"Нека сваком родитељу Косово и Метохија
буде једна од првих речи које ће шапнути
свом новорођеном детету!"

Овако је својевремено говорио наш блаженопочивши Патријарх Павле, који је добар део свог живота провео у јужној србској покрајини као епископ Рашко-Призренске епархије. Тамо на светој земљи Патријарх Павле је био сведок многих физичких напада на Србе шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година 20. века, где ни и свештенство СПЦ није забиђено, баш напротив.

Југославенска комунистичка власт се после Другог светског рата трудила да у име лажног братства и јединства прикрије многе злочине који су учињени над србским народом не само на Космету, већ и другим србским земљама. А специфичност Косова и Метохије је у томе што су су хтели да затру србску духовност из простог разлога јер су знали шта се дешава када Србима исчупате корен и забраните веру.

Само у периоду 1974-1985 учињено је преко 2.200 кривичних дела (оно што је пријављено властима) где су починиоци били Албанци, а жртве Срби у 90% случајева, а остало Горанци и Турци... То практично значи да се сваки други дан дешавало неки напад, паљење имовине, пљачка, силовање, убиство и сл.

Неки од познатих случајева јесу: Ђорђе Мартиновић и Данило Милинчић... Покушај заустављања тог агресивног понашања и албанског иредентизма био је промена Устава СР Србије 1989. године, када је укинута надлежност над покрајинама, а авнојевска Србија постала једна целина...

Тако су косовско-метохијски Срби  дочекали распад друге јужнославенске државе где су Албанци искористили погодан моменат и уз подршку својих ментора за Запада отпочели крајем 1990-их нападе на Србство и Православље. А у пролеће 1999. године званично НАТО пакт се меша у унутрашње ствари наше домовине и чини геноцид над нашим народом, али и читавим Балканом, јер су њихови авиони бацали бомбе са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе...

Потписивањем Кумановског (не)споразума 9. јуна 1999. године престали су ратни сукоби, али је тадашње државно руководство, заправо Београд прихватио услов да се наша војска, полиција, администрација повуче из читаве јужне србске покрајине. То је довело до великог егзодуса од преко 220.000 Срба, који су у колонама напустили своја огњишта и кренули у неизвесност избегличкх центара остатка Србије. Напустили су све оно што су вековима стварале генерације предака, јер нису видели шансу за опстанак, поред снага КФОР-а и терориста ОВК који су се повратили на Космет иако их је наша војска неутралисала и разбила њихова упоришта.

Многе ствари о рату на Космету су остале неиспричане и неопеване, јер мртва уста не говоре. Они који су преживели те паклене дане и ноћи после рата су били одбачени од државе и друштва, као да су пали са Марса. Створио се страх код наших сународника шта ће бити сутра...

На Косову и Метохији после 15. јуна 1999. године завладало је безакоње и свеопшта анархија где су Срби доживљавали свакодневне нападе и терор од Албанаца на очиглед међународних снага. А све то је кулминирало 17. марта 2004. године, када је јужно од Ибра прогнано нових 4.100 Срба, уништена бројна имовина и културно-историјска баштина... Да би "сума сумарум" било проглашавање тзв. Републике Косово у Приштини 17. фебруара 2008. године.

Данас је та ситуација мало боља, али далеко је од нормалне. Срби на Косову и Метохији су и даље у страху, који живе у гету тј. у резерватима буквално. Понекад се неко сети да постоје тамо наши људи које треба помоћи и обићи... да постоје наше светиње као што су: Газиместан, Пећка Патријаршија, Високи Дечани, Зочиште, Богородица Љевишка и др.

*               *              *

Правећи промоцију за књигу "Зов карауле", аутору Ненаду Милкићу прошле године, саветује ме једна од чланица Косовских Божура да у програм убацим песму "Јунаци са Кошара", уз образложење да је то нова песма која баш има јаку емоцију. На јутјубу нађем ту песму и видим да је песма постављена од Милутина Попадића, кога пронађох и на друштвеним мрежама.

Објасним му да ће та његова песма бити свечано изведена у београдском Дому Војске 8. јуна 2017. године и да би било лепо да и он ако може дође тада, пошто он живи на северу Косова и Метохије.

На моје изненађење он прихвати позив и дође са братом и другаром право из Лешка. Божурка Милица Славковић је ту песму фантастично отпевала у препуној сали те измамила многима сузе који су слушали њен глас.

Ја сам наставио да се с' времена на време дописујем са Милутином онако необавезно, па ме и обрадовало када он рече да је издао збирку песама "Порекло" где је убацио своје духовне, љубавне и родољубиве песме. Премијера је била крајем прошле године наравно у Лешку, али је он наставио и у Крагујевцу, Лепосавићу, Рашки и др.

