СРБИЈА 1809...
Већ је пета година како траје устанак који су у Орашцу код Аранђеловца подигли хајдуци и харамбаше против труског зулума и страховладе. На чело народа и националне револуције се ставио се Ђорђе Петровић кога су изабрали за Вожда. Османлије га због јада које им је нанео прозваше - Карађорђе.
Сам Карађорђе никада на бојном бољу није имао техничку нити бројчану предност, а тукао се не сам против јањичара, већ и слутанове гарде где је одолевао десетак година. Искрено, чак и међу самим устаницима мало ко је веровао у успех који је постигнут и слобода која је засијала након толико векова терора и мрака.
Иако сам Карађорђе није био школован на престижним војним академијама, он је имао итекако добре стратегијске и организационе способности. Невоља је била што су га сујетни саборци почели органичавати у командовању, кроз Правитељствујући Совјет (највиши орган устаничке власти).
Знајући да се Турци неће лако смирити и да је мноштво србских земаља поробљено, он се одлучује да формира три армије. Једна је кренила ка Вардару, друга ка Црној Гори, а трећа ка Босни... Ова прва група је дошла пред Ниш у пролеће где су услед оклевања направили историјску грешку, јер је тих првих дана Турака било мало у нишкој тврђави, а касније им је стигло појачање. А почеле су и свађе међу србским војводама. Најпосле се Милоје Петровић са својом групом повлачи и оставља војводу Стевана Синђелића да се сам бије на Чегру. Зато га је Карађрође посекао.
Турцима су тада били Арнаути, као скупо плаћени бојовници, али свакако је војска Хрушид-паше била четири пута бројнија. После неколико дана јуначке борбе "прса у прса" и јуриша једних преко других, уз море проливене крви... Синђелић ослобађа своје саборце заклетве "сви за једног, један за све" и видевши да је мноштво Турака нагрнуло ка њему, јер су хтели га живог. Лете и урличу: "Жива, жива...!".
Са најбезазленијим осмехом Стеван Синђелић вади кубуру и пуца у бурад са барутом. Експлозија каква се ретко виђа завршава Чегарски битку у коме су Срби имали губитак 4.000 људи, а Турци најмање три или четири пута више. Синђелићев подвиг не само да је његовим савременицима био значајан, већ је и поколењима осветилио пут... јер су Срби, по пропасти Првог устанка, подигли Други... и неставили да се боре и ослобађају своје земље.
Тако је и француски путописац Алфонс де Ламартин у 19. веку написао "Пут на Исток" у коме је био задивљен Ћеле кулом уписао следеће:
"Нека Срби сачувају овај споменик, јер ће он научити њихову децу колико вреди независност и колика је цена слободе коју су платили њихови очеви"
Хуршид-паша желећи да сакрије своју срамоту и пирову победу шаље у Стамбол 3.000 лобања, а од преосталих је сазидао Ћеле кулу на царском друму са циљем да застраши Србе и дуге хришћане који би помислили да ударе на Турке.
Тек после Другог светског рата од преосталих 58 лобања је направљена капела и историјски споменик под надзором Завода за заштиту културе Града Ниша и отворено за посетиоце, како домаће, тако и стране.
СРБИЈА 2022...
Да Срби обиђу данас овакве споменике треба да се десе две ствари: тешка невоља или велика корист. Нажалост, последњих деценија врло мали број Срба је научио своје потомке шта је то култура памћења, како одужити дуг славним прецима, како се гради здрав патриотизам и сл.
Нишки, пиротски, врањански, лесковачки, крушевачки, јагодински, београдски, зајечарски, новосадски, митровачки, ваљевски, ужички, чачански, кикиндски, апатински, пожаревачки... и остали школарци немају у обавези да обилазе овај споменик, веровали или не.
Нама је идеја о Чегарском маршу као споју више корисних ствари синула још пре пет година. Паузе смо направили 2020-2021 јер је ситуација око пандемија ковид вируса била на сцени не само на Балкану већ и читавој планети. Ове године, видевши да се ситуација побољшава поново смо упутили јавни позив да нам се придруже. Такође, скуп смо пријавили и нишкој Саобраћајној полицији.
Из Београда смо кренули око седам сати и уз мало облачно време без проблема прешли стотине километара. Дођосмо и пре времена, таман да се људи мало одморе и да видимо шта ћемо и како ћемо урадити. Окуписмо се по традицији на Тргу краља Милана и ту смо начинили пар сличица. Онда у договору са полицајцима кренусмо ми нашу туру 12 км преко Булевара Вожда Карађорђа.
