Извештај са Сокоца 20.05.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 167
Јуче: 651
Недељно: 5247
Месечно: 16423
Годишње: 121551
Укупно: 279952

Највише посета
25.8.2018 2808






















































21. мај 2018.


Извештај са Сокоца 20.05.2018


Већи део Срба зна и чуо је за појам "Зејтинлик", односно србско војничко гробље у Солуну, једно од највећих тог типа ван Србије. И када одлазе Србљи у Грчку, понеко се сети да обиђе наше јунаке из Првог светског рата, који већ деценијама почивају поред Егејског мора, а чува их деда Ђорђе Михаиловић.



Међутим, ретко ко је од Срба и чуо за појам "Мали Зејтинлик" односно војничко гробље на Сокоцу, изнад Сарајева. На том светом месту сахрањено је преко 1.300 бораца из Сарајевско-Романијског корпуса Војске Републике Србске и невиних жртава, који су свој живот положили на олтар отаџбине тј. Србске Републике Босне и Херцеговине током 1990-их година, када су се босанско-херцеговачки Срби трећи пут бранили од геноцида.



Наиме, исламизовани и покатоличени Срби, односно муслимани и Хрвати у Босни и Херцеговини су распад социјалистичке Југославије у лето 1991. године дочекали са жељом да БиХ буде суверена и одвојена од "остатка Југославије" и да православних Срба буде што мање у њој. Тако су они склапали савез на политичком нивоу стварајући себи и паравојне формације са циљем да се обрачунају са јединицама ЈНА и православним Србима.

Једино им се нису поклапали жеље након истребљења православних Срба, јер су Хрвати (покатоличени Срби) желели да читаву БиХ утопе са авнојевском Хрватском у обновљену НДХ, док су исламизовани Срби - муслимани хтели чисту исламску републику засновану на принципима тзв. Исламске декларације, коју је писао почетком 1970-их Алија Изетбеговић, предратни робијаш и дисидент.

Добар део босанско-херцеговачких Срба је слепо и наивно веровао у опстанак Брозове Југославије, као и то да неће ипак бити рата, односно да ће их савезна војска - ЈНА заштити, што и јесте била њена дужност по Уставу. Како се распадала југославенска федерација, тако се и Југославенска Народна Армија распала у парампарчад.

Србски посланици су 9. јануара 1992. године у Сарајеву прогласили Србску Републику Босну и Херцеговину, а почетком маја исте године настала је и Војске Републике Србске, са циљем да зашити становништво од агресије и монструозних напада муслиманско-хрватских паравојних јединица, који су из дана у дан били све учесталији, на местима где су муслимани и Хрвати имали релативну или апсолутну већину. Тако су се заредали напади у Сијековцу, Купресу, Дервенти, Босанском Броду, Чемерном, Мостару, Бихаћу, Високом, Лијевну, Брчком, Орашју, Оџаку, Сребреници, Горажду, Тузли итд.

Муслиманске (пара)војне јединице покушавале су читаво време рата 1992-1995 да деблокирају Сарајево. У томе су имале помоћ од снага УН, али и америчких летелица. За три и по ратне године србски браниоци у Сарајеву су издржали најмање 35 офанзива и успели да сачувају своје куће, породице, имања... очевину, дедовину.

А онда у америчкој држави Охајо 21. новембра 1995. године потписан је Дејтонски (не)споразум између сва три народа у Босни и Херцеговини. Према том мировном уговору пет сарајевских општина: Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи и Грбавица су потпали под МХ Федерацију, а извршење тог плана требало је да се оствари у марту 1996. године. Како сарајевски Срби нису били вољни да напусте своја огњишта, место где вековима обитавају кренули су масовни протести неколико недеља. Али ситуација је била таква да им је Београд још једном окренуо главу и забио нож у леђа.