Пожелех да ми из Србског Светионика организујемо још једну промоцију књиге, као лане што је било за Ненада, па сам му и предложио, а он наравно прихватио додуше не баш из прве... Мало смо имали потешкоћа са бирократијом, где је Милутин хтео у једном моменту да одустане, ово сада јавно казујем када се све добро завршило.

Први од задатака ми је био да нађем адекватан простор. Нисам имао дилему, већ сам проценио да је најбоље да се такав догађај одржи у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару из простог разлога што је Милутин вероучитељ по струци и што је ред да га највећи православни храм на Балкану пригрли као своје чедо. Овим путем се захваљујем часним оцима и старешинама из Светосавског храма на поверењу, а највише оцу Далибору.

Моја сарадница са портала ЗНС се прихватила посла да осмисли програм, где ми је чак једне прилике рекла, на неки мој савет "Немој да ми се мјешаш у посао"... Не знам баш да је она завршила ФОН, али добро... да не буде да сам император.

Позвали смо наравно и групу Везак из Сурчина, младе девојке које својим гласовима просто умеју да продрмају емоције код публике. Милутин се обавезао да ће пронаћи некога ко ће му читати стихове из књиге, али и да убацимо један историјски моменат везан са Косово и Метохију.

Тако смо направили плакат и заказали промоцију за понедељак 18. јун 2018. године од 19 сати и почели путем наших портала и друштвених мрежа да ширимо рекламу.

На дан промоције дођох раније више од два сата. Требало је донети погачу и со, купити сокове и воду, чаше... јер сам хтео да се покажемо као прави домаћини. Из КУД "Градимир" послаше нам једну девојку Валентину која нам је помогла управо око погаче, односно дочекивала са осмехом наше госте и све похвале за њу.

У једном моменту назвах и Милутина, да видим где је... вели да се спрема са овим његовим помагачима, али да ће стићи у договорено време и место. Тако је и било. Поседили смо мало у оближњем кафићу, мало се испричасмо о текућим дешавањима у Лешку. Већ је било време да се иде испред парохијског дома и да дочекујемо госте. Ја доле на главним улазним вратима, а Милутин горе на улазу у салу.

Сретох тета Лозанку Радоичић, Владину мајку. Волим што она дође и што подржава овакве ствари. Долази мој земо и имењак, долази и мој комшија... тако да смо мало и диванили. У том неком разговору нисам приметио да је дошло нешто пуно посетилаца... У себи мислим "Па добро, и педесетак ће бити довољно". Међутим, преврарих се... јер када сам отишао на спрат сала је била пуна, али дословно пуна. Још ми Неша пошаље поруку да му чувам једно место, ух... Сачекали смо ми неки минут после 19 сати, да људи дођу који мало касне.

Тако да је сабор србских родољуба почео обраћањем оца Далибора испред свештенства Светосавског храма, који је поздравио присутне и благословио скуп. Било је пет-шест свештеника у сали, што ми је драго јер су дошли да подрже Милутина.

Затим је група Везак изашла на сцену те је отпевала једну лепу Светосавску песму да отвори вече.

Затим је водитељка најавила обраћање организатора, где сам ја укратко покушао да кажем пар речи о Србском Светионику, иако је то тешко, с обзиром на наш опус и број активности.

Захвалио сам се часним оцима, присутнима на доласку и најавио наше путовање на Кајмачалан 14. до 16. септембра, јер се ове године тада навршава 100 година пробоја Солунског фронта... догађај који је довео до ослобађања наше отаџбине.

После тога, на сцену излази Ана Читлучанин и то у костиму Царице Милице. Она је изговорила њену заклетву односно то је био одломак из представе ,,Савест и оппомена'' у режији Тијане Лазовић. Одлично је звучало морам да признам.

Прилику да се обрати скупу добио је Никола Михајловић из Рашке. Он је уствари и рецезент Милутиновог првенца на пољу књижевности. Иначе професор србског језика и  потпредседник Удружења Рефлексија, које се бави културним дешавањима.

Причао је о томе како је заправо та књига настала и како је помогао да уопште угледа светло дана. Споменуо је и то како Милутина везују сви за родољубиву поезију, иако је у самој збирци објављено и неколико љубавних песама, што је, како је нагласио, веома важно у данашње време јер само љубављу можемо да се боримо против материјалистичког друштва које нам се деценијама намеће.