Успут смо пролазили и махали заставама да нас људи виде. Мањи део из аута нам је трубио и поздрављао... остали су прилично чудно гледали у нас, као да не схватају зашто имамо лик Стевана Синђелића на застави и где смо заправо кренули.
У колони је стандардно било приче, о тренутним дешавањима, зашто Прва дама није дошла, претходним догодовштинама... док се Мићи на челу слевали грашкови зноја. Троје малених Митића су нам свакако правили добру атмосферу, поготво што је Сташа донела трешње да нас послужи. Доласком Кристине, Митићи су постали најбројнија фамилија на овогодишњем маршу.
Прва пауза је била код Ћеле куле. Ту нас је дочекала кустос Јована. Првобитно није била заинтересована за снимање, али се присетила који смо, па је дозволила, али ипак да жена не би имала страх одустали смо од снимања. Рече нам после да је имала силних проблема јер су је неке патриЈоте представљали као чланицу њихове организације.
Нама је сем приче био ту интересантан неки Француз Пјер... почео је путешесвије од Словеније преко Далмације и Црне Горе, сада је у Нишу и планира до Солуна. Филип је био наш амбасадор па му је држао историјске лекције о Србима и нашој историји. Касније су се Никола и Сале придружили, а Филип одморио. Наредна пауза је била код "Романсе", где смо се мало излежавали и диванили о којечему.
Врло занимљиво ми је то што код Митића, кажу да су уморни за пешачење, али не дају заставу, онда одједном нису уморни. Штавише, не верују ни у шале које је Деки покушао да им подвали. Иначе је код Декија била добра музика, па нам је то правило добру атмосферу у колони.
Остала је трећа деоница коју смо спрашили очас посла и дошли до Споменика чегарским јунацима. Тамо нас традиционално дочекују Марковићи, на челу са чика Селетом. Малкице је он био нервозан јер му је мало пре нас била нека група која се јако некоректно понела.
Ми смо добили лепо послужење и мало одморили. Након тога смо положили венац, а најмлађима којима је ово био подвиг дали смо и медаље. Сретосмо овај пут моје комшије са Вождовца и раздиванили смо пар речи, док нас је Сандра усликала.
Тако да смо ми оно најважније изгурали, а тада је почело и невреме, киша са јаким ветром. Тада нам то више није била никаква опасност, него смо ми лагано ка Нишу. Равничарски део екипе је одмах кренуо кући, а ми брџански смо остали на дивану. Рада је морала да ради, па смо два пута преко телефона диванили.
У повратку је баш Филип упоређивао наш догађај са неким другим који се тумаче као родољубиви. Било ми је то занимљиво и добили смо пар идеја. Жао ми је што пар људи за које знам да воле ове ствари, али нису могли да буду са нама. Остали могу да се са својим изговорима уваљају у катран и перије од срамоте.
Догодине долазимо опет, јер ово је пут којим треба ићи. И ми и наши потомци.
Јер Војвода није 'залуд пао.
Милан Чучковић
29.05.2022.
Ја нисам могао да спавам ноћас од узбуђења... колико сам чекао Чегарски марш.
Димитрије Митић
28.05.2022.
Част је увек бити са онима који поштују наше славне претке, који су се свим силама борили и страдали за нашу слободу.
Догодине опет на Чегру, Кајмакчалану, Сретењском и Колубарском маршу... Наравно у још већем броју!
Никола Ђорђевић
29.05.2022.
Драги Чегровци..
Добра вест коју добих од председника удружења да ћемо одржати наш пети Чегарски марш није обрадовала само децу као што пише у претходном извештају већ и мене. Слабо кретање као и ретко виђање са драгим људима је трајало дуго. Зима ми је била кобна, Богу хвала да се завршила!
Моћи поново да пешачим у част нашем војводи Стевану Синђелићу и србским јунацима је за мене био благослов.
Признајем мало сам бринула како ћу се организовати с' обзиром да ми муж није ту, питала сам се и каква ми је кондиција с обзиром да сам била 23 дана у болници. Али ко сме тај и може.
Некада је морална подршка и лепа реч снажнија од било које слабости и негодовања. Процедура за најављивање марша је сада лакша тако да смо брзо гледали да одштампамо постере ту сам имала помоћ комшија што им се овом приликом захваљујем.
У ходу и кућним обавезама расподелила сам плакате тамо где треба. Чика Селомиру је најаву за Чегарски марш однео мој брат. Све је ишло глатко. Вече пред марш имала сам комуникацију са мојом другом половином и заиста од ишчекивања нисам могла заспати, деца у другој соби су имала своје разговоре.
