица Валентина Ђорђевић из Панчева, која је са својих 8 година поносно носила србску шајкачу Сувоборском стазом, те заједно са оцем прешла снијежне намете веће и од ње саме.
Као свети симбол србско-руског братољубља у Колубарском маршу 2017. било је учешће младе Рускиња Софије, поријеклом из Вороњежа, коју је љубав довела у Србију, а она ју је жељела и на овакав начин посвједочити. Памтећи руску помоћ у Великом рату, цијелом стазом Колубарског марша, од војводине куће у Струганику до споменика 1300 каплара на Рајцу, ношена је икона Светих царских мученика, у спомен на вијек од Октобарске окупације и велике жртве коју је руски Цар примио зарад одбране србског народа и србске државе.
Два свештеника из Ниша, иначе и планинари, принијели су овом скупу памћења и симболичан глас Србске православне цркве, која је са србским народом пролазила кроз сва историјска страдања и побједе.
Блистави историјски час испред Спомен-куће војводе Живојина Мишића у Струганику одржао је г.Светолик Николић, кустос у овоме дому славе, а и сам потомак великих ратника са Крфа и Солунског фронта. Уз србске заставе и литијске барјаке са ликовима хероине Милунке Савић и пет србских војвода Путника, Бојовића, Мишића, Степановића и Вукотића кренула је поворка славе и поноса преко Сувобора ка Рајцу.
Након пређених 20км живописним обронцима славне планине, са којих се види сва раскош и светост србске земље, учесници Колубарског марша стигли су на Рајац пред споменик Скопског ђачког одреда, познатог у народу као „1300 каплара“. Треба напоменути да су 1300 каплара били србска академска омладина од 18-24 године која је због изгинућа официрског кадра, по хитној заповјести дошколована у Скопљу и у чину каплара упућена у Колубарску битку. Трећина ће их у њој изгинути за остварење велике побједе.
Испред овог светог знамена предсједник удружења „Србски Светионик“ Милан Чучковић положио је ловоров вијенац и упалио свијеће, а сви присутни су запјевали србску химну „Боже правде“!
На овој светој и завјетној србској планини, Мишићевом Сувобору, упућен је захтјев „Србском Светионику“ да се од идуће године организује и „Митровдански марш“ у Херцеговини, који би сабрао младе из свих србских земаља, а у спомен на Митровданске битке 1992. и 1994. године, које су одбраниле србски народ у источној Херцеговини у Отаџбинском рату 1992-1995 и сачувале темеље Републике Србске.
Србски народ је древни ратник и мученик, који је научио да носи вијенац славе и жртве, а док буде ишао тим стазама неће му фалити славних синова. Родиће се изнова војвода Мишић испод шљиве ранке, на обронцима слободних србских планина. Нека тако буде!
Горан Лучић, учесник
16.12.2017.
Одлично дружење и враћање у прошлост.
Хвала Вам на овој дивној организацији и видимо се на неком следећем маршу.
Небојша Декић
23.12.2017.
Одлично је било... иако сам превалио 67 година преко леђа издржао сам све. Више од 20 година сам у Републици Србији (дошао из Крајине '95), али тек овде сам имао прилику да пешачим а да ми снег пуцкета под ногама. Непроцењиво! Све похвале.
Свето Мушкиња
20.01.2018.