Славољуб Савић је новинар ТВ Мост из Звечана. Он је то вече причао о Милутину, заправо његов животопис... где и када је рођен, како се школовао у Призрену, а после у Сремским Карловцима и Београду, како је морао да напусти родну Приштину, како је после Мартовског погрома дошао у Лешак, код Лепосавића итд.

Милутин се обратио у два наврата. У првом обраћању се захвалио свима на посети, Светосавском храму, као и свима онима који су му помогли како у школовању, тако и у издавању књиге. Видело се да има човек велику трему, да су емоције раздрмане и тада помислих "Само да издржи, да се не расплаче"...

Наравно, Милутин је пребродио трему и наставио даље.

Андријана Вукадиновић, апсолвент Филолошког факултета  није случајно позвана то вече, него је читала Милутинову поезију. Прва на листи је била песма Дечанска звона, затим Отели су моје и Хоћу да волим. Она је то урадила са посебним емоцијама и видио сам задовољство код присутних.

Да се приметити како Милутин и када пише о страдању Срба никада нема речи мржње или клетву у својим песмама.

Група Везак, односно Маја Алексић, Александра Алексић и Александра Зоговић поново устају те певају песму "Суза Косова", што је наставило да и код публике дрма емоције.

Иако је песма тужна, видех блажене осмехе на лицима људи јер су пред собом имали праве уметнице. Наравно било је и суза, јер људи тешко у тим моментима скривају осећања. Али нема потребе, нисмо роботи.

Да Милутинова песма "Јунаци са Кошара" јесте велики хит, односно јако позната то сам знао и да се пева широм Балкана, па и даље... али својим очима и ушима видех синоћ сцену када Милутин са својим братом Милошем и Марином Радосављевић почиње стихове те песме и читава сала у којој је било 150 људи, плус још напољу је било петнаестак...

Сви устају све очи гледају само у њих и уши слушају оно што душа жели да чује. И ту сам видео сузе у очима многих. Обично се овако јаке песме чувају за крај, али драго ми је што је отпевана и у сред промоције.

Водитељка је кратко испричала причу о девојчици Јовани, која је са десет година сурово мучена од албанских терориста у Клечки, па је Милутин једну песму посетио њој, а опет сјајна Андријана то прочитала.

Зачуло се "Крвав мјесец врх Кошара..." то су цуре из Везка појале Ликотину песму Вила са Кошара. Песма која се већ дуже времена слуша на оваквим дешавањима и то са разлогом, али ми је драго да се и нове песме пишу.

Андријана поново чита можда и најупечатљивију песму Милутина Попадића "Колевка је највеће пространство", у којој покушава да освести све нас о једном од највећих србских болести, а то је БЕЛА КУГА. Да би поново Везак на сцени отпевао "Ми смо деца неба"... то је песма по којој су оне и постале познате широј јавности, а сада је маса других појединаца и група пева.

Једну песму Милутин је посветио Митрополиту Амфилохију назвавши је "Владико и ђеде", јер док се србска војска повлачила са Косова и Метохије средином јуна месеца 1999. године, а бројна деца у Приштини плакала, међу њима и Милутин... речи црногорско-приморског митрополита су некако охрабрујуће деловале Мулутину, а то је Андријана прочитала.

Пред крај промоције обратио се и херцеговачки песник Божидар Божо Глоговац, који је неки дан био у Лешку на отварању споменика Зорану Мијатовићу, борцу са Кошара, који је погинуо 13. априла 1999. године.

Ништа мање важна песма није, а иначе Милуинова омиљена је "Моја света земљо", тако да он са Марином и Милошем опет уз гитару дира у срце сваког посетиоца. Ретко ко остаје равнодушан. Док се Милутин захваљивао на самом крају свима који су дошли то вече и подржали не само њега, као песника, већ да сви будемо носиоци Видовданског завета.

Управо то... на крају читаве промоције из Мајиног грла се проломи "Вииидоовдааааааааан...", остале цуре подржавају и опет читава сала устаје, пева о једном од највећих србских празника... Марина Радосављевић такође помаже гласом, што само појачава осећај среће присутних. Аплауз упућен свима, као највиша оцена што су направили једно феноменално вече које ће се дуго препричавати, а Милутину бити само подстрек да настави даље да овако ради.

У холу је већ било постављен стол за потписивање књига и чаше са соковима и водом. Пошто нажалост наших чланица није било, као ни оних добрих цура на прошлим промоцијама, то је мени земо Миланче прискочио у помоћ. Кренуло је и сликање посетилаца са ученицима за успомену... а једна групна је направљена на степеништу испред парохијског дома. Ту се полако и разиђосмо, свак на своју страну, а Милутин је домаћински прозвао своје помагаче у дом свог брата где је уприличено једно прело.

