У свести многих Србаља постоји негде дубоко закопан појам Чегар, али нисам сигуран да ни 3% зна шта он заправо значи за наш народ, нашу историју и духовно-националну вертикалу.

Последњих година свима нама, а поготово млађим нараштајима испира се мозак са разним бљувотинама и будалаштинама преко медија, где царује блуд, неморал свакаве врсте и туђа (не)култура.

Као поштоваоци славне србске историје и предака који су животима плаћали нашу слободу и постојање, покренули смо, тј. обновили смо манифестацију Чегарски марш. Шетњу од Ћеле куле до брда Чегар, изнад Ниша, где се налази споменик војводи Стевану Синђелићу и његовим храбрим борцима - устаницима.

Припрема овакве идеје је трајала релативно кратко, али ми смо постигли солидан резултат. Путем нишких медија и друштвених мрежа, нашег портала промовисали смо овај догађај. Моја маленкост је била у мају два пута у Нишу и све то не би било како треба да нам наша Рајка није свесрдно помогла и на томе јој неизмерно ХВАЛА!

Жена је иначе нас упознала на Јадовну прошло лето и касније била одушељена нашим радом, па је вероватно и то био разлог зашто је решила да нам несебично помогне, као да смо сви њена деца. У ову причу о Чегарском маршу она је убацила своје помагаче: Нану и Николу. Нану за припрему, а Николу за завршни део.

Из Београда нас је кренило девет, са два аута, Шабчани су аутобусом су послали мању делегацију и је лепо што су испоштовали ово, не због нас, већ због идеје, за коју сам Драган горе рече, како ово може бити јако добра прича. Нишлија је дошло неких двадесетак, али мање их је кренуло са нама у колони.

Почетак је био заказан за 12 сати, код Ћеле куле. Ми смо дошли раније, јер како сам Станко рече, боље да дођемо раније сат времена, него да каснимо 15 минута. Они су пре нас кренули пола сата, ли код наплатне рампе их стижемо. Време је било лепо, а друм као створен за путешесвије. Била је то прилика да ми мало нешто чалабрцнемо и попијемо неки сок, кафицу.

Тако је у подне већ дошла група млађих Нишлија, које је предводио Миланче, имењак мој. Морам их све похвалити, јер оно што смо се договорили, то су испоштовали! Дошао нам је и Радетов другар - официр Војске Србије, са ћеркицом, али није са нама марширао, јер је био уморан од претходних дана. Славица из Кола србских сестара је такође дошла да нас обиђе. Дошла је Даница са Митом, тако да смо у 12:30 направили једну фотографију испред Ћеле куле и код споменика Стевану Синђелићу.

Са Музејима града Ниша смо имали већ договор да се улазнице за тај дан нама учесницима не наплаћују и овим путем им се захваљујемо. Кустос Сандра је испред Ћеле куле испричала причу. Причу од које се сваком нормалном човеку диже коса на глави. Тачније, како и зашто је настала Ћеле кула.

Наиме, 1809. године, док је Први србски устанак био у пуном јеку, а вожд Карађорђе је почео да прави припреме за ослобађање поробљених Срба у Османлијском царству. Тако су направљене три војске: једна је кренула ка Босни, друга ка Црној Гори и трећа према Вардару, која је била најбројнија. Трећу армију је предводио војвода Стеван Синђелић, који се посебно истако у борби на Иванковцу.

Након пораза устаничке војске и Стеванове погибије, Хуршид-паша, турски војсковођа је за рад додворавања султану, али и своје велике сујете наредио да се узида кула на путу у граду Нишу, где су се 952 лобање србских устаника уграђивале.

То је била уједно и опомена свим Србима који ту пролазе шта им се може десити ако нападају Турску царевину. На врху Ћеле куле је стављена и Стеванова лобања. Касније 1833. француски путописац Де Ламартин је дао један опис Ћеле куле, у коме је рекао да Срби морају да сачувају ово као пример предака који ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви...

