Љиг је место, односно варош на Ибарској магистрали, у сред Србије, за коју сам чуо почетком 1990-их, када смо ишли аутомобилом на море у Црну Гору, моја породица и ја. Прођоше тако године и године, а да одатле никог живог нисам (уп)знао. Чак ни у Београду.
Тек пре две године сам схватио да „морам“ доћи ту, а разлог је био више него јасан. Морали смо припремити Колубарски марш, ходочашће у славу јунака Колубарске битке из јесени 1914. године. Тада сам први пут видео и упознао Владу, Гоцу, Катарину и Младена. Они су помогли управо да ова идеја Колубарског марша добије ветар у леђа. Тако је и настала прича о Колубарској бригади, која се није појављивала само у Љигу, већ и у Шабцу, Београду, Мојковцу...
Лане сам имао друге путешесвије по Србији, тако да нисам успео да дођем на Сретењски успон, иако сам имао отворен позив. Сада сам са задовољством прихватио и није било дилеме да ли ћу ићи или не, већ са ким би ишао. Пријављивање је било код ПК Победа, односно чика Боре, па смо Боки и ја се на време пријавили, али Јелена и Дејан нису. Одлучено је да наша мала екипа иде ипак аутом. Јер прво, ослободиће се места за оне који немају кола, а била је велика навала, а ми ћемо проћи јефтиније. И повешћемо двоје сабораца.
Савет за моје пајтосе је био да обуку и наше мајице, које им иначе стоје на „посебном месту“, али се и облаче у посебним приликама. Данас и јесте била посебна прилика – Дан државности Србије. И одлазак у Кадину Луку је увек посебан дан. Када смо већ код тога, било је позива и да се иде у Орашац на прославу и свечану академију. Међутим, тамо има превише политике тј. ликова који користе такве ствари да се боре за власт, па тако те догађаје радо избегавам.
Боки ликос је упалио своју љуту машину и ми смо ујутро око пола осам, кренули из Београда, правац Љиг. Успут смо имали много тога да се испричамо. Док је Јеца, малко варала на картама (дремала). Тамо смо се паркирали код зграде Општине, где је аутобус из Београда, већ дошао, а дошло је и неколицина Љижана. Младен, већ засео у кафе бар да се окрепи са гостима. Катарина се јавила телефоном да има неку важну делегацију, па ме нешто и прозивала. Причала о некаквом слању хитне помоћи и сл. Провокације само... Дође и Гоца са својом наследницом, која невероватно личи на њу. Владо се појавио са својим моћним фотоапаратом.
Елем, ми смо тако код Општине развили наш познати транспарент, не онај нови, већ онај стари, нови је однет на посебно место... и направили једну групну слику свих учесника. Кренуло се полагано ка Кадиној Луци, тачније брду Грађеник, где се налази спомен црква у изградњи. До тамо је била шетња, коју од учесника не верујем да је ико осетио. Већ како смо се приближавали том првом циљу, почела је киша да пада, али не велика, тек толико да нас мало покваси. Чујемо преко телефона, да је у Београду, баш добро прала. Имали смо горе чај, кувану ракију, воду... Младен је одржао опет краћи говор. Није се само знало који је Младен у питању. А ми смо и ту имали прилику да уживамо у погледу на пола Србије, тачније Авалски венац планина. Било је са нама и Новосађана, тачније чланова ПК „Нафташ“. Један човек нас је питао и за транспаренте, јер му је било чудно, да све то имамо, а немамо везе са политиком и не дајемо никаква обећања.
Током читавог успона, ми Колубарци смо се шалили и говорили скечеве из наших култних филмова, где је због пешачења и напора, “Тито и ја“ доминирао. Поготово што је Јеца имала амбиције да скине неки грам, па да буде тип-топ за братову свадбу. Иако до свадбе има 3 месеца.
Тако смо се ми, преко козијих стаза попели на највиши врх Рајца – Чардак. Ово морам да напишем, јер су Боки и Јеца, по групи ширили дезинформације да се тај највиши врх уствари зове Козији рог. А уствари и они су добили непроверену информацију, па им се прашта. Баш тај успон до Чардака није био ни мало лак. Сетих се тада обећане хитне помоћи, али нама помоћи није било, сем да сами пажљиво се крећемо. Горе на врху Чардака, стоји крст, где су се учесници Успона сликали, као на додели оскара.
Затим се кренуло даље. Велика низбрдица по камењу, где је терен био више него незгодан. Ту смо касније нашли и један камен, са две спомен плоче, на којима су мештани Кадине Луке изразили захвалност војницима српске краљевске војске што су се борили у Колубарској бици и тако спасили њихово село од потпуног уништења.
Спуштамо се у село Ба. Ту смо нашли једно згодно место поред неких трупаца. Засели, па се пило воде, као да смо у Сахари. Није пауза потрајала дуго, већ смо морали даље. Али је опет прављена пауза (од паузе) мало даље код једне симпатичне кућице, где је неко куче обигравало око свих нас, јер се надало да ће добити нешто да једе.
Наставак даље, такође прилично тежак, јер се ишло и по блату. Али све је то смешно у односу шта су Мишићеви ратници морали да трпе и раде, пре 102 године. Долазимо на други врх Рајца где је велика ветрометина. Продувава нам и плућа и уши. Нема стајања, наставак даље... Некоме се привиђао и аутобус... само привиђао, није било ни а од аутобуса.
Спуштамо се асфалтом до планинарског дома. Тамо смо одмарали мало, а онда видели још један споменик који су некадаши припадници јединице 1.300 каплара подигли за своје саборце 1970. године. Отишли у ресторан планинарског дома, где смо поручили свадбарски купус и то за мале паре. Поручили и киселу воду, да разреже мало.
Долази Катарина, да нас поздрави... а ја њу упознајем са теразијским “Београџанима“. Дошла је да види како смо преживели, да ли смо добро... па спомињала неко моје изување патика на Првом Колубарском маршу, мислећи да је то било ради жуљева, а заправо било је због каменчића. Разрезала кисела оно што смо појели и ми правац бус, да не би морали и да преспавамо.
Љишки аутобус нас довезе до главне аутобуске станице у Љигу и ми правац до аута. Нико се толико том аутићу није обрадовао колико Јелена, јер је њено пешачење на овом успону било као “Албанска голгота“. Да будемо и прецизни до краја. Прешли смо 18 км, за 5 сати ефективног пешачења.
Међутим, највећи добитак је то што смо ми имали лепо време у природи и дружили се... уместо да смо дан провели у некој затвореној канцеларији или соби, кукцајући по тастатури.
15.2.2016.