Уместо закључка рећићу вам ово...

Пре пар дана добих чудно питање: "Зашто правиш промоцију Милутину? Јел ти он неки рођак?"... "Јесте", одговарам и додајем "Наши преци су скупа се борили на Косову Пољу 1389. године у кнежевој гарди...".

Не мора неко да ми буде рођак нити да имам неке користи од њега да би му помогао... Ваљда може да се помогне и "непознатом" човеку без икакве користи. А мени неочекивано била та корист што ми је срце певало и душа уживала на синоћној промоцији.

Дупла корист је та што упознах и низ сјајних људи, Милутиновох рођака, пријатеља и комшија који су дошли да га подрже у "Освајању Београда".

Алал му перо и догодине на истом месту са новим песмама.

Милан Чучковић
19.06.2018.

Промоциja одржaнa у Пaрохиjском дому Хрaмa Свeтог Сaвe нa Врaчaру, 18. jунa 2018. године. Поeзиja Милутинa Попaдићa дaнaс одушeвљaвa броjнe читaоцe, вeровaтно сe питaтe због чeгa?

Милутин je рeдaк и потпуно jeдинствeн путокaз дaнaшњим гeнeрaциjaмa, кaко трeбa живeти и коjим сe врeдностимa морaмо водити у животу.

Пeсник je успeо дa пaтриотизaм, односно родољубљe прикaжe снaжним и искрeним осeћaњимa љубaви, поштовaњa и привржeности своjоj поeзиjи. Пeсник сe сa вeликим поштовaњeм опходи прeмa сопствeном нaроду, држaви, jeзику и писму, нaционaлноj историjи, култури, трaдициjи и прeдaњу.
 

"И свудa гдje je српскa душa моja,
тaмо je мeни отaџбинa моja" 
A. Шaнтић

Милан Милаковић Славонац
19.06.2018.

Вече пуно измешаних емоција, љубави, поноса, туге... срећна сам што сам упознала овог изузетног човека!

Бранка Бекан-Цвијетић
19.06.2018

Дивно вeчe и холу хрaмa Свeтог Сaвe. Промоциja књигe "Порeкло", млaдог пeсникa Милутинa Попaдићa.

Свaкa пeсмa измaми сузу о Косову. Пeсмa "Jунaци сa Кошaрa" пeвaнa je у хору свих присутних. Eмотивно и нeзaборaвно.

Олга Раденковић
19.06.2018.

Милутину хвала за предивно вече!

Зорица Митов
19.06.2018.

Још рађају мајке песнике!

Бошко Козарски
18.06.2018

 Свака част Милутину на песмама и на очувању националне свести, као и Милану што је организовао овакву свечаност.

Предраг Мићовић
19.06.2018

Било је феноменално, срце велико ко Русија. Момак стабилан, а из погледа му громови севају... ТУ САМ РОЂЕН ТУ ОСТАЈЕМ...

Дејан Пиљак
19.06.2018

Било је сјајно! Да је памети у овој земљи, па би Милутинове песме уче деца у школи.

Аљоша Вулета
19.06.2018.

Одлично организована промоција. Све честитке!

Ненад Милкић
19.06.2018

Да ми је неко пре годину дана рекао да ћу данас имати промоцију своје збирке песама, не знам да ли бих у то поверовао, али хвала Богу, по оној Његошевој: "Прегаоцу Бог даје махове".

Господ је помогао и ево и промоције у Београду, и то у парохијском дому Храма Светог Саве на Врачару. На првом месту, хвала Богу и првом Српском Архиепископу, учитељу и просветитељу Светоме Сави, а затим се захваљујем и свима који су помогли да до ове промоције дође.

Пре свега, захваљујем се брату Милану Чучковићу и Ђурђици Поповић. Захваљујем се драгим свештеницима, родбини, пријатељима и свима који су синоћ били са мном и учинили да тренутак постане за мене део вечности, нешто што ћу заувек памтити.

Милутин Попадић
19.06.2018

Не волим да се на овај начин захваљујем, али бих овог пута желела да се захвалим и овде Милутину зато што ми верује и зато што је мене одабрао да ја читам његову поезију, што ме је одвео тамо где је све одисало вером у Бога, љубављу која је светлост, а та је светлост синоћ обасјала, чини ми се, читав свет и засијала у вечност.

Андријана Вукадиновић
19.06.2018

Било је прелијепо и дирљиво!

Када би наш народ нешто тако урадио... Један не може све и за свих.

Нада Рудан
20.06.2018.