Нико од Срба Сарајлија није хтео да чека повратак муслимана, јер су знали да ће ови уништити и убити све што се миче. Тако су Сарајлије кренуле у колонама по зими у беспуће, у неизвеност у аутима, тракторима, камионима, аутобусима, поњевши све што су могли да понесу. Овај догађај је познат још као Сарајевска Олуја, илити Сарајевски егзодус. Веровали или не, али су се гробнице откопавале и посмртни остаци најмилијих су пребацивани највише на Соколац, мало место изнад Сарајева. Тако је настао "Мали Зејтинлик". А они преживели сарајевски Срби су се расули по Бијељини, Вишеграду, Зворнику, Брчком, Бањалуци, Требињу и др.


*                                   *                                   *


Деценије су тако прошле, али у Републици Србији је обележавање Сарајевског егзодуса нико није обележавао, никакав парастос, никаво паљење свећа, нити молитвено сећање или нешто слично. Тек понеко је у Републци Србској то скромно дао на значај претходних година, највише у Бијељини, где су се предратне Сарајлије удружиле те у порти манастира Св. Петке код Бијељине саградиле један сарајевски Зид плача, односно достојан споменик за србске жртве и борце са сарајевског ратишта. Једино када је мало више дато пажње у Републици Србској јесте у марту 2016. године, када је обележавана 20. годишњица Сарајевског егзодуса.



Наше удружење Србски Светионик је овај споменик сарајевским Србима у Бијељини посетило крајем марта месеца ове године, на позив удружења 'Пријатељи Илијаша'... Сва очекивања су превазиђена у погледу организације обележавања Сарајевског егзодуса, тако да смо решили да унапредимо нашу сарадњу.

Илијашани су нас опет позвали да дођемо треће недеље маја месеца на Соколац, где се обележавао Дан Илијашке бригаде ВРС. Нисмо имали дилему, напротив, дошли смо прво у Бијељину са два аутомобила... а онда сви заједно аутобусом кренули пут Сокоца, планинско место изнад Сарајева.

Пут је протекао у причи и неким анегдотама са прошлих активности... Зоки и Деки су држали атмосферу. У аутобусу је доминирала старија популација, што ми је чудно, требало је потомке одвести на равну Романију да деца виде, чују и уче јер само тако се ствара култура сећања.

Било како било, ми смо стигли нешто пре 11 сати на Соколац. Долазили су људи организовано из Зворника, Вишеграда, Бијељине, Брчког... док је домаћин била Општина Соколац.

Извадили смо наше заставе и венац из аутобуса. Венац смо планирали положити, а заставе показати у датом тренутку. Тако је и било... мало док смо се сабрали, извадисмо први транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, што смо раширили са десне стране споменика, мислећи да не сметамо и не реметимо главни програм. Али организатори видевши шта пише, они нас помере тик иза спомен-крста да сви присутни то виде, али и камере медија Републике Србске то забележе.

Када смо већ код тога, бар пет ТВ камера је то снимило, али после када сма гледао на јутјуб каналу, не видех ниједном да је приказан тај транспарент директно већ само једна ТВ је приказала нешто кратко и са стране, тако да нико од гледаоца није ни могао да схвати шта је ту писало... А написана су већа стратишта из 1990-их година, када су Србе нападали у авнојевској Хрватској, Босни и Херцеговини и Косову и Метохији. Као подсетик свима, а поготово Србима да смо по трећи пут преживели геноцид у 20. веку. Зашто је то проблем да се прикаже на ТВ екранима страдалничке и мученице земље Босне и Херцеговине немам неко валидно објашњење.

Убрзо је почео и сам парастос, који су служили свештеници СПЦ. На сам парастос поред бивших Сарајлија дошли су и некадашњи борци Сарајевско-Романијског корпуса Војске Републике Србске, дошле су породице жртава, поштоваоци, као и грађани Сокоца.

Након парастоса преко двадесет делегација је положило венац на спомен-крст поред кога су стајала два момка обучена у смб униформе ВРС држећи заставе, односно црвено-плаво-беле тробојке. Тако је и наша делегација положила венац у част палих бораца који су били припадници славне Илијашке бригаде, једне од најбољих које је ВРС имала током 1992-1996.