Навила сам сат раније, Чегровци се морају са нечим послужити ипак је дуг пут за њима. Поред обавезних трешања, ту је била пита зељаница и колач са истопљеном чоколадом и малинама. Некад очи варају али укус је онај који говори...
Само што нисмо кренули на аутобус кад оно звони телефон. председник вели: - Ми смо стигли!
Боже сат ипо раније, ја у шоку! Брзо тражих сатницу за аутобус кад оно креће тек за пола сата. Помислих треба мени неко брже превозно средство. Онако натоварени ранцима снашли смо се некако...
- Домаћини не касне, помислих.
Бордо мајице и заставе на Тргу краља Милана не могу, а да се не виде. Поздравили смо се фино. Види се да неки недостају. За неке сам знала, али за Петровиће сам била сигурна да ће бити, кад оно такмичење их је спречило. Важно је да делују ма где били. Нека им је срећно!
Када смо се сви окупили развукли смо заставе и поставили смо се код "код коњаника" да овековечимо овај тренутак сликом. Сада смо изабрали другу страну да се споменик лепо види.
- Нема више оног окупаторског ресторана са нездравом храном М да нам смета, помислих.
Саобраћајна полиција је стигла на нашу радост и захвалност, кренули смо у марш. Заставе су се виориле, људи су нас поздрављали. Имали смо мали застој на путу до Ћеле куле, некоме се пријео сладолед. Али добро, било је вруће па смо били стрпљиви.
Код Ћеле куле смо тражили чесму, хладна, свежа вода је слађа од ове флаширане. Кустос Јована је била љубазна и сажето је поделила своје знање о Чегарској бици.
Поред Ћеле куле, биста Стевана Синђелића стоји и опомиње. Ту се традиционално сликамо за календар! Окреће се председник тражи заставу удружења кад свуд око њега Митићи! Док се није чуо глас страног језика, неки гост радознало пита ко смо ми? Тако смо добили још једног путника у колни. То је био Француз Пјер.
Зов Чегра нас је вукао да кренемо даље. Звучник саборца Декића нам је појачао понос па смо уз заставе пустили глас и запевали песму која је текла из наших рањених срца. Сви ми знамо која је наша вековна рана...
Идући уз пут песма нам је постајала јача као и сирене оних који воле своју отаџбину. Како се пролазе кружни токови на Византијском булевару тако креће блага узбрдица што се осетило и на ножицама најмлађих. Па су нестрпљиво постављали питање "када ће та пауза?".
На контра питање: - Хоћете да вас повезе чика полицајац? Уследило је одсечно: -Не! Хоћу да издржим до краја!
А Димитријеве ручице стезале су заставу све јаче и јаче да је случајно неко не узме. Не зна се који део пута је лепши да ли онај где се вијоре заставе и ори песма или кад се беру горњоматејевачке трешње. То питајте председника...
Инспирације за будуће акције само су се множиле.. Даће Бог и недеља света да се остваре! Пауза и наранџаста зграда дошла је у прави час! Ту се отворе озбиљне теме, некако нам дође инспирација посебно због скорашњих догађаја који се тичу родољуба и савести оних који воле своју земљу.
Пита се изгубила у неком ранцу у полицијском ауту али су зато трешње са другог краја града, дошле као мало освежење. Оне ће дефинитивно остати као симбол радости сусрета и освежења на овоме путу.
Након "озбиљних" тема и мало шале настави смо пут Чегра. Ветар почиње дувати, мали Митићи не одустају од застава.
Деки пушта глас ја му се придружујем. Мириси околних поља и жита деловали су као миомирис тамјана и моштију јунака.
Чегар је близу.
Први пут смо њему пришли уз песму: " Ој Косово, Косово земљо моја вољена!", са три подмлатка на челу.
Верујем да ништа није случајно, заиста пуно симболике има у овом догађају.
Домаћини су нас примили како доликује као и увек. Чика Селе је био мало нервозан али примирио се мало кад је видео своје драге и редовне госте. На моју радост стигла је и моја мама, Богу хвала имам ја подршку и од уже родбине. Даће Бог да дођу и они до године!
Уз Востани Сербије медаље су добила деца и надамо се добри и вредни будући људи који знају шта је љубав према својој отаџбини. То је део верујем многобројне деце на коју је мислио Ла Мартин!
И слава Богу на томе као и Стевану Синђелићу и свим храбрим србским јунацима! Уз Боже правде настала је насловна слика овог подвига!
То је најмање али сасвим довољно одужење нашим прецима! Ко на Чегар тако дође тај миран и спокојан кући пође!
Догодине опет!
Амин!
Сташа Митић
30.05.2022.