Након историјског часа у Ћеле кули, сликали смо се код Стевановог споменика. А онда полако формирали колону. Ту су већ били припадници СУП-а Ниша, који су били послати од начелника нишке полиције г. Митића. И њих морам да похвалим, јер су посао обавили коректно и професионално. Били су нам од велике помоћи због саобраћаја.

На челу колоне је био Ратко са нашим барјаком, Рајка и још један Нишлија са заставицом Републике Србије, пошто је наша србска застава огромна. Иначе, баш за ову прилику смо направили мању заставу са ликом Стевана Синђелића где су на србској тробојци исписани стихови из познате песме: "Ој војводо ти си пао, али душман још од тебе стрепи".

Због релативно мале километраже направили смо само једну паузу прекопута једног ресторана. Сунце је добро пржило, па су многи намерници који су очекивали кишу добро се презнојили. Раде се зато добро возао са полицајцима, али је и носио наш венац, који смо намеравали горе положити на споменик Синђелићу и дивјунацима.

Тако смо ми већ око 15 сати дошли горе на брдо Чегар који је био препун деце из Велике Плане, пошто су их наставници довели ту да чују чика Селе Марковић, жива легенда Ниша и чувар Чегарског споменика. Ми смо добили послужење, све како је чика Селе обећао пре десетак дана.

После краћег одмора, сви смо се окупили и претворили се у уво. Слушали смо чика Селетову причу о Чегру, чувеном боју из маја 1809. године и наравно јунаштву славног војводе.

Причао је чика Селе о приликама које су владале непосредно пред битку, размирицама међу србским војводама, као и издаји Милоја Петровића, који се повукао са ратишта и тако оставио Синђелићеве борце да буду лак плен Хуршид-паши. Касније је вожд Карађорђе наредио да убију Милоја, јер издају није праштао.

Стеван Синђелић и поред свега тога није хтео да се повуче или преда, чак је ослобађао своје борце заклетве "Сви за једног, један за све". Видео је и он сам да су Турци довели огромну војску, али је у њему сазрела једна мисао која ће га узнети на небеса. Пуцао је из кубуре у складиште барута, када су Турци већ заузели брдо Чегар. Тако је велика експлозија убила 1000 Срба, али и далеко већи број Турака и Арнаута, који су били турски плаћеници.

Мали број људи зна да је ово Синђелићево дело скоро два века касније било путоказ народном хероју Милану Тепићу, мајору ЈНА, да у Бјеловару дигне у ваздух складиште муниције, како не би пало у руке хрватским паравојницима.

На крају нам чика Селе рече да сви заједно морамо да се боримо против два највећа србска непријатеља: неслоге и беле куге. Купили смо његову књижицу, коју је назвао: Чегарски бол, по симболичној цени.

Ми смо имали још сликања на Чегарском споменику са нашим заставама и транспарентима. А уствари занимљиво нам је то што је на том историјском часу чика Селе баш нас споменио и хвала му на томе. Јер то је наш почетак деловања у овом делу Србије. Биће их још.

Четверочлана делегација Србског Светионика, коју је предовдио Станко је положила венац на споменик Стевану Синђелићу.

Након тога смо већ правили планове за повратак. Док су се моји саборци оштрили за неко "пиротско јагње", на чика Радетов предлог и кукавили како су гладни, Станко је навалио на своје сендвиче као Милан на сликање.

Наручили смо такси, јер је то далеко јефтиније у Нишу него у Београду, чак три пута. Вратили смо се до Ћеле куле, па аутима до центра Ниша. Тамо смо кренули до тврђаве, а пошто смо видели и споменик војводи Петру Бојовићу, онда смо и ту направили једну фотографију.

 Пре нишке тврђаве смо отишли у сам центар града код споменика Краљу Милану, ослободиоцу Ниша из 1878. године, развукли транспаренте наше, на чуђење самих Нишлија. Још пар слика на тврђави је направљено, а онда је Станко своју чету повео за Београд. Док смо ми са Радом поред Нишаве сели на пићенце и уживали на сунцу, јер је једна акција успешно одрађена.

Ми знамо са чим ђемо пред Карађорђа и Стевана.

Милан Чучковић
29.05.2017.

П.С.
Већ су почели да се праве планови за Банстол, 3. јуна.