Илијашјка бригада ВРС је, како рекоше јуче приликом обраћања званичници, сачувала србски народ и престолницу босанско-херцеговачких Срба - Сарајево, а то је значило одбијање десетине жестоких напада муслиманских фанатика који су имали жељу да освоје Сарајево и избришу Србе са лица земље. Оно што нису успели током рата, успели су током "мира", односно издаје у Дејтону. Заправо највеће жртве и неправду рата у Босни и Херцеговини су поднели сарајевски Срби. Данас то мало ко хоће да каже на глас.

Већ пред крај обележавања Дана Илијашке бригаде, развили смо и наш новији транспарент БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА СВЕТОГ САВЕ ЂЕДОВИНА. Морам да признам да су присутни били помало изненађени, док је Илијашанима то било добро познато, тако да су нам они одмах пришли и стали заједно са нама да се сликају. То нам је наравно било драго, јер обавеза србских родољуба је зауставе ту Дејтонску пропаганду, која нашу земљу дели на пола.

После завршетка церемоније обележавања присутни су добили прилику да обиђу гробове својих рођака. Како ми из Србског Светионика нисмо имали никог рођеног ту сахрањеног, то сам ја позвао своје саборце да се спустимо скроз доле гробља, и да упалимо свеће за малу девојчицу Мирјану Драгичевић.

Ради се о девојчици која је имала само девет година, када је 28. децембра 1992. године била жртва силовања од више муслиманских војника, заправо арапских добровољаца (муџахедина), који су упали у њено село Доњу Биочу и направили ужасан помор села. Касније је њена мајка Рада, и сама тешко рањена, пребацила посмртне остатке са сеоског гробља на Соколац, тј. Мали Зејтинлик, јер муслиманиским екстремистима ништа није свето, па чак ни гробови Срба, јер их подсећају на корене, на порекло ко је некад давно било србско и православно. ("Ако су Турчину руке крваве до лаката, онда су потурицама до рамена").

Упалисмо свеће малој Мирјани сви одреда и помолисмо се за њену душу, која већ деценијама лебдећи изнад Балкана, вапи за правдом, чекајући да виновници тог злодела буду кажњени.

После свега, одосмо до аутобуса, који нас је одвезао до парохијског дома цркве романијске Лазарице. Тамо је био предвиђен ручак, а домаћини се нису штедели. Било је ту мало и шала на неке наше чланове који нису могли да дођу због породичних обавеза.

Није било више времена за губљење, тако да смо кренули пут Бијељине и стигли после 18 сати. Док смо се сви пронашли и спаковали то смо кренули да је већ мрак почео да пада. У Богатићу смо се задржали неких сат времена у бањи да се мало опустимо после напорне недеље. Пријало је свима.

Ово је одлично одрађена акција, једна од најбољих у последње две године. А о следећој активности ДРУГИ ЧЕГАРСКИ МАРШ  се увелико прича... тако да немојте да тражите изговоре, већ тражите начин да дођете!

 

Имате сви позивницу да дођете у недељу 27. маја у град Ниш!

 

 

 

Милан Чучковић
21.05.2018.


РАТ И ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1992-1995

Бјеловац -Босански Брод - Добровљачка - Брадина - Јама Казани - Кравица Кукавице

Логор Орашје - Сарајевска Голгота - Наташа и Милица - Ураган - Купрес

Петровачка цеста - Логор Брчко - Логор Дретељ - Логор Силос - Бихаћки логор

Логор Оџак - Логор Челебићи - Породица Ристовић - Породица Кнежевић

Башчаршија - Јошаница - Сердари - Бањалучке бебе - ТузлаМостар  - Намерна Сила

Чемерно - Фочанска Јабука - Слађана Кобас - Породица Голубовић - Чагаљ

Чајниче - Олга Драшко - Мирјана Драгичевић - Страхиња Живак - Милорад Пајчин

 




Посећено је: 453  пута
Број гласова: 40
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!